- Познати православни новинар уверен је: хришћане у Сједињеним Државама чека нови тоталитарни режим
- Њега намећу полудели левичари са универзитета које подржавају „Обамовци“ на власти и Blak Lives Matter
- Како хришћанин може преживети у данашњим САД и ЕУ у овим условима? Дреер предлаже „да се не живи у лажи“
- Шта то значи? Ако су невоље потекле са универзитета (њихови левичарски професори су измислили „гендер“ и политичку коректност), тада ће спас, сходно томе, доћи кроз образовање. Само треба да се одбрани аутономија хришћанских школа
АУТОР: Род Дреер (Rod Dreher)
Један од разлога због којих сам ожалошћен Трамповим покушајима да на било који начин остане на власти је чињеница да ово Трампово понашање дискредитује и успорава један веома важан процес. Наиме, неопходан и хитан процес изградње компетентне и ефикасне опозиције културној револуцији коју такозвана „Лева интелигенција“ спроводи у свим институцијама нашег друштва. Мишљења сам да међу нама има много здравих људи. Ти људи се придржавају левичарских идеја управо у економској сфери, али истовремено одбацују идеолошку лудост која је захватила наше левичарске елите на пољу експеримената са породицом и другим псеудолевим „културним револуцијама“. Еди Вајет је само једна од тих здравомислећих људи, али она живи у Аустралији. Сигурно је да има много људи који размишљају као и она, а живе у Сједињеним Државама. За њу и за њене истомишљенике функционише формула: „Ако бити опозиција полуделим левичарима значи да морамо да се придружимо војсци Трамписта и сматрамо себе везаним одређеним обавезама за Трампа лично, онда, хвала.“ Људи попут Еди Вајет на тако нешто неће пристати.
Домородачки приступи
Недавно сам добио занимљив одговор читаоца на мој јуче објављени чланак о смањењу радних места на универзитетима када су у питању наставници хуманистичких наука. Читалац ми је послао електронском поштом два недавна обрасца огласа конкурса за наставника на Универзитету „Батлер“. Вреди обратити пажњу на скуп захтева за кандидате за посао наставника политичких наука: овај скуп одражава степен пропадања наше научне сфере. Ево цитата:
„Факултет политичких наука Универзитета Батлер позива да се јаве они који желе да добију хонорарно професорско место на универзитету. Потребно је да је експерт за савремену политичку теорију. Кандидат треба да покаже апсолутну посвећеност инклузији, која укључује све мањине и жене методи обуке студената. Посебно смо заинтересовани за кандидате чије методе образовања и поучавања критички приступају традиционалним погледима. Пожељно је придржавање глобалистичких политичких теорија које одбацују традиционалне западне каноне. То могу бити теорије које укључују транснационалне, домородачке, деколонизујуће приступе и политичку мисао у стилу црначких студија или хиспано становништва. Желели бисмо да кандидат може да понуди један или два пуна курса студија за које би студенти могли да стекну кредит у складу са Основним курикулумом из социјалне правде и рода и расне разноликости.“
Ево и другог огласа:
„Факултет политичких наука Универзитета Батлер позива специјалисте да се пријаве за посао наставничка. Трајање уговора је две године, са пуним радним временом, не обећава се продужење уговора. Одговорност кандидата је да покаже апсолутну посвећеност инклузивној методи подучавања студената која укључује све мањине и жене. Нарочито смо заинтересовани за кандидате чији истраживачки интереси укључују интерсекциону, аболистичку перспективу (АБОЛИЦИОНИЗАМ – покрет за борбу против ропства црнаца у 19. веку – прим. аут.). Пожељно је да подстиче критички приступ традиционалној историографији са перспективом да ради на теми расе /етничке припадности/ аутохтоности /гендера/ сексуалности, као и тренутне политике Сједињених Држава унутар и ван граница земље. Кандидат који се прими предаваће предмете политичких наука – почетни и „напредни“. Ово предавање ће садржавати уводни преглед америчке политике. То ће нашем универзитету омогућити да испуни основни образовни стандард. Такође ће створити инклузивно окружење за учење за наше све диверзификованије студентско тело. Кандидат који испуни услове, као професор нашег факултета, моћи ће да бира којој катедри ће се придружити. Предлажу се следеће катедре: међународних односа; истраживања у области мира и управљања сукобима; истраживање расе, пола и сексуалности; и / или интердисциплинарни програми из науке, технологије и екологије.