- ,,Јер Господ Бог твој увешће те сада у добру земљу, у земљу у којој има доста потока и извора и језера, што извиру по долинама и по брдима. У земљу изобилну пшеницом и јечмом и виновом лозом и смоквама и шипцима, земљу изобилну маслином, од које бива уље, и медом. У земљу гдје нећеш сиротињски јести хљеба, гдје ти неће ништа недостајати. У земљу гдје је камење гвожђе и гдје ћеш из брда њезинијех сјећи мјед. Јешћеш и бићеш сит, па благосиљај Господа Бога својега за добру земљу коју ти да.“
Поновљени закони, поглавље 8.
АУТОР: Александар Мандић
Када се прича о уједињењеу српских земаља у једну државу, а што је заправо природна ствар и потреба српског народа, никад се не сме сметнути с ума простор Косова и Метохије. Ноторна је чињеница да су Косово и Метохија на силу отргнуте из уставноправног поретка Републике Србије. Стога, ако би говорили језиком уставног и међународног јавног права, тај простор је недвосмислено у саставу Републике Србије. Питање Косова и Метохије за Србе има вишеструку димензију. Реч је о геополитичком, геоекономском, геостратешком, економском, правном (што је већ споменуто у претходним редовима, али се та димензија питања не исцрпљује споменутим) безбедносном и хумантираном питању. На овом месту нећемо улазити у анализу свих поменутих димензија, него ће се пажња обратити на једну димензију која надилази све остале димензије, која је заправо најзначајнија. Косово и Метохија су НАЈПРЕ ИДЕНТИТЕТСКО ПИТАЊЕ СРПСКОГ НАРОДА, односно реч је о доживљају и схватању КОСОВА И МЕТОХИЈЕ КАО СВЕТЕ ЗЕМЉЕ СРПСКОГ НАРОДА! Да би се објаснила ова димензија питања Косова и Метохије, треба споменути и разјаснити чињеницу да су Срби заветни народ. Да кренемо по реду.
У српској литератури, народним предањима, средствима масовног информисања, верској пракси, али и уопште међу Србима често се провлачи реч ,,завет”. Наравно, она се не наводи сама него се та реч увек везује за Светог Саву и кнеза Лазара (или пак Косово). Другим речима, међу Србима се често употребљавају речи као што су Светосавски и Косовски (Лазарев) Завет. Сходно наведеном, Срби су заветни народ, народ који има посебан однос са Богом. Ову чињеницу су приметили и страни научници као што су британски историчари Ентони Смит и Ерик Хобсбаум, обојица Јевреји по пореклу. Они су навели да Срби спадају у категорију заветних народа и да је директна последица те чињенице да су Срби већ знатно раније у односу на западне народе имали формирану националну свест односно да се схватање феномена нације које долази из западног цивилизацијског круга (а које подразумева да се нације формирају након Француске револуције) не може применити на Србе као и на неке друге народе (као што су, на пример, Јевреји и Јермени). Дакле, ако је тако, о каквом Завету је реч? Шта су то урадили Свети Сава и кнез Лазар чиме су заувек себе уградили у темељ српског самосазнања? Да кренемо по реду, од Завета Светог Саве.
Можда је сувишно говорити шта Свети Сава представља за Србе. Почев од раних школских дана, Србину се предочава шта је Свети Сава за Србе. Штавише, пре настанка модерног српског образовног система, Срби су вековима кроз народна предања и песме говорили о томе шта је Свети Сава за њих. Отац свеколиког Српства, свенародни учитељ и просветитељ који је поучавао Србе како треба да се дела и живи у свим друштвеним и животним сферама, а извор свеколиког делања и живота јесте БОГ!
Изабравши Царство Небеско још као младић, Свети Сава се упустио у боготражитељство и свој живот посвећује служби Богу и спасењу душе. Међутим, он није заборављао свој народ. Као жарки родољуб, он је размишљао о спасењу свога народа, о привођењу свог народа Творцу. Другим речима, Свети Сава је правио Нови Израиљ. То је била полазна основа за настанак ЗАВЕТА, полазна основа за целокупно Савино делање. Требало би доста више простора да се опише Савино делање тако да би се требало задржати само на неким тачкама.
