СТУДЕНТСКЕ И СОКОЛСКЕ РАДНЕ ЧЕТЕ

• Др. Лаза Поповић је као национални и соколски прегалац пре Првог светског рата основао Српске Соколе у Аустро-Угарској Монархији а у међуратном периоду студентске радне чете.
• Сматрам да  су студентске радне чете као и по угледу на њих организоване соколске радне чете послужиле као модел за послератне омладинске радне акције.
• Пошто је Савез Сокола био најбројнија организација у Југославији соколске радне чете су биле раширене широм Југославије. На соколе су се угледале и друге организације.
• Партизани су још за време Другог светског рата организовали радне акције омладине око сакупљања жетве, … . После рата су организоване Омладинске радне акције.
• Колико знамо данас се још једино у Новом Пазару сваке године организују радне акције.

Покрет „Академског добровољног рада“ на селу, основао је професор универзитета у Загребу  др. Лаза Поповић, предратни  старешина Фрушкогорске соколске жупе и оснивач Српског сокола у Аустро-Угарској Монархији. Покренуо је 1933. акцију са „Народном омладином” да се дуж северне границе спроведе асанација села и да се у хигијенском погледу помогне становништву Подравине. На иницијативу др. Лазе Поповића и још неколико професора у Загребу, а уз помоћ бана Савске бановине др. Иве Перовића, био је направљен план за асанацији северне границе, а нарочито Доње Подравине. Био је спремљен логор у Терезином-пољу, уз сарадњу управних власти вировитичког среза и издате су народу инструкције и упуства у погледу тражења и пружања лекарске помоћи. Док је лекарска експедиција вршила хигијенску пропаганду међу народом, омладинска радна чета, према програму, градила је соколске домове. Планирали су грађење соколског дома у селу Дијелке. Група студената имала је преко 50.000 динара добијених од надлежних фактора. Нацрте за градњу дома урадио је београдски соколски архитекта Момир Коруновић. Сеоска соколска чета Дијелка осигурала је потребан материјал и помоћну радну снагу, а надзор над грађењем вршио је бесплатно грађевинар Микић из Вировитице. Уз песму и смех студената посао је одмицао брзо. Пијуцима и ашовима избацивали су влажну земљу из темеља за дом соколске чете у Дијелци. Подела рада и дисциплина радне чете била је узорна. После рада били су на окупу. Док су једни помагали др. Видаковићу, други су се спремали за нови рад. Др. Лаза Поповић је истицао  : „Ми ништа не радимо за личну корист и славу” и „Радимо бесплатно, радимо за народ. … Студентска Радна Чета … радимо тамо, где се никада ништа не би учинило и идемо тамо где неће да иде  ни незапослени радник.  Најпре смо ишли у Подравину, суморну и мочварну. И изабрали смо баш село Дијелку, у коју већ пуних десет година готово нико није завирио. А то је колонија ратних добровољаца. И ето ми смо отишли тамо, добровољни ђаци пошли су добровољцима јунацима, да их обиђу и да им помогну. То је граница кроз коју иду бомбе, а то ће бити граница нашег поноса. Данашњи рад је само почетак, сигнални рад. Ми носимо ударничку задтаву. Пошумићемо многе непошумљене крајеве, од поплава ћемо отети и спасти целе покрајине и народу и држави поклонити их. То је све могућно, јер ми умемо, можемо и хоћемо да радимо. … “. (1)

