Ситуација је узнемирујућа и пуна нијанси

АУТОР: Институт међународних политичких и економских стратегија

Како преносе западни медији, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг најавио је повећање снага за брзо реаговање алијансе на више од 300.000 људи са садашњих 40.000. Таква изјава генералног секретара НАТО-а дата је уочи самита који се одржава 28-30. у Мадриду, где ће бити прихваћен нови концепт безбедности НАТО-а, у коме је Русија препозната као „глобална претња”.

Раст одређене групације трупа за 7,5 пута је, наравно, озбиљан разлог за пажњу, посебно када је реч о директном војном противнику Русије. Неки стручњаци су повукли паралеле са величином групе Оружаних снага РФ од 120-150 хиљада људи, према јавним информацијама укљученим у Специјалну војну операцију у Украјини, услед чега су се појавиле песимистичне публикације о скорој трострукој супериорности НАТО-а над Русијом у одређеном региону. Што Русији неће донети ништа добро – трострука надмоћ се сматра класичним односом за напад.

Очигледно, у томе нема ничег позитивног за Русију – чак и ако узмемо у обзир више него вероватну идеју да Русија није искористила све што је могла у Специјалној војној операцији. Међутим, из Столтенбергових изјава не произилази неизбежност НАТО напада. Проширење „снага за брзо реаговање“ на 300.000 неће бити лако, а у овој фази више личи на ритуалну изјаву.

Шта су то снаге за брзо реаговање?

Снаге за брзо реаговање НАТО-а (NATO Response Force, NRF) су војне јединице које државе учеснице додељују команди оперативне команде алијансе и дизајниране су да пруже оперативну подршку операцијама НАТО-а.

Њихов саставј, овлашћења и контрола по правилу постају предмет дуготрајних преговора. Још 2009. године, у контексту релативно мирне коегзистенције Запада и Русије, број тадашњих бораца снага за брзо реаговање износио је 20.000, али био је више теоријски него практичан, посебно у периоду ротације америчких експедиционих снага у Европи. Званични ресурси НАТО-а су у то време приметили „континуирани недостатак кључних снага и средстава Снага за брзо реаговање, посебно оних који су неопходни за извођење операција и чија је доступност од фундаменталног значаја за распоређивање и употребу“.

Међу кључним недостацима уочена је слаба координација, недостатак гаранција за покриће трошкова у случају непредвиђених – а другачије и не може – снага за брзо реаговање. Поред тога, описано је „претерано ригидна подела снага Северноатлантске алијансе на различите категорије, што онемогућава НАТО да флексибилније користи све расположиве снаге и средства и отежава употребу Снага за брзо реаговање”, као и веома условну процену реалног борбеног потенцијала конкретних јединица у „различитом“ НАТО дизајну представника различитих земаља.

Позната је прича о процени Румуније од стране немачког Генералштаба, који је дошао до закључка да нема разлике у који табор ће се Букурешт прикључити, јер ће у сваком случају бити потребно 10 дивизија – да ли за пораз Румуније – непријатеља или заштити Румуније – пријатеља. У извесној мери, прича је истинита. Америчка, немачка или француска бојева глава ће се приметно разликовати од бугарске, иако је формално све у складу са стандардима НАТО-а.

Особено брзо реаговање

Током 2000-их, Снаге за брзо реаговање су замениле Мобилне снаге Команде савезничких снага у Европи (АМФ), створене 1960. године. Све до распада СССР-а, основа „мобилности“ је била посвећеност САД да распореде контингент, чија је бројчана снага била једнака десет дивизија и који би могао да буде распоређен и спреман да десет дана брани Западну Немачку (концепт „10 у 10“).

Године 2021. концепт је промењен у „4 до 30“. Тренутна снага Снага за брзо реаговање од 40.000 распоређена је на 30 батаљонских тактичких група, 30 ваздушних ескадрила и 30 бродова. „Брзи одговор“ претпоставља да ове групе могу бити у зони сукоба у року од 30 (најкасније од 45) дана.

