СВЕТСКИ ЗАВЕРЕНИЦИ ЗАИСТА ПОСТОЈЕ, АЛИ ДЕГРАДИРАЈУ

• Коинциденција Давоског форума и скандала око Харија добар је повод да се прича о једној од тема које највише воле теоретичари завере – о свету иза кулиса, глобалној власти, масонима, Англосаксонцима, „старом новцу“.
• Уопште, о оним тајанственим друштвено-политичким и финансијским силама којима се приписује стварна власт над човечанством.

АУТОР: Ирина Алкснис

Медији помно прате напредак Давоског форума, који борци против глобалне завере сматрају главним гнездом глобалиста – „рептилоида“. Међутим, протагониста таблоида и светских трачева већ неколико недеља је принц Хари, који се све више исмева због кукања о безнадежном животу у породици Виндзор.

Смешно је, али ови веома различити догађаји у својој суштини су углавном исти. Оба су о друштвеној класи која је осумњичена и оптужена да настоји да контролише читаво човечанство.

У покушајима да се дубље сагледа феномен британског принца који кука, сударају се две тачке гледишта. Први у томе види манифестацију безнадежне дегенерације аристократије и наследних елита уопште. Супротно мишљење инсистира на томе да Хари – као, у ствари, цела британска краљевска породица – није ништа друго до глумац који забавља ширу јавност, те да из његовог понашања не треба извлачити далекосежне закључке: праве елите које владају светом су у сенци (директно сада – у Давосу), и добро им иде – и са властима, и са спровођењем својих планова, и са кадровима.

Наравно, очигледно је грешка видети у једној особи оличење читавог друштвеног слоја, а још више из тога извлачити далекосежне закључке. Ипак, у исто време, коинциденција Давоског форума и скандала око Харија је добар разлог да се прича о једној од тема које највише воле теоретичари завере – о свету иза сцене, глобалној власти, масонима, Англосаксонцима, „старом новцу“, уопште, о тим тајанственим друштвено-политичким и финансијским силама, којима се приписује стварна власт над човечанством.

За почетак, вреди признати да свет иза сцене заиста постоји. Ако се представници неке врсте из генерације у генерацију појављују на међународно значајним јавним позицијама, било да се ради о политици, бизнису или јавној управи, подразумева се да је реч о наследној природи њиховог друштвеног статуса и привилегијама које имају у том погледу.

Штавише, трајање династије у овом случају је кључни фактор. Породица Вандербилт је у претпрошлом веку невероватно сјајно бљеснула на небу не само америчке, већ и светске елите, представница ове породице је чак постала мајка следећег – у то време десетог – војводе од Марлбороа. Међутим, за нешто више од сто година породица је спискало све што је створио оснивач и прве генерације династије. И, на пример, исти Виндзори су део хиљадугодишње краљевске династије Ветин, а недавно преминула краљица Елизабета II може послужити као отелотворени симбол озлоглашених Англосаксонаца.

Зато немојте с презиром одбацити њеног унука: кажу да се Хари не може сматрати представником овог светског естаблишмента – може и чак треба. Друга ствар је што се претворио у срамоту своје породице (много горе од свог ујака Ендруа, који је имао много проблема због пријатељства са макроом милијардером Џефријем Епстајном и оптужби за силовање малолетнице): најодвратнији пороци код чланова високорођених породица су питање начина живота, због чега се јавно истреста породични прљави веше. У таквим условима бескрајно се жалити на тешкоће свог живота, очигледно је неуобичајено за особу таквог статуса.

Истина, неко може рећи: „шта ти људи уопште знају о стварним проблемима и потешкоћама?!” — а то би била веома велика грешка, барем у историјској ретроспективи. Штавише, постоји сумња да се Запад нашао у тренутној, тешкој ситуацији за себе, не само зато што је његова – а то је и светска – елита претрпела системску деградацију, при чему је и принц Хари је потпуно органски део овог процеса.

Постоји широко распрострањено, али суштински погрешно мишљење да рођење у аристократији или „старом новцу“ гарантује човеку изузеће од тешкоћа и искушења, а цео његов живот је само, заправо, распрострт „црвени тепих“ који га води од једног врха до другог. И на крају, у његовим рукама су полуге управљања светом, што он и чини са стратешком прозорљивости, при чему држи у својим рукама конце глобалних процеса.

У стварности, вековима је живот рођених припадника елите био бескрајна и бескомпромисна борба за опстанак. За почетак, једноставно је било неопходно преживети детињство у време када је смртност новорођенчади износила око 40 одсто. Затим су постојале тешке, ако не и окрутне методе васпитања како би се будућем великодостојнику усадили потребни квалитети и знања. Већ у адолесценцији му је поверено обављање дужности одраслих (учешће у ратовима, дипломатске мисије, брак у складу са интересима породице). Подразумева се да је учешће у разним опасним подухватима било обавезно (борбене операције, експедиције на непознате територије, служба у далеким колонијама, где су те маларија и побуњени мештани могли да убију, а дворске интриге су се такође могле завршити – и редовно се завршавале – гиљотином). И генерално, успело је – довољно је подсетити се достојанства и храбрости са којима су се масовно држали наизглед размажени француски племићи када су се срели са „госпођом Гиљотином“.

Према резултату оваквог живота, до 30-40 године живота средњестатистички патриција било да је потицао из сфере власништва над земљом или финансијске аристократије, прошао је тако велика искушења, тако да ако га природа није обдарила са интелигентним мозгом, добио је тако је импресивно искуство, да је превазилазио своје вршњаке, а и тада је било добре шансе, да не дође до висина својих предака, али може и да превазиће своје претке у државној и надржавној власти.

Проблем је што се  ово изнето односи само на прошло време.

Модерне светске елите су заиста житељи неба. Цео њихов живот је један те исти глатки тепих који их води од приватних школа до најбољих универзитета, а одатле до удобних канцеларија са паузом за јахтинг, скијање и поло. Никада нису били таоци, чак ни у буквалном смислу (морам рећи, уобичајена ствар у средњем веку). Њихови животи никада нису били угрожени ни туђим ни сопственим одлукама. Једноставно имају потпуна права и привилегије, без одговорности и обавеза. И осећај неограничене моћи над светом, генерисан феноменалним успоном технологије.

Међутим, интелект је, као и пре хиљадама година, још увек генетска лутрија. Недостатак искуства драматичних искушења под претњом губитка живота претвара нове генерације наследне елите у јадну и истовремено веома опасну заједницу. Не зато што су паметни и проницљиви, већ управо из супротног разлога – зато што су људима који су глупи, неискусни и пуни идеолошких и теоријских фантомазгорија на располагању оруђе које нису спремни да користе ни интелектуално, ни професионално ни морално.

Можете како вам је воља односити се према покојној британској краљици и подједнако покојног Дејвида Рокфелера, са његовим идејама глобализације и контроле рађања како год желите, али тешко је оспоравати да су они природа која нестаје, последњи од Мохиканаца који су знали шта је круна, колико кошта и која јој је тежина.

На њихово место долазе Урсула фон дер Лајен и принц Хари. А велико је питање куда ће се окренути судбина света као и њихова лична судбина, а све под њиховим сопственим руководством.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://regnum.ru/news/world/3771113.html