- Тога дана, татина рука вођена снагом љубави да заштити два мала сина, супроставила се монструозној руци дубоке државе (дубоког државног, савршено организованог криминала), без обзира на сву њену монструозност и тежину од педесет тона.
АУТОР: Славољуб М. Вујовић
У трагичној несрећи у Новом Саду (Жељезничка станица), топлину и љубав очинске руке и монструозност руке дубоке државе најбоље су описале сузе једног релативно младог спасиоца у једном од јутарњих програма, једне београдске телевизије, кад он млад, стасит и здрав са великим спсилачким искуством, каже: „поред свега што сам видео у оваквим и сличним ситуацијама – земљотрес у Турској, пожари у Грчкој, одрони у Јабланици, најтежи тренутак до сада који ме потпуно сломио, био је, кад смо ноћас (Нови Сад) подигли бетонску плочу тешку више од педесет тона, а испод ње рука оца преко два мала сина“!!!
Без сумње руку тате Михајла водила је мисао: неда вас тата!!!
Колика ли је снага очеве љубави?!?
У доба османлија, један други тата Вук Мандушић бранећи малог сина од хорде турака, и после губљења једне руке, другом је дуго штито себе и малог сина!?!
–/- –
Знала је Васа, ево осамдест пуних година да је само Господ свемогући, и зато се свакодневно молила мислећи на њеног јединца и његова два синчића, Предрага и Ненада. Два синчића, дава тића, како их је од милоште бака звала.
Кроз живот пролазећи разне даће и недаће била је уверена да лијепу страну живота чине ситнице. То су неочековане нијансе живота знала је рећи Васа када јој Михајло добио другог сина а снаха у међувремену, одмах после порођаја напустила их, отишла од Михајла.
Васа се увијек захваљивала Сведржитељу, увијек Му искрено захвална с увјерењем да јој је Он подарио два унука.
Дугих осм година очекајући унуче, Васа ни сама не зна колико пута је детаљно пребирала прошлост и док је била у браку са покојним Марком, али и пре тога и своју и Маркову младост онолико колико је о Марку знала у раној младости, све у ишчекивању унучета.
Неки пут, у тим тананим нијансама ишчекивања да ће је господ удостојити са унучетом, знала је помислти, још да буде унук и да му дам име у ђедово име.
Добивши сина после осам година брака, у четрдесетој години живота, сада без супруге, Михајло по први пут схвата колико му је важна мајка.
Колико га воли!?!
Колико воли унуке?
Колико се радује кад он са њима викенд проводи код ње у Врбасу!?
Викендом кад би долазио Михајло са децом, Васиној срећи није би било краја.
Јесте да Врбас и Нови Сад нису тако далеко, али баба Васа их је дочекивала сваки пут као да долазе из Аустралије, као да се годинама нису видјели.
Овог петка, овог првог новембра 2024. године устала је раније него обично, мораће и до пијаце да потражи раштана јер Михајло посебно воли раштан са сувим месом.
Јес да њени тићи не воле никако раштан, али ће њихова бака њима спремити шта они воле. Морам купити добре коре, Предраг воли бакину гибаницу, а мали Нено очи бабине и није нека изјелица, једино што посебно воли сутлију па ћу купити и домаће млијеко.
Него ако не нађем овде коре за гибаницу, мораћу богами до Куле на брзину отићи.
Мора бити све готово до два сата (четрнаест сати), њима воз из Новог Сада полази у један сат (тринаест сати).
Пошто је ставила раштан да се кува, спремајући гибаницу, Васа погледује на сат очекујући Михајлов телефонски позив да су кренули из Новог Сада да не брине, брзо ће они.
Ау да ли имам цимета за сутлију моме Ненушку!?
Немам богами, одох за час до мале радње преко пута!
Брзо ћу!
У мислима шта прије урадити и да нешто не заборави, није ни приметила да је већ један сат када је ушла у продавницу.
Чу кад радница са њих још двоје, троје, помиње несрећу на Жељезничкој станици у Новом Саду али мислећи на цимет и неколико лимунова да не заборави да узме, и не разабравши тачно о чему причају, изађе из радње.
Брзо улазећи у кућу видје да је минуло тринаест сати.
Помисао да Михајло није звао заустави јој дах, обузе је некаква језа не знајући зашто, спута се некако па не зна да ли ка шпорету гдје кипи раштан, да отвори рерну да погледа гибаницу или да вади цимет из торбе за Ненов сутлијаш.
Ни сама не зна како, али укључи телевизор!
Више падајући него сједајући испред телевизора …. нађе се на поду ….
Једном или два пута, једва чујно успјела је изговорити … Господе Боже нису ваљда, … помизи ми молим Ти се ….. .
–/–
Већ је добро пао мрак кад комшија Војо, врћајући се кући примијети да код Васе нема свијетла, што га зачуди, знајући да јој треба доћи Михајло са дјецом.
Не скрећући својој кући, сврати код комшинице да види шта је, мисао да можда немају струје, одагна помало злослутна помисао зашто се не чују уници Васини!?
Но, с обзиром да је добри комшија поред озбиљних срчаних проблема, имао, не тако давно страшну породичну трагедију, чим је отворио врата, видјевши Васу лицем на поду испред телевизора, пао је не прекрочивши њен праг.
Комшијино лежање на прагу, више вани него у нутра, брзо су примјетиле комшије.
Хитна помоћ је брзо дошла, констатујући смрт комшије а Васу хитно возећи на клинику у Нови Сад.
–/–
Док Васа у грчу од бола и њене несреће размишља где ли се и када огрешила пред Господом, па јој њен Михајло више никада неће доћи на ручак, па његова рука није успела спасити њене унуке, њене тиће, њеног Предрага и Ненада, високи челници власти размишљају ко у њиховом ланцу није испоштовао договор, није урадио посао реконструкције ЖС како је требало урадити а узео велику своту новца (можда највише од свих њих) и не помишљајући много на мртве.