Датуми распоређивања одређују се на основу распореда снага и средстава на широкој територији, а не на једној земљи, и чињенице да су део националних оружаних снага многих држава. Како то отприлике изгледа и колико је представника различитих армија у једној батаљонско-тактичкој групи, може се наћи у документима самог НАТО-а.

Повећање броја Снага за брзо реаговање довешће до вишеструког усложњавања логистичких и других процедура. Како је показала пракса специјалне операције у Украјини, окупљајући се у року од месец дана у зони сукоба, Снаге можда једноставно неће пратити брзину догађаја. И то ако занемаримо чињеницу да Русија вероватно неће дозволити да се створе идеални и безбедни услови за спровођење плана распоређивања тих јединица НАТО-а.

НАТО схвата спорост своје структуре. Дакле, Снаге за брзо реаговање укључују „најбрже снаге од брзих“ – Заједничку оперативну групу веома високе спремности (ВЈТФ) или, буквално, „Оперативна групу веома високе спремности“ – око 20.000 људи, од којих 5.000 може директно да делује „ на терену“. Рок примене „најбржих“ – „у року од два до три дана“. Поред ВЈТФ у Снагама за брзо реаговање има и Initial Follow-On Forces Group (IFFG)  – сви наведени се налазе на територији њихових земаља.

Под претпоставком да ће ВЈТФ након проширења Снага за брзо реаговање бити пропорционалан саставу од 150.000 људи, у теорији би се заиста могло очекивати да стигну у зону борбених дејстава у року од 2-3 дана. Али ово не узимајући у обзир да ће за трансфер бити потребно 7,5 пута више авиона, техничара, горива, резервних делова итд.

Финансије и људство

300.000 људи у новим Снагама не треба схватити као стварање армије од 300.000 људи, већ пребацивање 300.000 војника из целог евроатлантског региона у категорију брзог реаговања. Ако би Брисел и Вашингтон одлучили да повећају Снаге на рачун физичког повећања НАТО трупа, онда би за то требало решити неколико проблема.

Колико ће коштати буџете земаља НАТО-а и, посебно, Европе, стални „боравак“ контингента 7,5 пута већег од уобичајеног – узимајући у обзир наоружање, одржавање, поправке, смештај, храну, здравствено осигурање и остало – јесте отворено питање. У ствари, Столтенберг је у фебруару 2022. најавио стварање групе једнаке или супериорне у односу на оружане формације Украјине. То значи да ће многе чланице НАТО-а заправо морати да држе значајан део својих националних оружаних снага у сталној приправности.

Велика је вероватноћа да би, као и сада, главни терет морале да сносе САД. Што ће, према „NBC -у“, бити бременито потешкоћама због пада броја људи спремних да служе у армији. Ситуација је толико страшна да неки од експерата које је агенција интервјуисала виде је као пропаст регрутације војске.

Високи званичници Пентагона тренутно покушавају да пронађу нове регруте да попуне редове свих добровољачких снага. Секретар одбране Лојд Остин и заменица министра одбране Кетлин Хикс кажу да је дефицит озбиљан проблем – према Херитиџ фондацији, „војсци није било тако тешко да попише регруте од 1973, када су САД напустиле Вијетнам као сада“.

Херитиџ фондација (Heritage Foundation) је додала да не верују да је поновно оживљавање регрутације неизбежно, али „2022. је година у којој доводимо у питање одрживост војске која се састоји само од добровољаца“.

Број оних који имају право да се пријаве у војску наставља да опада, а број младића и девојака који нису подобни због гојазности, употребе дрога или кривичних осуда „већи је него икада”. Прошлог месеца, начелник генералштаба војске генерал Џејмс Меконвил сведочио је пред Конгресом да само 23% Американаца старости од 17 до 24 године има право да служе у армији, у односу на 29% последњих година.

