Исус прободен копљем, Фра Анђелико (око 1440. године), Доминикански манастир Сан Марко, Фиренца
- Свето Лонгиново Копље судбине, видели смо, од почетка је сматран за универзални симбол снаге, моћи и одлучности.
- Кроз ритуале и специфичне употребе повезане са магијом, копље преузима централну улогу у истраживању и свесном коришћењу езотеричне природе амбициозних тирана који су сматрали да поседовањем Копља могу да завладају светом.
- Срећом по човечанство, аустријски каплар са смешним брчићима, сматрао је да је примерак копља који је из Кракова добио – био фалсификат.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић, НАУКА И КУЛТУРА
Уобичајена смртна казна за робове у старом Риму било је распињање на крсту. Исус Христос је распет у петак, 5. априла 33. године у девет часова пре подне. Око три после подне не могавши да слуша вапаје са крста, центурион Гај Касије Лонгин пробада копљем Исуса Христа између четвртог и петог ребра.
Ево како ту сцену описује Свети евангелист Јован Богослов: „Него један од војника прободе му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода“. (Јн 19: 34) „Јер се ово догоди да се испуни Писмо: Кост Његова неће се преломити“. (Јн 19: 37)
Према ватиканском предању, римски центурион Лонгин је био готово слеп. Када су из Исусових рана потекли крв и вода, неколико капи је попрскало римског центуриона по лицу, и њему се истог тренутка вратио вид.
Лонгин је тада скинуо униформу, напустио Римску војску и отишао у кападокијску пустињу да тамо буде први хришћански испосник. Касније су га Римљани нашли и заробили. Ишчупали су му зубе и одсекли језик да не би могао и даље да проповеда нову Хришћанску веру. По уснућу је уврштен у календар светих мученика под датумом 16. октобра по црквеном или 29. октобра по грађанском календару. Тропар овог свеца–мученика на црквенословенском гласи овако:
„Мученик Твой, Господи, Лонгин,/ во страдании своем венец прият нетленный от Тебе, Бога нашего:/ имеяй бо крепост Твою,/ мучителей низложи,/ сокруши и демонов немощныя дерзости./ Того молитвами/ спаси души наша“. (Мученик Твој Господе, Лонгин, у страдању своме прими непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.)
Три света Лонгинова копља
Свето Лонгиново копље је у Средњем веку постало реликвија, за коју се говорило да поседује чудесна својства и да ОНАЈ КОЈИ ГА ПОСЕДУЈЕ, У СВОЈИМ РУКАМА ДРЖИ СУДБИНУ ЧОВЕЧАНСТВА. Током векова, Копље је мењало власнике. Постоје три копља за која се тврдило да су СВ. КОПЉЕ СУДБИНЕ – тзв. Римско, Бечко и Јерменско.
Римско
У међувремену, у жлеб на средини копља уметнут је ексер са крста и обложен златним нитима. Постао је света реликвија, за коју се говорило да поседује чудесна својства и да онај који га поседује, у својим рукама држи судбину човечанства. Следећих векова, Копље је мењало власнике.
Из Јерусалима су га 615. године однели Персијанци (који су га сломили на два дела), затим је неким нејасним путем дршка стигла до Византије и после освајања Константинопоља, припала султану Бајазиту II, који ју је поклонио папи Иноћентију VIII. Прича се да је данас у једном од носећих стубова куполе базилике Св. Петра у Ватикану.
Бечко
Копље судбине које се чува у Бечу, у Царској ризници у палати Хофбург, дошло је у посед римског цара Отона Првог у 10. веку, али је његов пут потпуно непознат. У њега је 1084. угравиран натпис „ексер нашег Господа“ због ексера који је у њега утиснут, а за кога се верује да је са Христовог распећа. Године 1273. копље је први пут коришћено у обреду крунисања цара, а 1350. је по средини превучено златним наглавком. Године 1424. га је император Сигисмунд пребацио из Прага у свој родни Нирнберг, одакле је због приближавања француских револуционарних снага пребачен у Беч.
Што се тиче металне оштрице копља, она је – према једној верзији у 13. веку стигла до руку краља Француске Светог Луја, који ју је похранио у Капели Светаца у Паризу. Одатле је нестало у време Француске револуције да би се, за време Другог светског рата нашло у Кракову, одакле је доспело до руку Адолфа Хитлера. („KOPLJE SUDBINE”. bosnic.com. Приступљено 29. 1. 2020)
Јерменско
Древни Вагаршапат, једна од историјских престоница древних краљева јерменског народа, дом је трећег копља за које се верује да је оружје којим је прободен хришћански Искупитељ. Прво помињање ове реликвије је у тексту „Свете реликвије нашег Господа Исуса Христа“ из 13. века, према коме је Свето Копље донео у Јерменију св. апостол Тадеј у 1. веку. Средином 17. века француски путописац Таверније био је први западњак који је видео ово копље у Јерменији. („GDE JE KOPLJE SUDBINE KOJIM JE PROBODEN ISUS?”. telegraf.rs. Приступљено 29. 1. 2020)
***
Свето Лонгиново Копље судбине, видели смо, од почетка је сматран за универзални симбол снаге, моћи и одлучности. Кроз ритуале и специфичне употребе повезане са магијом, копље преузима централну улогу у истраживању и свесном коришћењу езотеричне природе амбициозних тирана који су сматрали да поседовањем Копља могу да завладају светом. Срећом по човечанство, аустријски каплар са смешним брчићима, сматрао је да је примерак копља који је из Кракова добио – био фалсификат.