- После Другог светског рата део сокола наставио је своју активност у организацијама које је створио нови режим а део се повукао из јавног живота чувајући соколске традиције и надајући се да ће доћи време када ће бити обновљен Савез Сокола.
- Сматрали су да је соколска организација прешла у илегалу. Настојали су као др. Слободан Ђорђевић да одржавају везу са соколима у иностранству.
- Соколски предњаци који су преживели рат и послератне ликвидације своју су активност могли да наставе једино у организацијама које су основали комунисти.
- А то је значило у Фискултурном и Гимнастичком савезу.
Пре неки дан на Трећем програму РТС приказана је емисија о Музеју Југославије. Кад је отворен звао се Музеј 25 мај. У емисији је приказана посета Ранковића и Тита музеју и разгледање експоната. Такође је приказан даљи рад Музеја до данашњег времена. Тиме се наставља систематско приказивање историје од Титове Југославије до данашњег дана. Редовно се приказују филмови снимљени у Титовој Југославији недељом после подне а и другим данима. Стално се приказују серије као „Друг Марко”, „Јованка Броз … “ …. . Телевизија се не бави критичким приказивањем прошлости. Скоро никад се не приказују филмски материјали који су снимљени пре Тита и који се данас чувају у Кинотеци.
После ослобођења Београда 1944. скојевци су упали у Соколски музеј у некадашњој кући Крсмановића, а данашњој згради Протокола, и спалили соколске експонате. У тој кући је био двор краља Александра Карађорђевића и у њој је извршено уједињење 1918. Кућу је краљ Александар поклонио Савезу Сокола. Остало као што је био дворски намештај није спаљено него сачувано за партизанске руководиоце. Соколски музеј који је остао читав кроз 4 године окупације није преживео ослобођење 1944. Соколи су били борци за ослобођење који нису тражили ништа за себе после Првог светског рата, а они који су предводили партизане борили су се ради освајања власти, по сваку цену и хтели су да буду награђени. Преко пута улице Музеј кнеза Павла је исељен из Новог двора који је краљ Александар поклонио музеју, да би се у њега уселили носиоци нове власти. Партизани су вршили хапшења и ликвидацију свих за које су сматрали да су будући класни непријатељи нове власти. Скоро сва штампа је била под њиховом контролом. Изузетак је био неко време лист „Република”. Лист Демократија био је паљен на улици. Нова власт је организовала радне акције за обнову земље. Соколи и друге предратне организације били су забрањени као сметња остваривању циљева нове власти.
После Другог светског рата део сокола наставио је своју активност у организацијама које је створио нови режим а део се повукао из јавног живота чувајући соколске традиције и надајући се да ће доћи време када ће бити обновљен Савез Сокола. Сматрали су да је соколска организација прешла у илегалу. Настојали су као др. Слободан Ђорђевић да одржавају везу са соколима у иностранству. Соколски предњаци који су преживели рат и послератне ликвидације своју су активност могли да наставе једино у организацијама које су основали комунисти. А то је значило у Фискултурном и Гимнастичком савезу. Као патриоте били су спремни да помогну обнову земље упркос томе што су на власти били комунисти, а соколи забрањени. Почетком 1948. установљен је Гимнастички савез Југославије, који је окупљао 60.000 вежбача у 862 друштва широм Југославије (1).
Моја мајка, отац и моје тетке тада су студирали на Универзитету у Београду. Пошто је Универзитет водио Душан Недељковић, ректорат су студенти звали душанат. Студенти су упркос свему што се дешавало издавали свој лист „Кикирики”. Из тог времена запамтио сам приче да је један гласач приликом првих избора убацио своју куглицу у „ћораву” кутију, и да се она чула како пада. Гласач који је тако откривен да је гласао против нове власти је био толико уплашен да је једва погодио врата да изађе из просторије где се налазило гласачко место. Тражило се више Хунре а мање Хозне. Унра је била помоћ која је била добијана од иностранства, а Озна тајна служба Комунистичке партије. Под новом влашћу је почела да излази „Енциклопедија Југославије” у Загребу. По речима њеног директора Мирослава Крлеже, њен основни задатак био је : „Надахнути живот многобројним заборављеним напорима, одуховити славна политичка и културна сведочанства савременом социјалистичком свешћу, дићи завесу над мраком столећа, обасјати дуготрајни ноктурно наше трагичне прошлости критичком расветом …”. (2) Каква је била објективност може се видети из овога : У Енциклопедији Лексикографског Завода за Саву Шумановића је написано да је погинуо у Сремској Митровици 28. 8. 1942. (3) Или други пример : У Лексикону ЈЛЗ написали су да је на почетку II свј. рата Сокол престао дјеловати. (4) Пошто је Други светски рат почео 1939. соколи су наставили деловати у Југославији све до почетка Априлског рата 1941. На територији Бановине Хрватске од њеног оснивања 1939. соколи су били прогоњени, а домови одузимани. Била је распуштена Соколска жупа Шибеник-Задар, затворене просторије свих њених друштава и пописана имовина. (5) Моја тетка је познавала студенткињу Наду Кастрапели, удату Дапчевић, која је била Српкиња католкиња из Доброте. Пошто остали студенти нису знали ко су Срби католици, Нада је молила моју тетку, која је била рођена у Дубровнику, да им објасни. Нова власт је стварала нове нације.
За разлику од сокола који су се борили за ослобођење и уједињење у Првом светском рату, и који нису тражили ништа после рата, руководиоци партизана су се по сваку цену борили да освоје власт и да уживају у свим привилегијама. Желели су да управљају земљом из палата. У Соколском музеју били су спаљени експонати који су представљали жртве сокола и њихове напоре у борби за ослобођење. За носиоце нове власти историја је почињала од њих. Такву историју писала је Енциклопедија Југославије у Загребу. Данас РТС наставља да глорификује Титов режим занемарујући предратне филмове. Из Прага су добијени звучни записи са радија о предратним слетовима у Прагу. Од увођења вишестраначја 1990. национални прегаоци труде се да упознају јавност са избрисаном историјом да не би биле поновљене грешке из прошлости. Најгоре би било скршити руке и не радити ништа.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- „Савезни слет Партизана 26-28 јуна и 4-6 јула“, Београд 1959;
- „Дела трајне вредности”, фејтон „Листајући Политику” 7 април 1974, „Политика”, Београд, 7 април 2024;
- „Шумановић Сава”, „Енциклопедија Лексикографског Завода,” Загреб, 1954, том 7, стр. 324;
- „Сокол“, „Лексикон ЈЛЗ”, Загреб, 1974, стр. 914;