Др Лаза Поповић

Градили су куће за ратне добровољце. Радили су и у Вировитици. Једна од првих акција студентских чета била је градња пута до Бранковог гроба на Стражилову у лето 1934. (2)  Часопис „Соко на Јадрану” пренео је чланак „Зашто идемо на феријални рад” из листа „Народна омладина” из Загреба. Феријални рад студената у народу, био је новост у студентском животу. Код напреднијих народа физички рад студената и студенткиња није био новост. Пошто су то били почетни кораци у домаћој средини чуле су се прве критике и приговори. Неки су у томе видели почетке фашизирања студентске популације и копирање фашистичких метода и погледа. Они којису ишли на рад сматрали су да своје слободно лето посвећују раду у народу. Са једне стране била је непросвећеност и беда широких маса сељака а са друге велики број слободних студентских дана и снага студената. Студентски рад био је добровољан и бесплатан. И није имао страначки карактер. За студенте то је био поход у непознате крајеве своје отаџбине. Међи сељачком омладином су требали стећи пријатеље и другове. Нарочиту пажњу посветили су хигијени и здравственим приликама села. Сваке недеље требао је бити посвећени дан-два бесплатним прегледима, упутама и медицинским саветима, које су требали вршити стручњаци … . Студенти су сматрали да треба будити село и вући га напред, просветом и радом благостању и моралном оздрављењу. На терен се полазило 1 јула. Одбор је био конституисан уз сарадњу професора др. Поповића. (3)

Омладинци из Загреба и Карловаца изградили су пут од Стражилова до Бранковог гроба. О томе и о идејном творцу тих акција Лази Поповићу Теодора Мајица Петровић је написала : „Под његовим руководством омладинци су уредили пут до Стражилова и просекли потпуно нове стазе до Бранковог виса на  Стражилову, односно до гроба Бранка Радичевића. Те нове стазе знатно су олакшале пењање на вис, које је олакшано и тим што је омладина сама издељала и поставила клупе од подножја до виса, а исто тако и столове и клупе у самом подножју. Те клупе и столови су за време рата нестали, но не треба заборавити ко је први почео да Стражилово учини приступачним за поштоваоце Бранкове и туристе.” (4) У лето 1934. учесници просветног течаја Савеза Сокола кренули су из Новог Сада преко Сремских Карловаца на Стражилово, да се поклоне гробу омладинског песника Бранка Радичевића. Течајци су срели  фрушкогорски логор студентске радне чете, која је дошла да гради пут до Бранковог гроба после завршетка градње соколског дома у Дијелки. др. Стеван Симуновић је истакао да је течајце одушевило посматрање чланова чете са свих домаћих факултета. Логор је представљао у малом  читаву Југославију. Ту су били омладинци из разних крајева земље. Било је 8 Србијанаца, 4 Личанина, 4 Босанца, 10 Словенаца, 10 Истрана, 10 Хрвата, 6 Војвођана и на крају 2 Руса. Групу студената нису сачињавала  деца богатих родитеља, него махом деца радника и сељака из свих крајева земље. Ти омладинци су научили да раде и воле да раде, они који су се борили са свим невољама, које су ишле напоредо са сиромаштвом. (5)

Соколска жупа Мостар  организовала је турнеје учитеља, сарадника жупе,  који су обилазили села, на лицу места утврдили недостатке, одмах поправљали што се поправити могло, а за остало стварали планове за извршење поправки свих недостатака. За рад на препороду Херцеговине, дубровачког приморја и имотске крајине Соколска жупа Мостар упутила је позив ветеринарима, лекарима, агрономима и грађевинарима. Требало је да се уради оно што је могло, одојче прегледа, калеме воћке, … . Чланови турнеје помагали су сеоским соколима на лицу места. (6)  Пошто су поједина државна начелништва саботирала акцију Жупе Мостар, у раду на економском и културном уздизању села, Жупа Мостар предложила  је састанак своје управе са представницима покрета „Академског добровољног рада“ на селу.  Резолуцијом  која је донета на састанку, одлучено је да се уједине и да споводе узајамну сарадњу у раду на селу.  Оба покрета су сматрали да је држава обавезна да свим средствима помаже духовни и материјални развој села. Очекивали су да ће одговорни државни фактори подупирати њихова настојања. (7)  У просторијама Соколске жупе у Мостару је 26.августа 1935. одржан састанак старешина. Председавао је Чеда Милић. Састанку је присуствовао изасланик министарства просвете члан сокола Бруно Марчић и изасланик бана Приморске бановине члан сокола инж. А.Ступарић.  У свом говору Чеда Милић је поздравио свог сарадника и учитеља др. Лазу Поповића. У свом говору представник студената Бранко Лазичић између осталог рекао је : “Ми се састајемо што волимо ову земљу … Ако се тога одрекнемо, опет ће доћи Турци или Аустрија да нам обесе тешке синџире. Ми преко реда идемо раду, а преко рада идемо слободи.” У Невесињу је 28.августа 1935. одржан састанак између загребачких студената, представника Соколске жупе, соколских друштава и сеоских чета. На састанку је решено да се у будуће врши заједнички избор објеката рада.  (8)

На другом заједничком састанку одржаном крајем августа 1935. у Мостару и Невесињу студенти и сеоски соколи истакли су да сматрају „рад на селу најсветијом службом народу” цитирајући речи краља Александра. У селу Бојиштима био је извор воде Љељинак. За двадесет дана рада у селу Бојиштима студенти су ископали 150 м дуг канал и монтирали жељезне цеви, које им је поклонила невесињска општина. Било је места где је канал просецан кроз камен. По старом обичају моби долазили су сељаци из  других села да помогну „модрој легији”. Један од сеоских добровољаца, члан сеоске чете Новица Солдо причао је да није видео тврђих људи : „Док крампом комад пећине не одбије, не престаје”.  Израђена су 2 резервоара, чесма и корита за појење стоке и прање рубља. Користили су је становници Бојишта и планинци из срезова Столац и Љубушки, који су водили стоку на испашу у Црвањ. Потрошено је 4.000 кг цемента. Радили су воду за село Батковићи и за 4-5 околних села  и пролазнике из Хумнине за планину, који су гонили стоку на Морине, Црвањ. Дугим каналом повезано је 19 мањих и већих врела. Спроведена је дренажа. Од чесме ископан је одводни  канал  дуг стотину метара и висок местимично 1.80 м. Водом из канала натапале су се све околне ледине. Доводни и одводни канал и корита са чесмом израђени су од армираног бетона. Рад је био отежан због непропусне земље (гњилавице), која се из канала није могла избацивати лопатама, већ су удваљивани комади одстрањивани рукама. На том месту студенти су радили боси и у води. Помогли су чланови сеоских соколских чета из Батковића у довозу песка, камена и осталог материјала. Јован Тепурић уступио је своју кућу студентима за преноћиште. Трећа вода на којој су студенти радили звала се Брборача. (9)

На I  сабору сеоских соколских чета у Мостару 1935. учествовао је као представник студената Вељко Купрешанин. У свом говору Вељко Купрешанин истакао је да суделовање делегата студентске радне чете из Загреба на I соколском сабору сељачких чета у Мостару, сматрају као наставак договора и заједнице како је започета и утврђена на јесењим договорима у Мостару септембра 1935. у сврху самопомоћи народа. Истакао је : „Зато ми идемо у народ као добровољни раденици са жељом да радимо и да стварамо објекте од опште вредности, и да дижемо култ рада.  Изгледа нам, да је начин студентских радних чета погодан и користан и да би требало да се одржи и да се ојача, да буде помогнут од свих патриота, … па водимо собом на наше радове наше другове медицинаре, техничаре, ветеринаре и економе, који ће својим реалним и непосредним радом у народу, а уз радну чету, моћи просветитељно највише користити. … а нарочито нам је близак покрет сељачких соколских чета. Зато ми стојимо спремни да се стално са њима договарамо и да заједнички радимо.” (10)  Поводом прогласа почетка Соколске Петрове петолетке у „Соколском гласнику“ објављен је чланак „И студенти приступају соколској Петровој петолетци” Вељка Купрешанина, студента Универзитета у  Загребу у коме је истакнуто : „Радна омладина Прве студентске радне чете вођена је само једним начелом : … радом за народ и за добро Отаџбине … Ми смо том својом службом поносни и не страшимо се многобројних противника, који и нас, као и вас, браћо Соколови, настоје да омету у нашем заједничком народном раду. Данас у тзв.  „напредно време” сваки онај, који се прихваћа лопате и мотике,  да помогне брату своме сељаку, бива називан овако и онако. Нас, који желимо да радимо, називају противницима „напредног доба”, а шта су до данас учинили „напреднога” ти  „поборници” „напредног доба”. Данас ова земља нема већих непријатеља од њих самих, али нама није да се против њих боримо извикивањем политичких патрола. Њиховом беспослиштву треба да се супроставимо својим отвореним радом.  Радом и самим радом победићемо своје противнике. Соколска Петрова петољетка објава је једне велике битке. Она треба да буде манифестација једне несаломљиве снаге, воље и љубави  према  овом  нашем  народу”. (11) Покрет „Академског добровољног рада“ на селу је сеоским соколским четама  помагао радом студената. По речима др. Лазе Поповића : „Дошли смо да  би се из близа погледали два близанца; покрет сеоских соколских чета и покрет радених студената, да се нађу, виде, сједине и што корисно народу учине.” (12)  Сеоски соколи давали су радну снагу, креч, камен и песак, а за цемент, жељезо и алат апеловали су на родољубиве установе и појединце. Помоћ је пружио покрет „Академског добровољног рада“ на селу.  Са Првог сабора соколских чета жупе Мостар одржаног 15. децембра 1935. у Мостару упућен је поздрав др. Лази Поповићу. (13)