Најпре аутокефална Српска црква. Настанком аутокефалне српске цркве омогућено је да се сазда самостална црквена структура, али и да се српском народу Божја реч преноси на разумљивом (црквенословенски који је био доста разумљив језик за народ) језику као и да народ српски своје молитве упућује молитве на свом језику. Будући да се отворио маневарски простор за употребу црквенословенског језика у литургији, то је даље водило томе да се пишу теолошке књиге, песме и молитве на црквенословенском језику, а то је на крају водило да се пишу књиге, исправе и други акти са различитом тематиком и то како на црквенословенском тако и на народном језику што је опет доводило до развоја науке и културе. Тесно повезано са овим јесте и чињеница да је Свети Сава творац Законоправила, првог српског устава у материјалном смислу те речи. Законоправило у себи садржи верска правила, али и правила световног права као што су условно речено норме уставног права (норме које прописују основе државног и друштвеног уређења, у контексту Законоправила нарочито треба истаћи норме које регулишу односе цркве и државе), норме грађанског права (грађанско право је структурно сложена правна грана у чији оквир улази, сходно пандектној систематици, општи део грађанског права, стварно, наследно, облигационо и породично право) па чак се може говорити да се у том правном акту налазе и корени радног и социјалног права. Имајући у виду да је реч о стожерном правном акту на којем је почивала српска држава и српско друштво у целости и чије норме су пресудно почеле да утичу на животе свих људи у Србији (а то даље значи утицај на схватање живота, међуљудских односа, односа према Богу итд.) као и чињеницу да је Свети Сава неуморно деловао на плану учвршћивања вере и побожности међу Србима (а што се исказивало кроз поуке које је упућивао народу, велико прегалаштво у погледу градње цркава и манастира, омасовљење свештенства и монаштва) онда је потпуно јасно како се почео јављати Завет, посебан односа Срба и Бога. Овоме придодајмо и Државни Сабор у Жичи из 1220. године где Свети Сава народу, племству, свештенству и српском краљу Стефану преноси поуке о вери и где нарочито све њих утврђује у вери кроз Символ вере (Свети Сава је тражио од свих њих да три пута понове Символ вере. Разлог томе је био што су римокатолички мисионари уносили забуну међу народ са јересом Филиокве). На крају, ваљало би истаћи један сегмент из Савиног живота, а који се не спомиње тако често. Реч је о његовом путовању по Блиском Истоку, а нарочито о његовом доласку у најстарији манастир на свету – манастир Свете Катарине на Синају. Манастир је подигнут на месту где се Мојсију јавио Бог из неопалиме купине. Монаси су пустили Светог Саву да се помоли на месту где се Мојсију Бог јавио. Нема веће симболике од ове. На том месту Свети Сава приводи Богу српски народ као што је то Мојсије урадио са Јеврејима. Зато није чудно што Савин хагиограф Доментијан њега назива Српским Мојсијем. Дакле, Светосавски Завет би представљао један посебан однос, посебан завет Срба са Богом који би подразумевао да ће Срби поштовати Његове заповести. Сходно свему наведеном, какве везе има Косово и Метохија са претходно реченим?
Саздана на начелима које је Свети Сава поставио, а то даље значи изнутра ојачана и консолидована, српска држава (а нарочито од времена краља Милутина) креће да се шири ка југу и тада, у тим данима, а надахнут Савиним учењем и пројавом велике духовне глади, српски народ почиње да се укорењује на Косову и Метохији кроз градњу великог броја цркава и манастира, испосница и келија, али и кроз градњу велелепних палата, замкова и читавих градова што је даље исходовало тиме да су Косово и Метохија постали средиште српске државе, оне државе која је на претходно описан начин устројена. Другим речима, а имајући у виду све описано, КОСОВО И МЕТОХИЈА СУ ПОСТАЛИ ПРОСТОР ГДЕ СУ СЕ СРБИ НАЈВИШЕ ПРИБЛИЖИЛИ БОГУ, МЕСТО ГДЕ СУ СРБИ ДОЖИВЕЛИ СВОЈ НАЈВЕЋИ ДУХОВНИ И МАТЕРИЈАЛНИ УСПОН И НАЈВЕЋУ СЛАВУ. Требало би још нешто споменути.
Негде у првој половини 14. века, српска политичка елита је приметила да се у православном свету дешавају корените промене. Византија је престарела, Бугарска је слабила све више, руске земље су биле и даље под татарским јармом, а Влашка је била негде по страни. Једина јака и консолидована држава у то време је била Србија. Тада се међу српском елитом, а што је после почела да шири међу народом, почела да се јавља убеђење да је Србија позвана да преузме вођство у православном свету. Она ће бити предводник и заштитник православне цивилизације. На том таласу је деловао и цар Душан не само кроз освајања и узимања царске титула него и кроз његов законодавни рад (доношење Душановог законика). Цар Душан, према речима српског и руског правног историчара Александра Соловјева, је хтео да обнови Визнатију у српском руху односно кроз спајање старе хеленске културе и мудрости и српске младости и виталности. Зато је исход Косовског боја тако трагично доживљен међу српским народом јер на Косову пољу није брањена само слобода и незавиност српског народа него и слобода и самосталност православне цивилизације! Српска војска је као предводник православног света изашла на црту иноверним Турцима и погибија српских витезова и кнеза Лазара је схваћена као пад православне цивилизације у целости. Преко овога долазимо до Лазаревог Завета.
