Св. Николај Жички (3. мај)
„Светогорац каже: Или делуј, или болуј! Бог не трпи беспослене виноградаре.“
(Св. владика Николај Жички: „Непозната писма св. владике Николаја“,
Хришћанска мисао–Београд, 2021, стр. 63)
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
У календару Српске Православне Цркве 3. маја (или 20. априла по Јулијанском рачунању) православни Срби, у Отаџбини и широм васељене, славе успомену на Светог Николаја Охридског и Жичког (село Лелић код Ваљева, 23. децембар 1880/4. јануар 1881 — Либертивил, 18. март 1956).
Св. Николај је рођен у селу Лелићу код Ваљева од мајке Катарине и оца Драгомира Велимировића, простих земљорадника и побожних хришћана. Крштен је као Никола.
По завршетку шестог разреда Ваљевске гимназије, Никола је конкурисао за Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био „ситан“. Одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за Богословију Светог Саве у Београду, где је био примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно „због слабог слуха за певање“.
Као ученик Богословије био је марљив и врло успешан. Никола је, штавише, показао широко интересовање и радозналост, па се у свом учењу није држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од општеобразовног значаја. У Богословији је Никола био запажен по својим мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у Ваљевској гимназији добро простудирао. До своје 24. године свршени богослов Никола Велимировић је, осим Његоша, кога је највише волео и уважавао, прочитао и озбиљно простудирао дела најзначајнијих светских писаца и философа: Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског…
Као један од најбољих ученика, Никола је био изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу. Изабрао је Старокатолички факултет у Берну у Швајцарској. Своје студије у Берну Никола је окончао 1908. године у својој 28. години живота докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве“. (Рад је објављен на немачком језику 1910. године у Берну; српски превод излази сада у Владичиним Сабраним делима, књ. II, Химелстир 1986)
Следећу, 1909. годину Никола је провео у Оксфорду у Енглеској. Ту је припремио докторат на тему „Философија Берклија“, који је затим на француском језику одбранио у Женеви у Швајцарској.
Вративши се из Европе Никола Велимировић је тешко оболео од дизентерије и у болници лежао око шест недеља. Заклео се да ће, ако преживи, свој живот посветити Богу. Преживео је и 20. децембра 1909. се под именом Николај замонашио у манастиру Раковици код Београда.
Године 1910. Митрополит Димитрије упућује монаха др Николаја у Свету Русију, где ће на Духовној академији у царском Петрограду провести неколико месеци. Тамо је, на самом извору Православне духовности, монах Николај продубио своја хришћанска сазнања и обогатио своје познавање руске књижевне класике. Тада је постао велики поборник идеје панславизма коју је у 19. веку жарко развијао и неговао велики Фјодор Михаиловић Достојевски (рус. Фёдор Михайлович Достоевский, 1821–81).
По повратку из Русије монах Николај, доктор теологије и философије, поднео је молбу за предавача у Богословији Светог Саве у Београду. Да би могао да предаје у Богословији двоструки доктор Николај је морао је да, по ондашњем закону, нострификације све своје дипломе. На велику радост ситних црквених бирократа и пакосника, а будући да није имао пуну свршену гимназију, отац Николај, двоструки доктор из Берна и Оксфорда, морао је да се после много година врати у клупу Ваљевске гимназије, где је полагао седми и осми разред и велику матуру.
Пошто је матурирао у Ваљеву, монах др Николај је у јесен 1910. постављен за наставника београдске Богословије, где је предавао философску групу предмета и стране језике.
Те 1910. године отац др Николај је написао и своје прво значајно дело, студију „Религија Његошева“, коју је објавио у часопису „Дело“. Следеће године студија је штампана као књига, и она је одмах скренула пажњу Јована Скерлића (1877–1914), тада највећег и најплоднијег српског књижевног критичара. Уз приказ Николајевог књижевног првенца, Скерлић открива будућег духовног горостаса.
Године 1912. др Николај је позван у Сарајево на прославу листа „Просвјета“, где се упознао са највиђенијим представницима тамошњих Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. Познате су тадашње његове речи да су „својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни“, што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана. Исте аустријске власти нису му дозволиле да следеће, 1913. године, отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но Николајева је беседа ипак некако доспела у Загреб и тамо била прочитана.