По угледу на студентске радне чете основане су Соколске радне чете. За соколе значај радних чета био је у васпитању млађег чланства за користан рад на општем добру, корист за соколска друштва и чете а код појединаца учествовање у том раду подизало је колективну свест. Од 1936. соколска друштва и сеоске чете организовале су радне чете. Соколско друштво Лајковац организовало је радну чету чланства, са којом је подигло једну чесму. Соколска чета Шимановци је са својим чланством дала пет радних дана на прикупљању жетве код слабо задружних чланова. Из друштава Београд XI, Београд II и Београд VIII које су дале чланове и нараштајце, организована је соколска просветна радна чета. Соколска радна чета кренула је први пут са 46 чланова и нараштајаца, а друге недеље по други пут са 68 чланова, до Соколског друштва Београд VIII у Жаркову, где је заједно са члановима друштва и њихове чете радила на уређењу терена за летње вежбалиште. У току два преподнева чета је скинула једно брдо и уравнила вежбалиште са око 200 метара земље. Чета је приликом лакоатлетских утакмица уредила терен Соколског друштва „Матица”. Овом приком Београд XI дао је око 12 чланова, Београд II 27 нараштајаца а Матица 7 нараштајаца. Савез Сокола одобрио је 2.000 динара за набавку алата за чету те су набављене лопате, ашови, мотке, пијуци и 3 ручна колица. (14) Чланови Соколског друштва Београд VII пошумљавали су голети око Лаудоновог шанца. Упркос киши окупио се велики  број чланова и нараштаја, са старешином Секулом Зечевићем, начелником Којадиновићем и бројним члановима управе друштва на челу, засадили су око 200 шумских садница. Приликом садње соколима је помагала група „Привредникових” питомаца. Сађење је вршено под надзором инжињера из општинског одсека за пошумљавање. Друштво је одлучило да пошуми све голети у свом крају. (15) Пошто се рад настављао  чланови Соколског друштва Београд VII, у оквиру радова Петрове петолетке, на Лаудоновом шанцу посадили су преко хиљаду садница. Освећењу Гаја краља Петра II присуствовали су Јеврем Томић, председник општине, Данило Вуловић, министар грађевина, епископ Нектарије, В. Поповић, старешина жупе Београд. О значају соколског завета и пошумљавању говорио је Секула Зечевић, старешина друштва. Затим је почело сађење у коме је учествовало две стотине нараштајаца, Привредникових питомаца. (16) Док су остала београдска соколска друштва на радним акцијама учествовала са члановима својих друштава привредникови питомци били су из свих српских крајева. У Соколској Петровој Петолетници од 1936 до 1941. радиле су соколске јединице на пошумљавању голети, подизању гајева и шума и сађењу воћњака. На рад соколске организације угледале су се  и друге организације. Нарочито је подмладак Црвеног крста посветио пажњу пошумљавању. (17) Историчар Жарко Димић сматра да су студентске радне чете биле претече послератних омладинских радних акција. (18)

