ТЕЧЕ ЛИ ДУНАВ ПОД КОНТРОЛУ НАТО-а?

• Циљ намере да се слив Дунава прогласи „унутрашњим водама ЕУ“ је потчињавање подунавских земаља, пре свега НАТО блоку, и сходно томе све већа конфронтација с Русијом у Црноморском басену. Овим није бачен изазов само Русији већ и Србији, која би остала без права на Дунаву

АУТОР: Зоран Милошевић

Прошломесечни предлог аустријског министра спољних послова Александра Шаленберга о трансформацији статуса Дунава и целог слива Дунава (укључујући делту Црног мора) у „унутрашње воде Европске уније“ добио је подршку Брисела. Шаленберг и Норберт Точниг, савезни министар пољопривреде, шумарства, региона и водопривреде, преузели су од Словеније 1. новембра 2023. и председавање Стратегији ЕУ за Дунавски регион (EUSDR) (https://www.bmeia.gv.at/) што треба да траје до 31. децембра 2024. године. Аустријски политичар је искористио ову позицију да при крају мандата покрене иницијативу која има велике геополитичке последице. Очигледно је тога и сам свестан, будући да је додао да је „проглашење слива Дунава унутрашњим водама ЕУ од највеће важности за паневропску агенду“. Овим није бачен изазов само Русији већ и Србији, која би остала без права на Дунаву.
Иначе, Стратегијом Европске уније за Дунав, Аустрија је добила овлашћење да има централну улогу у имплементацији стратегије због свог географског положаја (https://erasmusplus.at/de). Као резултат ширења ЕУ, Дунав је постао још важнији као саобраћајна артерија: као веза између морских лука северне и југоисточне Европе, а пловни пут Рајна–Мајна–Дунав је преферирани пројекат на листи „Трансевропске мреже“ (ТЕН). Они служе као оквир за развој и ширење значајне транспортне инфраструктуре унутар Европске уније (https://www.donauausbau.wsv.de).

ЦИЉ ПОТЧИЊАВАЊЕ НАТО-у Ако одбацимо вербалну еквилибристику, реч је, у суштини, о контроли од стране НАТО снага огромног слива Дунава. Иако, дакле, Аустрија није формално чланица Алијансе, она „удара“ на Русију, јер је њен канцелар Карл Нехамер, средином јуна 2024, званично изјавио да, „према међународном праву, Украјина има право да удари на руску територију“. Земље помажу Украјини како би она могла да узврати, у том смислу и Аустрија. Као што видимо, веза са НАТО политиком је најдиректнија…
Подсетимо, слив Дунава је највећи водни транспортни систем у источној и југоисточној Европи која готово у целини припада ЕУ и НАТО-у. Сходно томе, војне базе и обавештајни објекти Алијансе на њеној територији се из дана у дан шире. Румунија је најупечатљивији, али нипошто једини пример тога у новије време. Коначно, управо из украјинско-румунског сектора Дунава, који се улива у Црно море, долази стална претња напада и саботажа кијевског режима и НАТО-а против Крима и руске Црноморске флоте (северозападни врх полуострва је удаљен од делте Дунава не више од 170 километара). С тим у вези, очигледно је да проглашење слива Дунава „унутрашњим водама ЕУ“ има за циљ даље потчињавање подунавских земаља, пре свега НАТО блоку, и сходно томе све већу конфронтацију с Русијом у Црноморском басену.
Зашто је ово питање важно за Србију?
У свету постоје 44 државе без излаза на мора и светске океане, а међу њима је и Србија. Ова чињеница се и те како одражава на геополитичке могућности наше државе, пошто је ограничава у низу фактора (од економских до безбедносних). Такође, држава која нема излаз на море – не сматра се потпуном државом.
Ипак, Србија има Дунав који јој омогућава кретање ка Северном и Балтичком мору, односно ка Црном мору. Међутим, западним силама ни то не одговара, те су почели да подржавају сепаратисте у АП Војводини и исто тако настројене прорумунске Влахе у Источној Србији, како би Србији одузели овај речни пут ка морима. Није тајна да иза свега стоји НАТО и жеља да се Дунав претвори у унутрашњи пловни пут који искључиво контролише ова милитаристичка Алијанса, са жељом да ову комуникацију користи за даљи продор на Исток, тј. Кавказ.
У том смислу, Европска унија је донела Стратегију за Дунав, али треба додати да и чланице имају своје геополитичке стратегије које се тичу ове реке. Стратегија, што је посебно интересантно, за Дунавски регион не предвиђа заштиту националних интереса, јер се политика ЕУ не може мењати (практикује се само консултативни метод усаглашавања политике). Такође, Стратегија примењује „Три НЕ“: нема нових фондова, нема нових институција и нема нових правила. На овај начин Србија се враћа у период пред 1919. годину, јер до тад није имала никаква права на Дунав(у).