Као место где су се Срби највише приближили Богу, жртвом кнеза Лазара и српских витезова, КОСОВО И МЕТОХИЈА СУ ДЕФИНИТИВНО ПОСТАЛИ СВЕТА ЗЕМЉА ЈЕР ЈЕ ПОСВЕЋЕНА МУЧЕНИШТВОМ. Лазарева жртва, а чији је узор Христова жртва, је потврда Светосавског Завета.. Свети Сава је учио како се живи, да се треба живети избором Царства Небеског, а кнез Лазар је показао како се треба понашати када наиђе опасност. Опет се бира Царство Небеско, спремност на жртву зарад одржања Завета са Богом. Дакле, мучеништво витезова и кнеза Лазара су потврда како Завета тако и потврда Косова и Метохије као Свете Земље. Чак се може на неки начин може направити аналогија тако што је Светосавски Завет аналоган Старом Завету, а Лазарев Завет Новом Завету. Претходно описано је СРЖ ЦЕЛОКУПНОГ СРПСКОГ САМОСАЗНАЊА И ИДЕНТИТЕТА! Свих ових векова Србин (и поред свих својих мана) у себи, бар у подсвести, носи тај Завет. Где год је Србин живео, било на Банији, у Банату, Херцеговини, Босни, Македонији, Поморављу, Мачви, Бачкој, Лици, он се сећао Светог Саве и кнеза Лазара. У оквиру споменутог, нарочито треба истаћи оно што је Јован Цвијић приметио.
Цвијић је навео да људи са динарских простора најемотивније испољавају своју везаност за Косово, али да Срби са простора Косова и Метохије имају најдубљу повезаност, а што се даље рефлектује на чињеницу да у невољи (а што се најпре види кроз арнаутска насиља и дивљања свих ових векова) имају много пасивне храборсти и упорности односно да могу много да издрже и претрпе. Зашто је то тако? Због простора на ком живе, Срби на КиМ носе у себи то ДА СУ ОНИ СВЕДОЦИ СТАРОГ СРПСКОГ СЈАЈА, НАЈВИШИХ СРПСКИХ ДУХОВНИХ ВИСИНА И СРПСКОГ МУЧЕНИШТВА. ОНИ СУ СВЕДОЦИ ЗАВЕТА И ЧУВАРИ СВЕТЕ ЗЕМЉЕ. Зато могу толико да претрпе јер својим присуством потврђују чија је то земља односно ЧИЈА ЈЕ ТО СВЕТА ЗЕМЉА! Српска књижевност је то приметила. Прецизније, српски писац Григорије Божовић је својој приповеци ,,Оклопник без страха и мане” кроз лик обичног сељака Мојсила Златановића то описао, када је чича Мојсил рекао да је он спреман све да истрпи, али да ће земљу држати зубима док Србија не дође.
Када се све ово има у виду, онда је веома поражавајуће када се суочимо са трагичном чињеницом да до српске политичке елите не долази ехо Завета. Последица тога је наопако (свесно и несвесно) тумачење Завета, а та тумачења су се пројављивала у разним облицима,, као на пример, да смо ми самоубиству и смрти склон народ, како због Царства Небеског само гинемо, како су Пећ и Призрен пустаре, како на Косову и Метохији немамо ништа итд. Само се заборавља или свесно игнорише да када је Свети Сава изабрао Царство Небеско, да је српска држава почела да се успиње. Ја ћу само навести један детаљ. Законоправило Свето Саве се у свом неизмењеном облику примењивало у Русији, Бугарској, Влашкој и Молдавији. Замислите да данас Бугарска, Румунија и Русија у потпуности и у оригиналу преузму Устав Републике Србије и почну да га примењују као свој правни акт највише правне снаге у својим државама. Мислим да је све јасно.
Стога, питање Косова и Метохије је, као што је речено, најпре идентитетско питање. Следом наведеног, уједињење српских земаља у једну државу не може да се изврши без Косова и Метохије као српске земље. На трагу речено ваљало би још нешто истаћи.
Косово и Метохија, ако би се стриктно ограничили на правну димензију проблема, је искључиви проблем Републике Србије. Међутим, Косово и Метохија као Света Земља је питање не само Републике Србије, него свих Срба. Питање Срба из Црне Горе, Републике Српске, ФБиХ, уништене али никада умрле Републике Српске Крајине, Македоније. Баш из због тог разлога је веома опасан пут који је почео Бриселским споразумима јер тиме се не игра само са судбином постојања Србије као државе него са судбином српског народа у целости јер уколико се деси да се прихвати да Косово и Метохија више нису наши, српски народ ће потопити таласи узбурканог балканског мора и заувек нестати из историје…..
Са надом да ће се десити супротно.