“ Слично као и масовни медији, велики део научника већ је изабрао страну у предстојећој борби. (То значи да универзитети у Сједињеним Државама подржавају лево-либералну агенду својим подстицањем родних експеримената и „културне револуције“, уништавањем споменика расистима из прошлости итд. – прим. ур.). Ти људи се више ни не праве неутрални. А страна коју су научници изабрали у овој борби није она која жели добро Сједињеним Државама.“
Које универзитете избегавати
Дакле, кратко упозорење за оне родитеље чија деца могу сањати да студирају политичке науке на факултету. Молимо вас да прецртате Универзитет „Батлер“ са листе потенцијалних места за упис. Заиста: зашто бисте плаћали да ваше дете индоктринирају о трошку буџета и постане милитантни присталица идеологије „родно-расног буђења“? А ако сте самофинасирајући студент, зашто бисте се задуживали, пристајући на кредит код банке, да бисте платили – за шта? За то да вас науче да мрзите своју културу и свој народ (или друге народе са којима делите заједничку земљу – САД)? Идеолошки манијаци којима су потребни наставници са горе описаним „компетенцијама“ покушавају да униште оно што нам је дато. Универзитети су некада били места културе. Данас су неумољиви произвођачи антикултуре.
Учење Родса
Други читалац ми је послао овај интернет постер из програма „Учење Родса“ (плаћени научно-истраживачки програм на Универзитету Окфорд у Британији, који је основао британски колонијалиста Сесил Родсом, по коме се садашња држава Зимбабве, пре независности звала Родезија – прим. аут.). Постер савршено илуструје како је овај некада престижни програм постао програм за „пробуђене“. Довољно је прочитати шта се тамо нуди у „класи Сесила Родса за 2021. годину“ да бисмо схватили: суочени смо са стварном оргијом лево-либералне „политике идентитета“. И најгоре од свега: ово није пародија.
Америчко „Учење Родса“ 2021. године бираће 16 независних комитета широм Сједињених Држава. И сви они одражавају потресну родно-расну стварност Сједињених Држава што и чини ову земљу толико моћном. 21 од 32 наша студента су особе небеле боје коже. Десет су црнци (Black – управо тако са великим почетним словом, садашњи руководиоци програма „Учење Родса“ на Универзитету Окфорд, означавају афручку расу – прим. прев.). 15 од ова 32 студнета су Американци прве генерације или имигранти који су у Сједињене Државе дошли ради бољег живота, напуштајући отаџбину. Један је илегални имигрант са статусом DACA (статус који омогућава да се две године одложи протеривање илегалног имигранта из Сједињених Држава због његове младости – прим. аут.). 17 од истих 32 победника су жене, а само 14 од осталих су мушкарци. Један има небинарни пол (то јест, не дозвољава да се према традиционалној бинарној методи дефинише као мушкарац или жена, бранећи припадност другом, трећем полу; особа која сматра да је нормално да је сексуално привлачна и мушкарцима и женама – прим ур.).
Даље се на постеру „Учење Родса“ каже: „Ови млади Американци отпутоваће у Оксфорд следећег октобра да би проучавали широк спектар наука, укључујући друштвене науке, науке о животу и физику, као и хуманистичке науке и јавну политику. Они су већ лидери и уверени смо да ће њихов допринос јавном добру само расти током каријере сваког од њих“.
Наравно, изабраници програма „Учење Родса“ заправо ни на који начин не одражавају стварну разноликост америчког друштва. Једино што одражавају су манијакална политичка пристрасност људи који воде програм „Учење Родса“.
