• Прво, политичари, лингвисти и књижевници су новцем пореских обвезника спроводили кампању НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК, уместо по Уставу НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ.
  • Друго, данас се ни у српским законима уз обавезност употребе српског језика не спомиње и обавезност употребе ћириличког писма, што значи да је свеједно ћирилица или латиница, па зато у српским продавницама готово да уопште нема српског писма.
  • Овај текст понајмање је намењен лингвистима,јер писати њима је исто што и писати дебелим зидовима институција у којима они седе.
  • Уздамо се у српску младост,па ма колико она била необавештена о овој проблематици. Можда ће, ипак, и поред данашње опште српске жабокречине управо код код ње искра наћи удар у камену. Зато ће текст бити достављен и свим студентима продеканима и проректорима у Србији. 

АУТОР: Немања Видић

Јуче се гласало и на бирачком месту у осмогодишњој школи „Драган Лукић“ на Бежанијској Коси,у Београду.

У холу су импресивни округли стубови, а један је облепљен порукама у славу српског језика. Има и она коју је смислио књижевник Миле Медић, а која се приписује Стевану Немањи,у смислу да нас непријатељ није победио све док нам не наметне своје речи уместо српских.

Да је стигао на гласање неки Србин из далеког света, који одавно није био у Србији, па се спустио из авиона падобраном, или се спустио хеликоптером, не видевши тако које је писмо на улицама Београда, могао би помислити да ћирилица свугде влада, па и да ће сутра сви ученици српских школа само њу да користе у српском језику.

Али неће бити тако, јер је утицај медија и улице несразмерно већи од утицаја просветних радника. Ту заправо ни нема никаквог просветног чињења у прилог ћирилици, а камоли да се ученици упућују само на њу уз српски језик. Зар има већег доказа за ту тезу од чињенице да на стубу уопште није исписана реч ћирилица? Тај њен бестраг сведочи о апсолутном одустајању од уставне позиције ћирилице,односно о кршењу Устава Србије, чијим чланом 10. су писмо и језик нормирани на следећи начин:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређена је законом, на основу Устава.“

На основу елементарне логике лако је закључити да се само питање употребе других језика и писама уређује законом,а питање српског језика и његове ћирилице решено је директно Уставом- да ћирилица апсолутно влада у друштвеном животу осим у приватној коресподенцији. То да ћирилица „влада“ мисао је легендарног и генијалног професора права и социологије академика Радомира Лукића,чијом искључивом заслугом је она прописана уставом из 1990.г. као једино српско службено писмо, и то онда кад је прозрео намеру лингвиста и политичара да обезвреде уставну норму поделом употребе писма на службену и јавну.

Треба приметити да непомињање ћирилице уз српски језик на стубу поменуте школе никако није случајно, него је то општа законитост у Србији. Безброј је доказа за ту тврдњу, а ми ћемо навести само три.

Прво, политичари, лингвисти и књижевници су новцем пореских обвезника спроводили кампању НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК, уместо по Уставу НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ.

Друго, данас се ни у српским законима уз обавезност употребе српског језика не спомиње и обавезност употребе ћириличког писма, што значи да је свеједно ћирилица или латиница, па зато у српским продавницама готово да уопште нема српског писма.

И док се прва два примера односе на лингвисте и политичаре, ево и трећег који се односи на српску родољубиву елиту, па је самим тим и најопаснији по ћирилицу.Још пре петнаестак година на сајту ВИДОВДАН критикован је проф. др Мило Ломпар зато што у неком тексту о пожељној државној културној политици уз српски језик ниједном није поменуо ћирилицу.То је у сагласју са ставом у његовој култној књизи „Дух сампорицања“,датим у укупно две реченице,да Срби имају два писма: ћирилицу која је њихово доминантно писмо (са свих њених 1,5% натписа у улици Матица српска у Новом Саду,избројано и јавно објављено  од стране председника „Матице српске“ проф.др Драгана Станића), и латиницу.

Па док год нам је таква интелектуална елита, и то родољубива, председник Србије може да иде у даље латиничење Срба с накривљеном капом.Чак му више није ни потребна подршка разних Теофила и Бугарских.

Обратимо још једном пажњу на неспомињање ћирилице уз српски језик. Удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад је још пре две деценије покренуло иницијативу да се ћирилица Уставом веже за српски језик.Из редова лингвиста то је подржао само мр Бранислав Брборић, тада у улози помоћника министра културе Драгана Којадиновића,па је такав ред ствари отишао пред народ да се он изјасни о њему на референдуму.

И на референдуму би изгласана напред наведена норма о језику и писму,као једино спасоносно средство за враћање ћирилице српском народу.

Већ смо видели да се у Уставу уопште не спомиње заштита ћирилице, јер  смисао уставне норме и није да се проценат њене употребе повећа са оних 1,5% у Новом Саду на неких 5-6%,па чак и до „огромних“ 10%, него је смисао у њеном потпуном враћању српском народу,управо онако  како је говорио академик Лукић-да она поново влада,као што је било и раније док је Србија била „нормална“ држава.А зашто је то било неопходно? Зато што српско писмо не може другачије да опстане осим као једино,национално.Како је и било у Срба  од самог почетка њихове писмености па све до доласка на власт комуниста и уласка у братство и јединство са Хрватима.

