Весела браћа, Урош Предић

  • Војвођанери немају проблем са расрбљавањем, које подстрекавају и финансирају велики и моћни, већ са својим брендираним слугерањским менталитетом који препознајемо као „синдром бечких коњушара“. Тај ко зна кад запаћени слугерањски менталитет је и основни носач војвођанерског новокомпонованог идентитета. 

Док је национал-шовинистичка идентификација у Црној Гори, по лику и промисли дукљанских визионара Секуле Дрљевића и Савића Марковића у пуном процвату, аутошовинистички покрет у Срба Војводине никако да стане на ноге.

Овдашњи Дукљанери, ти квази&надри витезови и сердари, који допелаше и ушанчише се на „руководећа мјеста“ још ономад, иза совјетских тенкова, не мрзе отворено само Београд, који им је централни ареал за муљање, талење, лоповлук, коцкање и ширење, већ са једнаком гадљивошћу и презиром гледају на Војводину. Назад не могу, јер их чекају овце и пашњаци.

Како „мрче“, тако сви сиђоши. Учили од Дукљанера.

Тако смо добили најборбеније војвођанерске кадрове, лидере и интелектуалце. Изгледају као говеда и мисле као говеда. Ено затрпаше и Београд, те кренуше у покрет преокрета у договору с народом. Највеће и најјаче речи за највећу превртљивост.

Све скупа, Србија постаје лоше место за Србе. У Новом Саду, једнако као и Београду, систематски се чисте из јавног живота и са иоле важнијих функција сви који имају макар трунку или одбљесак српског народног идентитета.

Ратоборни револуционари грађанског концепта и толеранције не виде други излаз за Србију него да преосталим Србима преокрену карактер и натерају их на заборав. Да сви будемо као они и ни случајно другачији. И да „Србију, као сваку кварљиву робу, коначно пошаљемо на ђубриште историје“.

Са дубоким страхопоштовањем овдашњи родомрсци преписују дукљанске крмаче, уверени да иду прокрченом стазом успостављања ново-нације.

Једнако театрално и крештаво новоиспиљени Војвођанери проклињу све што је српско, све што им преци уистину бејаху. Проклињу Србију и „кривоносе“ Србијанце, њихову „сурову“ хегемонију, хајдучку, подлачку и пљачкашку нарав; проклињу и дођоше-примитивце и њихову хајдучку, подлачку и пљачкашку нарав. Не хају што су баш они најгоре суклате што бежећ’ из завичаја у којем им није било добро, ухлебље нађоше у Србији.

Ћирилица је сељачка исто као и кајмак. Латиница је отмено писмо које је превладало у цивилизацијски надмоћном Новом Саду.

Нови Сад се стиди своје прошлости када је био „Српска Атина“. Ликује фенси Војвођанер:

Нема више оне привилеговане позиције, па интелектуалци више нису национални мандарини. У „српској Атини“ се више не „мисли за цео српски народ“. Kада данас у Новом Саду кажете Атина, име тог града никога не асоцира на (грчке) филозофе и националну преданост, него на кафе-посластичарницу у центру. У Атини можете седети сатима и угодно ћаскати, можете јести колаче и посматрати клинце који на глобализацију гледају као на своју шансу. У њиховој веселој и разиграној реторици нема места за сентиментално цвилење и одвратно националистичко балављење над судбином ћирилице.

Уместо националне елите, колачи и посластичарница. Тако Војвођанер доживљава цивилизацијско узрастање.

Изнад свих, чврсто се држећи дукљачког идентитетског бедекера, проклињу као архи-сотоне Карађорђевиће. Разлика је само у толико што уместо Виторија Емануела, тог монтенегринског накинђуреног оличења висине, величине и државништва, Војвођанери с поносом истичу свог фаворита у владарској лепоти, Фрању Јосифа.