Невоље од елита
Те се ствари дешавају и ако се моје предвиђање потврди, оно што се дешава је суморно предвиђање о томе какве ће бити елите америчког друштва у блиској будућности. Увек, али увек, увек обратите пажњу на елите. То су они које универзитети данас постављају за елите, а ти људи ће у будућности контролисати главне институције наше земље. И знате шта? Ако наши универзитети издају успостављене високе стандарде стварне науке како би задовољили тренутну псеудо-леву идеологију са њеном „полно-расном“ разноликошћу, онда не морамо да подржавамо такве универзитете. Нека такви универзитети умру и нема потребе тражити друге кривце за њихову смрт: то ће бити проглашено самоубиством. Управо је корупција елита разлог зашто ће се популистички покрет наставити у Сједињеним Државама. (Амерички политиколози Трампа називају популистом – прим. аут.)
Разумем и подржавам жељу да се гласа за Трампа, како би се показао средњи прст овој врло корумпираној елити. Али, будимо озбиљни: гласање за Трампа не значи заиста, озбиљну борбу против ове елите. Поставите себи питање: сви ови „пробуђени“ – да ли они контролишу институције америчког друштва данас, 2020. године, мање или више него 2016. године, пре него што је Трамп дошао на власт? Више, наравно. Али ако је ово истина, зашто се то онда догађа? Не би ли требало да покушамо да добијемо политичке лидере који разумеју како да искористе моћ коју стекну, а не за лични „перформанс“, самопромоцију? И не говоре ли одговори на питања која сам поставио шта је важније а шта мање важно у политици?
Слаби адути
На крају, конзервативци морају схватити да у овој ситуацији имамо слабе адуте. А слаби су, јер је сама култура друштва отишла подаље од нас. Рос Дутат (Ross Douthat) објавио је добар чланак на ту тему у „Нешнл Ревју“ (National Review). (У расправи између недавно преобраћеног у римокатоличанство Сохраба Ахмарија и протестанта Дејвида Френча, римокатолик Ахмари је бранио традиционалну централну улогу хришћанства у животу САД, док се Дејвид Френч залагао за строго придржавање америчког Устава, који од хомосексуалаца и свештеника захтева једнаке могућности да упознају становништво са њиховим идејама – прим. ур.).
У свом чланку Рос Доутат, дакле, тврди да сам спор „Ахмарија против Френча“ нуди лажна (или барем само делимична) решења проблема о коме се расправља. Чињеница је да су оба ова решења политичка, док је суштина кризе у односу америчког друштва према духовности, њена културна суштина, а на стари начин исказује се и као религиозна. Ево шта Доутат каже:
„Овај спор између хришћана, је чувена расправа из Трампове ере између Сохраба Ахмарија и Дејвида Френча. Ова дебата била је покушај да се открије како хришћани живе у новој стварности. Ахмари је предложио употребу власти Владе, која је формално у рукама Доналда Трампа, како би се приграбиле оне командне висине у јавном животу за које се раније доминантна коалиција еванђеоских хришћана, римокатолика и Јевреја никада није трудила да осигура. У међувремену, Дејвид Френч је предложио алтернативни начин: уздати се у плурализам и мирни суживот свих верских и антирелигиозних покрета у земљи без икаквог верског центра, без вере која прожима читаву културну основу друштва.“
Проблем француског рецепта је следећи: плурализам зависи од децентрализованих институција. Када би живели у друштву у којем локални медији очигледно доминирају над савезним медијима, а школе подучавају мноштво различитих програма, овај систем би функционисао. Али данашњом централизацијом снага у најважнијим америчким институцијама – медијима, образовању и политици – врло је тешко одупрети се. У међувремену, стварни амерички друштвени живот напротив, снажно атомизира друштво, уништавајући између осталог традиционални живот локалних заједница. Ове разарајуће снаге које растурају друштво делују толико деструктивно да земљи једноставно треба верски центар. Потребан нам је као магнет који ће поново привући наше индивидуализоване личности једне другима, помоћи да се створи заједница из читаве нације, а такође и оживети осећај тежње ка општем добру. Посебно је важно оживети ову жељу у оних неколико духовних „ковачница кадрова“ које још увек раде.
