- Уписом у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије, почела је институционална заштита ове музичке традиције на нашим просторима
Чувени уредник Радија Нови Сад Богомир Мијатовић Богица, који је својим поп-рок емисијама обликовао музички укус читавих генерација, једном приликом је за припрему војвођанског новогодишњег ТВ програма позвао, како каже, његове рокере: Рамба, Нелета Карајлића, Милића Вукашиновића, Бајагу, Цукића и друге, да певају своје песме у аранжману тамбурашких музичара из Радија Нови Сад.
„Они су толико уживали, били су одушевљени. И рокери воле тамбуру и тамбурицу”, испричао је на промоцији књиге „Тамбурашке приче из давнина” Зорана Кнежева, новосадског хроничара и публицисте.
Због Рамба с тамбурашима, после је музичког уредника звао редитељ и глумац Драган Бјелогрлић да би му ту песму дао за једну епизоду серије „Вратиће се роде”. Сећа се и да је Неле Карајлић с тамбурашима снимао спот „Жени нам се Вукота” у кафани „Код Џоа”.
„Неле је био у трансу, снимајући спот на плејбек. Дакле, тамбурашка музика мора да остане на овим просторима јер је то наша лична карта. Ја сам рокер, али у Војводини рокенрол не представља ништа. Балашевић представља ’нешто’, тамбура, Бане Гарави, такође Звонко Богдан…”, каже Мијатовић.
Тамбураши и тамбурашка пракса уписани су прошле године у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије, на иницијативу етнолошког одељења Музеја Војводине у Новом Саду. То значи, по речима кустоса етнолога овог музеја Александра Антуновића, почетак институционалне заштите ове традиције с наших простора, као и тежњу за упис на светску листу Унеска. У оба случаја је потребно доказати, објашњава, да је тај елеменат жив.
„Прилично је жив, али да бисмо имали увид у то шта је тамбурашка традиција данас, морамо да знамо и шта је тамбурашка традиција била”, казао је Антуновић и додао да је у том смислу књига Зорана Кнежева истинска ризница.
У њој је прикупљено готово 1.300 фотографија, уз приче о чувеним тамбурашима Војводине, причама из Баната, Бачке, Срема, о томе како су неке песме настале, о новосадској сцени, улози ове музике за радио и ТВ, ромским музичарима, буњевачким и другима, као и онима из Хрватске, Црне Горе, БиХ, Мађарске, Румуније и Америке…
„Овде је и фасцинантна личност Драгише Недовића, који је написао 800 песама, а међу њима једну, ’Плућа су ми болна’, која је била забрањена јер је била јако тужна, кад је човек сазнао да болује од туберкулозе. Зоран нам износи и податак да је на стихове Јове Змаја компоновано 150 музичких композиција, на Ђуру Јакића – 90, на Бранка Радичевића – 50”, само су неки детаљи на које указује директор Завода за заштиту споменика културе Новог Сада Синиша Јокић.
Није свака тамбура, истичу познаваоци овог нематеријалног културног наслеђа, тамбурашка пракса. Њу одређује постојање шест-седам тамбурашких инструмената, обухвата разне жанрове, преноси праксу на друге генерације… Те елементе баштини Центар за тамбурашку музику из Новог Сада. Руководилац центра Зоран Бугарски Брица сећа се да су се пре могли и у кафанама чути прави тамбурашки оркестри, не само новосадски, али тога више нема.
„Долазили су из Суботице, Дероња, Оџака, Силбаша… Многе генерације их памте, али то данас омладина нема прилику да чује. Имамо неколико ресторана где свирају јако добри тамбураши, али то је све више турбо-фолк. Ја то зовем ружичаста, весела музика. Противник сам тога јер сматрам да то уништава душу тамбуре”, каже Бугарски.
Данас се у кафанама и ресторанима, како то каже аутор књиге Зоран Кнежев, свира оно што млади траже, а кад песма стигне, поглед очас склизне с тамбуре на – телефон.
ИЗВОР: Политика