Интерна анкета Пентагона спроведена од „NBC News -а“ показала је да само 9% младих Американаца који испуњавају услове има жељу да се пријави, што је најмањи број од 2007. године. Више од половине младих Американаца који су учествовали у истраживању – око 57 одсто – верује да ће после служења војске имати емоционалне или психичке проблеме. Скоро половина верује да ће имати и физичке проблеме.

Међу Американцима које је Пентагон анкетирао, а који су били у циљаном узрасту за регрутацију, само 13% родитеља служило је војску, у односу на око 40% 1995. године. Војска сматра родитеље једним од најважнијих фактора утицаја за јављање у војску.

Свеукупно поверење у институције америчке владе такође опада, а то се такође одразило и на америчку војску. Године 2021, годишња Реганова анкета о националној одбрани коју је спровела председничка фондација Роналд Реган и Институт Роналда регана открила је да само 45% Американаца има пуно поверења у војску, што је 25 поена мање у односу на 2018.

Тај тренд ће се вероватно наставити, кажу званичници, пошто се величина војске у целини смањује, као и веза између друштва и војске. Током 2021. године војно истраживање је показало да 75% Американаца старости од 16 до 28 година зна мало или ништа о војсци.

„Ова криза регрутовања је попут таласа који се споро креће на нас“, рекао је један високи службеник за регрутовање и кадрове Министарства одбране. Пентагон је 2022. испунио план регрутовања за око 40%. У септембру се завршава 22. финансијска година, велике наде се полажу у матуранте, али је просечна прогноза одзива тек око 60 одсто потреба.

Не треба заборавити на велику унутрашњу напетост у НАТО-у око повећања броја припадника армија и „милитаризације“ привреде. Многе земље чланице НАТО спремне су да изразе вербалну солидарност са осудом Русије и позову на колективну безбедност, али не теже ка провокацијама. Пре свега, реч је о Мађарској, али и о земљама западне Европе, које једноставно немају зашто да се плаше Русије.

Маркером треба сматрати не Столтенбергове изјаве, већ динамику промена у Плану спремности НАТО-а, који фиксира оквир консензуса за спремност, брзину размештања, јачину трупа и друге значајне параметре. Столтенбергова идеја је прилично радикална, што значи да земље чланице попут Турске могу тражити одређену накнаду за подршку од партнера. Немогуће је искључити активирање анти-НАТО расположења у Европи, укључујући и Француску, где су анти-НАТО и просуверенизаторске снаге озбиљно учврстиле своје позиције на парламентарним изборима.

Насупрот томе, земље попут Пољске ће свакако свим расположивим снагама подржати идеју јачања и ширења присуства НАТО-а на својој територији.

Закључци

  1. Изјаву генералног секретара НАТО-а о повећању НАТО Снага за брзо реаговање са 40.000 на 300.000 људи, наравно, треба оценити као озбиљан корак и непријатељски према Русији и Белорусији.
  2. Столтенбергова изјава не имплицира непосредну претњу ратом.
  3. Мало је вероватно физичко стварање посебне групације Снага за брзо реаговање од 300.000 људи, реалније изгледа проширење статуса „стално спремни“ на нове јединице оружаних снага земаља чланица алијансе.
  4. На основу неуједначеног броја и квалитета оружаних снага земаља чланица, треба очекивати да ће главни терет бити сваљен на САД, Пољску, земље источне Европе, евентуално Немачку и Британију.
  5. Повећање величине Снага за брзо реаговање ће довести до сразмерног повећања захтева за финансирањем.
  6. Идеја Јенса Столтенберга изгледа као иницијатива која се може спровести у складу са својим значењем само на средњи или дужи рок. Што ће вероватно бити праћено веома интензивним и сложеним мултилатералним преговорима.
  7. Спремност Запада на ескалацију, чији резултати неће бити опипљиви у блиској будућности, захтева развој опција за заустављање повећане претње.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://russtrat.ru/analytics/28-iyunya-2022-0015-10899

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.