Постоје и проблеми с рецептом римокатоличког неофита Сохраба Ахмарија: већина људи који раде на самим „командним висинама“ националног живота, као и у „духовним ковачницама кадрова“ које Ахмари жели да искористи за религијски препород – већина ових људи је једноставно посвећена идејама „родно-расног“ буђења. Те идеје господа која воде наше медије и образовање, више воле него традиционалне верске вредности. Ови „менаџери духа“ рефлексно одступају од било које мисли која по облику барем подсећа на културни конзервативизам. А ово „одбијање“ је посебно карактеристично за садашње „менаџере духа“ у ситуацији када су принуђени да бирају између две стране. Сматрам традиционално хришћанство доследнијим и веродостојнијим од секуларног либерализма или прогресивног ентузијазма „пробуђених“. У животу сам видео довољно професионалних свађалица да сумњам у позитиван резултат идеје Сохраба Ахмарија, посебно када је у питању његова нада да ће ефикасна употреба судске или административне власти проузроковати да критична маса наших културних радника свет види нашим очима.“
Бенедикт, Константин, Павле?
Доутат каже да неће бити побољшања све док се елите не врате хришћанству већим делом, то јест масовно. Можда, каже Доутат, не очекујемо новог Светог Бенедикта (оснивача бенедиктинског монашког поретка у средњовековној западној Европи – прим. аут.), па чак ни новог Светог Константина (римски цар, који је зауставио прогон хришћана у четвртом веку наше ере – прим. аут.). Можда ми очекујемо Светог Павла. (Један од 12 Христових апостола, организатор живота првих хришћанских заједница у Европи и на Блиском Истоку у првом веку – прим. аут.).
Погледајте наше сопствене универзитете: они се претварају у интелектуалне рушевине. Постхришћанска култура брзо пада у декаденцију, у ништавило. Ако заиста чекамо Светог Павла, онда његове путеве морају поставити дисциплиноване хришћанске заједнице, комбинујући поучавање са праксом. Моја књига „Опција Бенедикта“ (Benedict Option) заговара прецизну изградњу и обрађивање вртова духа у којима сутрашњи свети Павле може сазрети. (Ако вам се не свиђа поређење са манастирима, замислите нешто заједничко са етиопским „црквеним шумама“). У мојој другој књизи, „Не живите по лажи“, говорим о још хитнијим потребама: о потреби да схватимо да се над нама надвија нови облик тоталитаризма и како треба да одмах предузмемо неке хитне мере ако желимо да преживимо овај нови облик „либералног“ тоталитаризма, без одрицања од своје вере.
Чини се да је мој главни подстицај за акцију, због којег непрестано вичем, на пример, о деградацији академске науке, те равнодушност које ово пропадање манифестују, наши званично „десни“ политичари. Сада, у наше време, један од последњих бастиона одбране нашег културног памћења су класичне хришћанске школе. То су школе у којима се предају класични аутори Рима и Грчке, наслеђе средњовековних мислилаца – једном речју, сво благо наше цивилизације. Сва моја деца или иду у такву школу или су је већ завршили. Покрет у корист таквих школа расте, мада се такве активности морају изводити на основу буџета који се створи просјачењем. И све зато што богати конзервативци (али и они мање богати) из неког разлога не сматрају потребним да дају новац за ово.
Трампов комитет за политичке акције само у постизборном дану прикупио је више од 200 милиона долара. Једноставно ми застаје дах кад помислим шта би хришћанске школе могле урадити са толиким новцем!
Превод „Наука и култура“
ИЗВОР: : The Stark Reality Of Post-Christian America, The American Conservative