ПЛОВИДБА ОРУЖЈА ДУНАВОМ Претпоставља се да ће пловидбу Дунавом (у оквиру статуса „унутрашњих вода“) регулисати одређена наднационална комисија ЕУ (до 1919. главну реч, када је био у питању Дунав, имала је Велика Британија), овлашћена да диктира правила пловидбе, редове и друге стандарде приобалним земљама. И што је најважније, у оквиру таквог наднационалног управљања коначно ће бити укинута ограничења међудржавног и транзитног транспорта војног терета. Ова ограничења су, подсећамо, уведена средином 1948. године, када је на иницијативу Москве створена Дунавска комисија (ДК) коју су чиниле: СССР, социјалистичка Мађарска, Румунија, Бугарска, Чехословачка и Југославија. Огромни слив Дунава проглашаван је за регион пријатељства и сарадње, и то не само на речима. Почетком – средином 1960-их, Аустрија, тада заиста неутрална, придружила се ДК, а у периоду 1980-их и 1990-их година Немачка, Хрватска, Чешка, Словачка и Молдавија.
Од почетка 2020-их Дунав и оријентисани на њега копнени и водени путеви, на пример, канали Дунав – Црно море (Румунија, до луке Константе), Дунав–Чилија (Румунија – Украјина), Рајна–Мајна–Дунав (Немачка) – све више се користе за испоруку војног терета кијевском режиму. Према чланцима бројних западних медија, са везама са војскама европских држава, војне испоруке Кијеву на тим рутама од 2022. до прве половине 2024. у најмању руку су се удвостручиле. Истовремено, пет украјинских лука у делти Дунава Црног мора (Рени, Измаил, Вилково, Килија, Уст-Дунајск) сада су постале главни примаоци ових испорука, заједно са железничким станицама на граници Украјине с Румунијом, Молдавијом, Словачком и Пољском. Како примећује руски војни експерт Василиј Дандикин: „НАТО оружје улази на територију Украјине преко аеродрома у Полтавској области, као и дуж реке Дунав и копном из Румуније.“
У пролеће 2022. године, након почетка Специјалне војне операције (СВО), на инсистирање Кијева, подржаног од других чланица НАТО-а и Европске уније, Русија је искључена из Дунавске комисије, упркос чињеници да је учешће РФ у овој структури гарантовано од осталих чланица Комисије још од 1992. године. Истовремено, према ДК, пријаве за придруживање у 2022/23. нису поднеле „придунавске“ Француска и Турска, али ће уз помоћ НАТО-а добити сва права. Пут ка томе „биће отворен преустројством Дунавске конвенције“, тако да њихово чланство у ДК није упитно. Тако ће се слив Дунава трансформисати у унутрашње воде, не толико Европске уније, колико НАТО-а.
У међувремену, још почетком 2000-их, у оквиру НАТО-а су се развијали планови за формирање јединствене команде у сливу Дунава, укључујући и румунско-украјинску делту под окриљем Ратне морнарице Алијансе. Према доступним информацијама, таква команда дефакто постоји од средине 2010-их и биће формализована до краја ове године. Дакле, поменута иницијатива аустријског министра, да се слив Дунава прогласи унутрашњим водама Европске уније, добро се уклапа у дугогодишње иницијативе, којима се, заправо, придружује и кијевски режим – главни фактор конфронтације НАТО-а и ЕУ с Русијом.
Познато је да у украјинском сектору Дунавског региона већ неколико година функционишу објекти Алијансе, који су ту ради координације саботажа кијевског режима и његових савезника против руских региона и Црноморске флоте. После почетка СВО Букурешт је предислоцирао средства за противдроновску одбрану у регион делте Дунава (жупанија Тулчеа).
Године 2024. у Румунији, близу делте Дунава и близу региона руског Крима, гради се база НАТО-а. База треба да буде изграђена до 2025. године. Реч је о великој бази „Михаила Когелнучану“. „По свој прилици“, како каже румунски војни експерт Дорино Попеску, „ово је база која има најважнију војну структуру НАТО-а у, јер је у непосредној близини Украјине. И не можемо, због свега овога, да замислимо да ће се рат у Украјини завршити 2025. или 2026. године. Искрено верујемо да ће Вашингтон и Брисел у Украјини ратовати до последњег Украјинца.“
У међувремену, НАТО је, како се испоставило, још почетком 2000-их развио програм за стварање јединствене команде у дунавском басену, укључујући и румунско-украјинску делту Дунава под окриљем поморских снага блока. Дефакто, таква команда је на снази од средине 2010-их, и биће формализована до краја ове, 2024. године. Поменута иницијатива аустријског министра да се, дакле, слив Дунава прогласи унутрашњим водама Европске уније, савршено је усаглашен са НАТО акцијама.