СУДБИНА КОМБИНАТА ЗЕНИЦА

• Зеница је била обична турска касаба до окупације, кад се развија индустрија. У обе Југославије била је у центру земље и плански грађена ради народне одбране.
• Соколи су у међуратном периоду развијали културни живот Зенице у свом дому. Културни живот у Зеници у Социјалистичкој Југославији био је везан за успон комбината Зеница.
• Сматрам да је животни интерес радника био очување Југославије. Суноврат је доживела у независној Босни и Херцеговини јер ником није требао комбинат.
• Са комбинатом је пропао и град Зеница. Насупрот комунистичкој теорији радници нису били носиоци напретка, него су се опијали и зато су и пропали.

На каналу Алјазира гледао сам документарни филм о „Жељезари Зеница” у серији „Пропадање индустрије у БИХ”. Прве фабрике у Зеници основане су у доба Аустро-Угарске окупације. Прву жељезару основала је немачка фирма. У Енциклопедији Лексикографског Завода том 7, жељезара је основана 1882. Крајем аустроугарске окупације жељезара је имала 3 Сименс-Мартинове пећи и 4 ваљаонице, Сирово гвожђе довожено је допремало се из жељезаре у Варешу. У Зеници је произведено 34.000 т челика и 231.000 т угљена.(1) У Свезнању из 1937. Зеница је била варош и среско место са 9.090 становника, које је напредовало по аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине. (2) Соколско друштво Зеница је у међуратном периоду у Зеници подигло Соколски дом. У пропагандном спису „Три године владе др. Милана М. Стојадиновића” истакнуто је да је влада М. Стојадиновића подстицала концентрацију тешке индустрије у базену од Зенице до Сарајева. Сматрали да ће то бити југословенски Рур, центар жељезне индустрије и основица народне одбране. У времену од три године 1935-1938. влада је поставила основе за стварање тешке индустрије. У пропагандном спису „Три године владе др. Милана М. Стојадиновића” биле су две слике посете Стојадиновића Зеници. (3) Од 1936 до 1940. изграђена је велика ваљаоница, 2 Сименс-Мартинове пећи, мала електро- пећ и нова термоцентрала која је задовољавала потребе жељезаре и града. Производња челика била је 1940. 79.000 тона. (4) У одељку „Зеница некад и сада” у уџбенику за V разред основне школе „Познавање друштва”  из 1973. истакли су да је највећи успех у бившој Југославији постигнут 1941. када је у Зеници произведено 72.000 тона гвожђа. По њима пре рата Зеница је имала 2.000 становника. (5) Жељезара је током Другог светског рата страдала, али је 1946. достигла максимални предратни капацитет. Због повољне локације у центру Југославије, близине рудника гвоздене руде Вареш и босанског угљеног басена  Какањ, Бреза, … .  и смештаја на реци Босни, изграђен је комбинат од 1948 до 1958. Хидроцентрале Јабланица, Јајце, Зворник и термоцентрале Какањ и Зеница омогућено је снабдевање комбината електричном енергијом, а отварањем пруге Шамац-Сарајево Зеница  је била повезана са потрошачким центрима челика у Југославији. Изграђене су три високе пећи чиме је постигнут годишњи капацитет од 600.000 тона сировог гвожђа. Годишњи капацитет Сименс-Мартинових пећи био је око 700.000 тона челика, а производња електрочелика око 25.000 тона. Саграђене су биле ваљаоница жељеза, тешка ковачница и коксара са капацитетом од 650.000 тона кокса. Извоз производа жељезаре премашио је 1962. тадашњих 4 милијарде динара. Од 1955. изграђивана је језгра Зенице, а од 1958. изграђује се насеље Први мај на десној обали Босне, насупрот старој Зеници. У Зеници је било Народно позориште, Металушки комбинат, центри економског, правног и архитектонско-урбанистичког смера, центар Техничког факултета и центар Више економско-комерцијалне школе. (6)

У време писања уџбеника „Познавање друштва”  из 1973. Зеница је  била највећи металуршки комбинат Југославије и имала 49.600 становника. После Другог светског рата рата је око пола милиона градитеља, нарочито омладине из наше и страних земаља пуних десет година учествовало у градњи жељезаре. Биле су изграђене 2 високе пећи, две челичане, коксара и фабрика нузпроизвода. Тада се у Зеници израђивало око 140 разних производа. Зеница је 1971. произвела 900.000 тона челика. Комбинат је имао 23.000 радника. Планирали су да ће 1975. производити 2.300.000 тона челика. Комбинат је требао да изгради погоне у најнеразвијенијим комунама Босне и Херцеговине и требао да омогући да се запосли око 7.000  радника. Требало је да од Металуршког комбината Зенице живи 30.000 радника. А са породицама  преко 100.000 људи. (7) У документарном филму коришћени су филмски материјали послератне Југославије, док из времена Краљевине није приказано ништа. Приказана је посета друга Тита жељезари Зеница, и рад радника у погонима. У делу о животу изван фабрике приказано је како радници добијају плату 17 у месецу, и онда их жене чекају да узму паре да неби све пропили у кафанама. Тај дан се називао Царски дан, јер су радници обично лумповали по кафанама и сав новац потрошили. То је за мене основни доказ да радничка класа није могла да води земљу и пропила је и Југославију.  Онда се приказује пропаст комбината у независној Босни и Херцеговини и  као симбол пропасти рушење високих димњака један за другим. Затим углавном без успеха напори политичара да доведу  нове инвеститоре. Масовно отпуштање радника без икакве наде за запослење.

Зеница је била обична турска касаба до окупације, кад се развија индустрија. У обе Југославије била је у центру земље и плански грађена ради народне одбране. Соколи су у међуратном периоду развијали културни живот Зенице у свом дому. Културни живот у Зеници у Социјалистичкој Југославији био је везан за успон комбината Зеница. Сматрам да је животни интерес радника био очување Југославије. Суноврат је доживела у независној Босни и Херцеговини јер ником није требао комбинат. Са комбинатом је пропао и град Зеница. Насупрот комунистичкој теорији радници нису били носиоци напретка, него су се опијали и зато су и пропали.

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Зеница”, „Енциклопедија Лексикографског Завода”, том 7, Загреб, 1964, стр. 752;
2. „Свезнање”, Загреб, 1937, стр. 791;
3. „Три године владе др. Милана М. Стојадиновића”, стр. 34, 37;
4. „Зеница”, „Енциклопедија Лексикографског Завода”, том 7, Загреб, 1964, стр. 752;
5. Ика Раичевић, мр. Нада Лукић, „Зеница некад и сада”, „Познавање друштва”, Београд, 1973, стр. 82;
6. „Зеница”, „Енциклопедија Лексикографског Завода”, том 7, Загреб, 1964, стр. 752, 753;
7. Ика Раичевић, мр. Нада Лукић, „Зеница некад и сада”, „Познавање друштва”, Београд, 1973, стр. 82, 83;