Али лингвисти и политичари баш воле да говоре о заштити и очувању ћирилице,па су ови други по тим изразима чак и назвали свој најновији закон,“спасоносан“ по ћирилицу.То чачкање о заштити и очувању и јесте најбољи доказ да њима и није до враћања ћирилице српском народу.Јер да им јесте стало до тога до данас би макар један лингвиста,књижевник,или политичар и поменуо враћање српског писма у пуном капацитету. Кад смо прошле године ову тврдњу изнели на скупу ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад, присутни проф.др Милош Ковачевић  нам је добацио да мало читамо. Али није могао навести ниједан случај којим би нас демантовао, нити ће то икад моћи.

Најјачи доказ којим би нас лингвисти могли демантовати би могло бити усклађивање српског правописа са српским Уставом,уклањањем из њега хрватске латинице као другог српског писма,али тога нема нити ће га у догледно време бити.Наравно да би било сулудо да се данас забрањује коришћење хрватске латинице у српским земљама,али она не може бити правописни стандард,односно не може се називати српском, као што се ни енглески језик у Америци не назива америчким.Јер правопис треба да остане НАТО-вски, иако храбрости за тако нешто нису показали ни они нацисти у Украјини.Они јесу забранили руски језик,али још нису забранили ћирилицу.

Чак су се уставном решењу језика и писма први  отворено супротставили лингвисти,и то остављањем и даље хрватске латинице у српском правопису.

Политичари су били опрезнији од лингвиста па су чекали да се народ привикне на издају ћирилице правописом,јер без „научне“ подлоге лингвиста латиничењу Срба  политичари се не би смели одлучити на кршење Устава по питању писма.Тако је садашњи председник Србије, још док је био председник српске Владе,рекао у Скупштини Србије само то да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише. Уместо да је рекао да ћирилицу треба користити уз српски језик не само зато што је лепа,него пре свега зато што је српска, и што је то прописано Уставом.Тиме је председник посредно рекао да се неће спроводити Устав по питању писма,иако се он заклео над њиме да ће га спроводити.

Временом се председник Србије много охрабрио кад је видео да нико у Србији не поставља питање издаје ћирилице правописом, осим људи из удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд, па је почео да јавно говори исто оно што говоре и лингвисти- да је наша и латиница.

У свом трећем чину обрачуна председника државе са ћирилицом, он је одбацио предлог новог закона о језику и писму којег су смислили лингвисти (уместо да су урадили свој део посла избацивањем хрватске латинице  из српског правописа), а који је пуне четири године чамио у некој фијоци политичких чувара латинице.Лингвисти су имали невиђену подршку спровођењем кампање од стране  „Вечерњих новости“, али је председник показао ко је газда у колонијалној Србији, па их је све разбуцао напрасним доношењем закона којим се ћирилица отпрема у загробно доба.И не само да није ни поменут члан Устава на којем се базира нови закон,него њиме ћирилица није у јединству са српским језиком, нити је у рангу са њиме, него је још и деградирана спуштањем на нижи ниво.Док се ранији закон звао „Закон о службеној употреби језика и писама“, овај нови, за којег и лингвисти и политичари и цела интелектуална елита кажу да је спасоносан по ћирилицу, носи име „Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма“.И још се јавно тумачи да је овај други закон надоградња првог,иако се њиме ћирилица раздваја од језика и одводи у неку заштиту и очување,као да се ради  о некој реткој зверки.Или као да је ћирилица временом постала неки инвалид, па јој је потребна посебна нега! А тек оно „употреба српског језика у јавном животу“! Као да је другачија употреба у тајном и приватном животу? И као да није довољна само подела употребе ћирилице? Треба поделити и разбити све српске вредности.Да ли треба велика школа и велика памет да би се ово уочило и разумело? Не,него је потребно само не бити глуп и волети вредности свог народа.

И српска родољубива интелигенција је толико потонула да није способна ни да уочи скрнављење Устава, а камоли да пружи отпор латиничењу свог народа.Наиме, Уставом је утврђена неодвојивост ћирилице од српског језика,што би требао да буде једини начина да она поново влада у српским земљама,а напред смо показали да њу лигвисти и политичари чак уопште не везују за српски језик, и то чак у областима у којима је употреба језика службена ван сваке сумње.

Више пута се потврдило да наставници и професори не знају ништа о томе како је ова хрватска латиница 1954.г. унесена као кукавичје јаје у гнездо српског језика.Мајка српског писма није ни примећивала да храни туђе птиче, а мајка кукавчета, што ће рећи држава и њени лингвисти, толико се охрабрила да је плански повремено избацивала из гнезда ћириличад.Али је најгоре то што мајка   ћирилице не само што је поверовала да је њено и латинче, него је још и поверовала да је на њиму и њена будућност,па га је здушно кљукала најслађим залогајима,потпуно занемарујући своју ћириличад.

Веома је дирљив степен солидарности родољубивих сајтова који бране најугледније чланове елите од напада којекаквих многобројних активиста из удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд.Тако је недавно један од тих сајтова уљудно писмено замолио једног од ових Дон Кихота да више не нуди своје текстове,јер је већ затрпан многим другим.

Почели смо од  стуба у школи „Драган Лукић“,па да њиме и звршимо.Чини нам се да је он стуб српског срама, и да на њему има места понајпре за оне који су написали у српском правопису да је српска и латиница.Иако је то иста она хрватска латиница коју су Србима подарили Аустроугарска 1916. и Анте Павелић 1941,када су им били забранили њиову ћирилицу.

Овај текст понајмање је намењен лингвистима,јер писати њима је исто што и писати дебелим зидовима институција у којима они седе. Уздамо се у српску младост,па ма колико она била необавештена о овој проблематици. Можда ће, ипак, и поред данашње опште српске жабокречине управо код код ње искра наћи удар у камену. Зато ће текст бити достављен и свим студентима продеканима и проректорима у Србији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.