Др. Лаза Поповић је као национални и соколски прегалац пре Првог светског рата основао Српске Соколе у Аустро-Угарској Монархији а у међуратном периоду студентске радне чете. Сматрам да  су студентске радне чете као и по угледу на њих организоване соколске радне чете послужиле као модел за послератне омладинске радне акције. Пошто је Савез Сокола био најбројнија организација у Југославији соколске радне чете су биле раширене широм Југославије. На соколе су се угледале и друге организације. Партизани су још за време Другог светског рата организовали радне акције омладине око сакупљања жетве, … . После рата су организоване Омладинске радне акције. Колико знам данас се још једино у Новом Пазару сваке године организују радне акције.

АУТОР: Саша Недељковић,  члан  Научног друштва  за  историју здравствене  културе Србије

Напомене :

1. Др.Симуновић Стеван, Сплит, „Соколске радне манифестације”, „Соко на Јадрану”, стр. 80,81, 82;
2. Никола Жутић,  „Соколи”, Београд, 1991, стр. 170, 182;
3. „Зашто идемо на феријални рад”, „Соко на Јадрану”, стр. 79, 80;
4.  Жарко Димић, „Споменица карловачког сокола 1904-2014.”, Сремски Карловци, Нови Сад, 2014, стр. 209;
5. Др.Симуновић Стеван, Сплит, „Соколске радне манифестације”, „Соко на Јадрану”, стр. 80;
6. И, „Збор радене интелигенције”,  „Соколски гласник“,  Љубљана, 3 маја 1935,  бр. 19, стр. 2;
7. Никола Жутић,  „Соколи”, Београд, 1991, стр. 170, 182;
8. „Загребачки студенти и херцеговачки Соколи за радену сарадњу”, „Соколски гласник“,  Љубљана, 6 септембар 1935, бр. 33, стр. 2;
9.  Б. Крчум, Мостар, „Загребачки студенти и херцеговачки Соколи на заједничком делу за народ”, „Соколски гласник“,  Љубљана, 27 септембра 1935, бр. 36, стр. 1;
10.  „Први сабор соколских чета у Мостару”, „Соколски гласник“, Љубљана,  20 септембра 1935, бр. 48, стр. 4;
11.  Вељко Купрешанин, студ. филозоф. Загреб, „И студенти приступају соколској Петровој петолетци”, „Соколски гласник“,  Љубљана, 25 септембар 1936, бр. 38, стр. 1;
12.   Б. Крчум, Мостар, „Загребачки студенти и херцеговачки Соколи на заједничком делу за народ”, „Соколски гласник“,  Љубљана, 27 септембра 1935, бр. 36, стр. 1;

13. „Поздрави сабору”, „Соколски гласник“, Љубљана, 20 септембра 1935, бр. 48, стр. 5;

1.  М.А.В. „Соколске радне чете”, „Око соколово”, Београд, 19, 20,21 јуна 1937, бр. 7, стр. 172;
2.   „Кратке вести из нашег соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 2 новембар 1940, бр. 44, стр. 2;
3. „Гај Краља Петра II”, „Око соколово”, Београд, 1 децембар 1940, бр. 9 и 10, стр. 173;  „Соколски гласник“, Београд, 29 новембар 1940, бр. 48,  стр. 5;

17. М.С, „Петрова Петолетница, сађење воћњака и пошумљавање”, „Соколски гласник“, Београд, 17 март 1939, бр. 11, стр. 2;

1. Жарко Димић, „Споменица карловачког сокола 1904-2014.”, Сремски Карловци, Нови Сад, 2014, стр. 209;