Била је мудра одлука Николе Пашића (1845–1926), председника Владе Краљевине Србије, да одмах по избијању Првог светског рата пошаље на Запад у савезничке земље др Николаја Велимировића, где ће овај узорни мисионар и златоусти беседник све време Великог рата држати предавања о духовној и политичкој борби српског народа и објашњавати његове ратне циљеве.
Др Николај је стигао у Оксфорд у Енглеској у априлу 1915. Ту је често позиван да држи предавања. Ево тема и наслова најзначајнијих Николајевих оксфордских беседа из тог претешког ратног времена: „Serbia in Light and Darkness“ („Србија на светлости и у тами“), „Serbian Soul“ („Српска душа“), „Spiritual Rebirth of Europe“ („Духовни препород Европе“), „Living Church“ („Жива Црква“), „The Agony of the Church“ („Агонија Цркве“)… („Владика Николај о Шекспиру“, предговор и поговор Вујадин Милановић, Београд, 1995, стр. 110)
Већ је у августу 1915. године на великом збору у Чикагу отац Николај објединио и придобио за југословенску ствар (програм Југословенског одбора) много народа и свештенства, и то не само православног, него и римокатоличког, унијатског и протестантског, и сви су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом. Затим је велики број добровољаца из Америке отишао на Солунски фронт. Начелник Британске армије је тада изјавио да је „отац Николај био трећа армија“ за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био огроман.
По завршетку Великог рата, отац Николај се враћа у Отаџбину, и већ у пролеће 1919. бива хиротонисан за епископа (владику) жичког. Следеће, 1920. године, владика Николај бива премештен на дужност епископа Охридске епархије.
У јесен 1921. владика Николај изабран је и за администратора новоосноване Српске православне америчко – канадске епархије.
Владика Николај је своју узорну пастирско–мисионарску службу и богословско–књижевну делатност у пуној мери развио као епископ Охридске епархије од 1920. до 1931. године и Охридско–битољске епархије од 1931. до 1936. године, а затим и у његовој првобитној Жичкој епископији у коју се, по жељи Архијерејског сабора и благоверног народа, коначно враћа 1936. године. Дакле, тек од 1920. до 1941, као епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући притом ни свој богословско-књижевни рад. У том раздобљу настају најзначајнија Николајева теолошко–књижевна дела: „Патерик Манастира светог Наума“ (1925); „Охридски пролог“ (1928); „Рат и Библија“ (1932); „Емануил: тајне неба и земље: чудесни доживљаји из оба света“ (1937)…
Тада се Жички владика ставља на чело Богомољачког покрета који у својој Саборској беседи „Огњиште вере у мраку данашњице“ (1940) описује следећим речима: „У то време појавили су се у народу људи и групе људи, које су други прозвали богомољцима. То су били људи који се ни на шта друго нису хтели обзирати осим на Бога и на своју душу; који су истакли за начело: Почни од себе! Они су читали Свето писмо, певали духовне песме, састајали се на молитве, ходили по манастирима, с покајањем исповедали своје грехе, постили и причешћивали се, разговарали о чудесима Божјим јављеним у животу њиховом. Тиме су они разгоревали оне жишке у себи. Презирали су их, исмевали, гонили, хапсили, мучили, али они за то нису хајали. Називали су их лудацима. Назвали су тако и мене. Говорили су: зар тај Николај који је толико живео у просвећеној Енглеској, да се сад дружи са тим лудацима! Они нису знали да је Енглеска појачала у мени богомољство. А кад су ме назвали лудаком, ја сам се радовао. Дај ми, Боже, да то народно `лудило` никад не ослаби у мени до краја живота мога“. (Сабрана дела, књ. XI, Химелстир 1983, стр. 556).
Априлски рат 1941. и капитулација Краљевине Југославије затекли су владику Николаја у манастиру Жичи. Као англофил и велики противник наци–фашизма био од немачког окупатора заточен најпре у манастиру Љубостињи у његовој Жичкој епархији, где је остао све до 18. новембра 1942, када је пребачен и стављен под стражу у манастир Војловицу код Панчева због сумње за сарадњу са ђенералом Михаиловићем и Југословенском војском у отаџбини. У мају 1943. из Раковице је у Војловицу пребачен и патријарх српски Гаврило Дожић (1881–1950). Из тих дана сачуван је у једној владикиној свесци Николајев дирљиви „Молбени канон и молитва Пресв. Богородици Војловачкој“.