Ненад Чанак и Мило Ђукановић на Цетињу 5.9.2011.
у борби против српског клерофашизма

Још црње и горе опљувавају бесни Војвођанери Српску Православну Цркву, коју, једном за свагда, треба „демонтирати“.

Рећи ће вам не трепнувши, ако их нешто питате за „Жуту кућу“ и трговину људским (српским) органима на Космету:

– Свако има право да ради са својим телом шта год хоће. Све док неко своје органе добровољно нуди по одређеној цени и све док их неко други такође добровољно купује, то не спада у кривично дело.

– А БЕСА, ЈЕ БЕСА,па кад-тад.

Не вреди објашњавати да, таман неким чудом, Шиптаре оправдава некаква „беса“, људске органе из масакрираних Срба је некоме ваљало и продати, па шта је онда са злочином посредника и купаца, искључиво из најбогатијих и последично „најцивилизованијих“ држава?

Све преписујући „суре“ Штедимлије&Дрљевића, додајући и китећи идејама северних и западних суседа, заклети Војвођанери јавно ће бранити ставове:

– Да Војводство Српско није никад било српско, већ мађарско и бечко.
– Да је име Србије заправо Србијетина или Смрдија.
– Да је издајник сваки Србин из Војводине који није хтео у Аустроугарску војску да чини злочине по Србији.
– Да је покољ над Србима увек оправдан јер је последица великосрпске тираније.
– Да је Србија фашистичка, а Војводина антифашистичка.
– Да се „српско питање“ у Војводини има коначно решити чим Војводина постане слободна од „српског јарма“.
– Да је „у тој праведној борби“ за другачију Војводину оправдано Србе тући, убијати и прогонити.
– Да су Војвођани културни, цивилизовани и толерантни, поштени и вредни. У сваком погледу расно изнад „малотурских“ Србијанаца.

Ти ставови леже у фундаменту војвођанерског „антифашистичког“ идентитета.

На тим свемирским пара-митовима без оријентације у времену и простору Војвођанери граде своју грађанску утопију, измишљено друштво сложних народа и надмоћне демократије, чијем процвату се крај не би могао сагледати, само да нема чизме српских угњетача.

Свака лаж мора имати неку тачку додира, неку далеку везу са истином, иначе не би била лаж. Већина војвођанерских прича, на којима граде свој нови идентитет, међутим плута у сопственом свемиру, без контакта са било чиме, било каквим смислом и логиком. Људским моралом и/или етичким нормама поготово.

Митоманија „војвођанског идентитета“ опстаје на парама страних фондација и фанатичном аутошовинизму проданих Срба – немчара, мађарона и потурица.

У позадини се назире мрачна сенка фон Хабзбурга (или Хапсбурга, како се раније писало).

Војвођанери немају проблем са расрбљавањем, које подстрекавају и финансирају велики и моћни, већ са својим брендираним слугерањским менталитетом који препознајемо као „синдром бечких коњушара“. Тај ко зна кад запаћени слугерањски менталитет је и основни носач војвођанерског новокомпонованог идентитета.

Након објављивања резултата пописа становништва 2002 године једини здраворазумски закључак који се могао донети је да је задатак расрбљавања становништва у Војводини доживео потпуни фијаско и поред дуге, агресивне и букачке кампање на коју аутономистичка котерија и стране агентуре нису жалиле ни труда ни долара.

Очекивало би се да се сепаратистички илуминати после оваквог нокаута неће враћати на сцену. Наравно, нисмо толико наивни. Тако функционишу друштвени односи онамо где је здрав разум надмоћан, не и у доњим крајевима Mitteleurope. Настављају Војвођанери своје предузеће са све већим жаром.

Док се грлато боре за право на „војвођански идентитет“ у души им као квасац расте Délvidék. Тај изданак у њиховој души расте, само не смеју гласно да кажу.

Жалосно и јадно!

ИЗВОР: https://nimbusovpodrum.blogspot.com/2021/09/blog-post.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *