ТЕОРИЈА (И ПРАКСА) ЗАВЕРЕ

• „Употребићемо све што имамо, све злато, сва материјална средства и блага на обмањивање и затупљивање људи. Људски мозак и свест може да се мења. Посејавши на том пољу хаос, ми ћемо им неприметно заменити животне вредности фалсификатима и натерати их да верују у те вредности… Књижевност, позоришне представе, филмови – сви ће они приказивати и величати најнижа људска осећања. Ми ћемо свим средствима подржавати и уздизати такве уметнике, који ће почети да усађују и утискују у свест људи култ секса, насиља, садизма, издаје – једном речју, сваког неморала. У државним управама створићемо хаос и неред…“ (Ален Далс).
• Објашњење које се нуди нама, православним Хришћанима, за све невоље које су нас снашле током последње декаде 20. века, и несреће наших родитеља, и родитеља наших родитеља, јесте такозвана ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ.

АУТОР: Драган Р. Млађеновић – Шекспир

Њена основна идеја би се могла свести на нимало оптимистичну тврдњу да је очајно стање у коме се налазимо као појединци, као народ и као човечанство, последица завере невидљивих сила из политичког и окултног подземља, који су толико моћни, да ми ништа не можемо да учинимо и поправимо, и да ће нас они „на крају баладе“ сасвим уништити.

Овакву дефетистичку и поједностављену „теорију завере“ анализирао је руски православни мислилац и политички писац Иван Иљин (рус. Иван Александрович Илын, Москва, 1883–Швајцарска, 1954). Иљинове идеје су знатно обликовале каснију генерацију руских философа (Солжењицин, Дугин).

У свом огледу „Светски узроци бољшевичке револуције“[1] Иван Иљин пише о могућим кривотворинама такозваних теоретичара завере:

„Малограђанства и дилетантизма морамо се апсолутно клонити, јер оно не отвара очи за спасоносно разумевање и самим тим за лечење, него напротив, везује нам очи. (…) Управо су такви сви уобичајени емигрантски разговори о томе да је револуција просто резултат ЗАВЕРЕ, свеједно чије – једни веле енглеске, други немачке, трећи јеврејске; масони кажу католичке, католици кажу масонске. Одатле светом управљају завереници, свесилни, свемогући, који све вуку за нос. А нама остаје да јурцамо за последицама њихових поступака и да их, разобличавајући их, региструјемо – свуда подозревајући језуиту, масона, Јеврејина, Енглеза или Немца.

ИВАН ИЉИН

Тог вулгарног и демагошког приступа ја се сасвим одричем. Уопште не због тога што мислим да језуити и масони не утичу на догађаје. Него се одричем зато што то није објашњење већ тобожње објашњење. (…) То би било исто као када би се болест тумачила бактеријама које су се покварено договориле да је изазову, а уз то су свемоћне, након чега остаје да се све дезинфикује и да се дрхти да можда на столњаку, шпорету, бунди, који нису дезинфиковани, има на милијарде бактерија. Али бактерије нису узрок болести, оне су само њени изазивачи; разлог је у организму, његовој слабости, његовом функционалном растројству; бактериолошка анализа није дијагноза, дијагноза је дијагноза болесног организма. То је лажан задатак – јурити свуда са лупом и микроскопом, и претварати физиологију и терапеутику у лов на бактерије.

Речју, позивање на свемоћне, тајне и покварене организације ништа не објашњава. (…) Живот се креће по тајанственим и сложеним законима природе – материјалне, психолошке, социјалне, привредне. Ако су језуита, масон, Јеврејин и Енглез у нечему јаки, они су јаки пре свега по томе што су проучили те законе и зато их могу успешно окренути на своју корист – они знају законе људских страсти и слабости, законе власти, берзе и тржишта. Ти закони су заложени у природу; они су доступни свима, па и нама; зашто их ми не користимо тако вешто. Управо зато што или уопште ништа не мислимо, или мислимо о томе да је сав проблем у туђој завери. (…) Шта ја поричем:

1. Компилаторско брбљање о томе из друге и треће руке, ненаучно и демагошко;
2. Могућност да се тиме објасне узроци светске и руске револуције;
3. Корист за руску националну ствар ако било ко почне да саморазобличавање замењује – тобожњим разобличавањима туђег злочинаштва, почиње да замењује озбиљну дијагнозу – бактериолошком манијом гоњења (`Ти си бактерија, он је микроб, свуда су бацили; ти си језуита, он је масон, они су илуминати – и после свега тога: само сам ја праведник који све то разобличава`)“.

Треба, дакле,  једном за свагда разумети да је повесница људског рода суштински ПНЕВМАТОЛОШКА, и да су на њу, пре него на било шта друго, примењиве речи Господа Исуса Христа: „ДУХ ЈЕ ОНО ШТО ОЖИВЉАВА, ТИЈЕЛО НЕ КОРИСТИ НИШТА!“ (Јован 6: 63)

Пневматолошку природу историје наслутио је већ у 18. веку знаменити енглески историчар Едвард Гибон (ен. Edward Gibbon, 1737–94) истражујући и тумачећи главне узроке који су довели до слабљења и пада моћне Римске империје. Гибон је своје истраживање објавио у монументалној студији од шест обимних томова „Историја слабљења и пропасти Римске империје“ (1776–88).[2]  Укратко, Гибон је издвојио и навео пет основних узрока због којих је, по његовом мишљењу, пропало некад моћно и огромно Римско царство:

1. Пораст броја развода који је подрио установу брака и породице;
2. Наметање виших пореза на хлеб и циркуске игре;
3. Помама за задовољствима која постају све узбудљивија, бруталнија и изопаченија;
4. ГУБЉЕЊЕ ВЕРЕ КОД ЉУДИ;
5. ПОСТОЈАЊЕ УНУТРАШЊЕ  ЗАВЕРЕ која је невидљиво подривала власт изнутра, док је она (Завера) стално тврдила да се непријатељ Римске империје налази споља, ван њених граница.

Најзначајнији западни историчари 20. века су схватили пневматолошку природу историје. Међу њима су: Освалд Шпенглер (нем. Oswald Arnold Gottfried Spengler, 1880 – 1936), Макс Вебер (нем. Karl Emil Maximilian Weber, 1864–1920), Арнолд Тојнби (ен. Arnold Toynbee, 1852-83) и Хосе Ортега и Гасет (шп. José Ortega y Gasset, 1883–1955).  Да би истакли улогу духа у историји, они су изградили нову методологију, узевши у својству основног објекта изучавања не земљу, државу или нацију, као што је било раније, него много крупнију јединицу коју је Тојнби назвао ЦИВИЛИЗАЦИЈА. О чему је реч?

Тојнби је за све време постојања људског рода препознао више од двадесет цивилизација. И све оне имају исту схему: срце, месо и љуштуру. Као срце служи култ или вера. Као месо – обичаји који отуда проистичу и култура која их учвршћује, а као љуштура – структуре силе које штите и месо и срце, као што су армија, полиција, тајне службе итд.

По Тојнбију,  цивилизације пропадају само из једног разлога – због уништења њиховог срца. Шта је довело до уништења већег дела срца хришћанске цивилизације? Али, право питање је не ШТА већ КО. Е, њега је Господ Исус Христос препознао, па је његовим слугама упутио ове речи: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините. Он бјеше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему. Кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“. (Јован 8: 44) Какав је био пре две хиљаде година, такав је и остао – јер је он бесмртан зато што је нематеријалан.

Сергеј Нилус (рус. Сергей Александрович Нилус, 1862–1929) је у свом спису „Антихрист је близу“ (рус. „Близ грядущий антихрист“, прво издање 1911), прорекао да је он већ „пред вратима“, и да ће се уместо културе појавити њена негација – антикултура. И заиста, нова, револуционарна власт је четврто издање овог Нилусовог списа из 1917. године темељно уништила.[3]

И тако се остварила Христова парабола о нечистом духу који је нашао испражњену, пометену и чисту кућу, и населио се у њој са још шест злих духова. (Матеј 12: 44) И на крају се показало да сви који одбаце Бога Јединога пре или касније прихватају и приклањају се Његовом противнику.

А тај противник Бога и човечанства испочетка људима нуди најразличитија и најпривлачнија искушења: култ новца и телесне насладе, култ насиља и садизма, неморала и издаје, и сва могућа содомска (противприродна) задовољства. Штавише, данас смо сведоци ширења и процвата нескривеног КУЛТА САТАНЕ на безбожном Западу.

Отворени култ сатане започео је Енглез Алистер Кроули (ен. Edward Alexander Crowley, 1875–1947), познат по надимку „Велика звер 666“. Кроулијеви следбеници су преточили његове идеје у акциони план који је средином 20. века као неформални (тајни) манифест саставио Ален Далс (Allen Welsh Dulles, 1893–  1969), оснивач и први директор америчке Централне информативне агенције (Central Intelligence Agency, скраћено CIA):

„Употребићемо све што имамо, све злато, сва материјална средства и блага на обмањивање и затупљивање људи. Људски мозак и свест може да се мења. Посејавши на том пољу хаос, ми ћемо им неприметно заменити животне вредности фалсификатима и натерати их да верују у те вредности… Књижевност, позоришне представе, филмови – сви ће они приказивати и величати најнижа људска осећања. Ми ћемо свим средствима подржавати и уздизати такве уметнике, који ће почети да усађују и утискују у свест људи култ секса, насиља, садизма, издаје – једном речју, сваког неморала. У државним управама створићемо хаос и неред… Поштење и честитост ће се исмејавати и неће никоме бити потребни, постаће траг прошлости. Вешто и неприметно ћемо усађивати безобзирност, дрскост, лаж и обману, пијанство и наркоманију, животињски страх од других људи, бестидност, издају, шовинизам и мржњу међу народима. На тај начин све више ћемо слабити морал поколења која тек стасавају. Ангажоваћемо се око људи већ од дечијег узраста, младалачких година, увек ћемо нагласак стављати на омладину, почећемо да је кваримо, учимо неморалу и разврату. Направићемо од њих шпијуне и космополите. Ето тако ћемо све учинити.“[4]

Цео овај „драмски заплет“ има два табора: мањину која је свесна постојања Завере против Бога и човечанства, и огромне већине која ту чињеницу оспорава. Ова већина се може даље поделити на већину необавештених који наивно сматрају да је Завера параноидни плод маште, и оних малобројних који су део Завере, јер од ње имају неку стварну или умишљену корист. Зато они све који су препознали Заверу дискредитују етикетом „теоретичар завере“, и ту обично престаје свака расправа.

Да нас од овога зла заштити и спасе може само Преблаги Бог. Питање је само докле ће Он све то трпети и допуштати.

ЛИТЕРАТУРА

[1] И. А. Иљин, Светски узроци бољшевичке револуције, у часопису  „Вече“ бр. 17/85; наводи Вл. Димитријевић, Од утопије до кошмара, књига прва, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 153-6.

[2] Edward Gibbon, The History of the Decline and Fall of the Roman Empire, six volumes, 1776–88.

[3] FB.ru: https://fb.ru/article/298528/sergey-nilus-knigi-i-biografiya-pisatelya

[4]  Авељ Семјонов, Црква, глобализација, идентификациони број, Светигора– Цетиње, 2003, стр. 42-43.