Затим су нацисти 14. септембра 1944. владику Николаја и патријарха Гаврила из манастира Војловице спровели у озлоглашени концентрациони логор Дахау. Логор се налазио на месту напуштене фабрике муниције код средњовековног града Дахауа, 16 километара североисточно од Минхена у Баварској. У Дахауу су остали три месеца, до децембра 1944. године. У логору Дахау владика Николај је на тоалет папиру написао један крајње чудан спис који је тек 1995. постхумно објављен под насловом „Говори српском народу кроз тамнички прозор“.
Владика Николај и патријарх гаврило су у Дахау преживели сплетом чудних околности: владика се са командатом логора Јоханом Адлером упознао још у интернату у Берну 1908. године, чак су и делили исту собу. У децембру 1944. они бивају ослобођени на интервенцију Хермана Нојбахера, наводно као део погодбе са Љотићем и Недићем. (Јован Бајфорд, „Потискивање и порицање антисемитизма“, Београд, 2005, стр. 35)
Овде треба навести важан податак да је у време нацистичке окупације Србије владика Николај активно помагао и скривао Јевреје. О томе сведочи госпођа Ела Трифуновић рођена Нојхаус (Neuhaus). Она је 2001. године писала Српској Православној Цркви тврдећи да је њу и њену породицу осамнаест месеци Жички владика Николај скривао од Немаца у манастиру Љубостињи. („Свети Владика Николај Охридски и Жички”, Манастир Жича, Краљево, 2003, стр. 179)
Патријарх Гаврило и владика Николај су са Херманом Нојбахером и генералом Недићем из логора Дахау отпутовали у Словенију, где су се састали са Момчилом Ђујићем, Доброславом Јевђевићем и другим српским националистима. Тамо су се договарали и припремали за одсудну битку против комуно–усташа. Затим се патријарх Гаврило вратио у Србију, а владика Николај кренуо у супротном смеру. У јануару 1945. владика Николај је на корицама Јеванђеља у Српској цркви Светог Саве у Бечу исписао „Три молитве у сенци немачких бајонета“. Затим је наставио путовање најпре у Енглеску, а затим у Америку, у коју је стигао 1946. године, где је од тада чешће побољевао.
Југословенски комунисти су владику Николаја прогласили сарадником фашиста и издајником. Држављанство су му одузели, a име ставили на листу аутора чија се дела нису могла објављивати у земљи.
У Америци је владика Николај наставио свој неуморни црквено–мисионарски рад, па је путовао по Америци и Канади. У Америци је наставио своју списатељску и богословску делатност, и те своје радове објављивао и на српском и на енглеском језику.
Из овога времена потичу његова дела: „Победиоци смрти: православна читања за сваки дан године“ (1949); „Земља Недођија: једна модерна бајка“ (1950); „Песме молитвене“ (1952); „Касијана; наука о хришћанском поимању љубави“ (1952); „Диван: наука о чудесима“ (1953); „Жетве Господње: од почетка до нашег времена и до краја“ (1953), и његово последње, недовршено дело „Једини Човекољубац“. Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.
Владика Николај је у Америци повремено предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертивилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. У овој последњој га је и кончина затекла 18. марта 1956. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертивил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта 1956, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.
У црквеној литератури се цитирају речи преп. Авве Јустина Поповића (1894–1979) који владику Николаја сматра „тринаестим апостолом”, „светим српским јеванђелистом” и „највећим Србином после светог Саве”, док га у верским круговима редовно упоређују са светим Јованом Крститељем и светим Јованом Златоустим.
Пaтријарх српски Пaвлe (1914–2009) био је вeлики противник брзих кaнонизaциja. Противио сe свaкоj брзоплeтости, посeбно кaдa je рeч о будућим свeтитeљимa. Годинaмa је одлaгaо додeљивaњe орeолa Владики Николају и Jустину Поповићу, иaко их је вeомa цeнио и увaжaвaо.
На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2003. владика Николај Велимировић је канонизован, тј. уписан у ред православних светитеља. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару у Београду, 24. маја 2003. Затим је СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СРПСКИ уведен у календар Српске Православне Цркве под датумом – 3. мај (по грађанском) или 20. април (по црквеном рачунању).
СРЕЋНА СЛАВА – СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ!
НА МНОГАЈА ЉЕТА!