- Од Бојића се опростио књижевник Иво Ћипико, који је на крају некролога рекао: „У овој оскудној, туђој јесени, где не чујемо буку наших планина, ни шум река, ни буктање пламена драгих нам домаћих ватри, подлегао си, ВАТРЕНИ ПЕСНИЧЕ ЈЕДНОГ СТРАДАЛНОГ НАРОДА КОЈИ ВЕКОВИМА ГИНЕ, ЈЕР СЛОБОДНО ХОЋЕ ДА ЖИВИ“.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Милутин Бојић је рођен у Београду 1892. године у великој седмочланој породици. Отац је био занатлија а мајка домаћица. Од петоро деце Милутин је био најстарији: имао је две млађе сестре и два брата. Године 1911. изненада умире отац и оставља удовицу да сама подиже петоро деце.
Милутин је 1910. имао осамнаест година када му је млади, али већ афирмисани књижевни критичар Јован Скерлић (Београд, 1877–1914) као уредник и критичар „Српског књижевног гласника“ широм отворио врата тада најугледнијег књижевног часописа код нас. У Милутину Бојићу Скерлић је препознао правог песника, јер је знао да се песник не постаје – ПЕСНИК СЕ РАЂА.
Када су 1914. Немачка и Аусторугарска напале Србију самохрана удовица Софија Бојић са три сина и две кћери напушта Београд. Најпре су се као избегличка породица склонили у Аранђеловац, а затим прелазе у Ниш.
У Нишу је 23-годишњи Милутин Бојић постављен за војног цензора. Истовремено је уређивао и нишки дневни лист „Гласник“, у коме је објавио збирку својих чланака и есеја. У Нишу је објавио и драмску поему „Каин“ (позоришни еп у три чина), коју је писао од маја до августа 1915. године. Приликом непријатељског напада на Ниш изгорео је у пламену нишке штампарије готово цео тираж.
Те несрећне 1915. године епску трагедију Великог (Првог светског) рата зачинио је још један подмукли непријатељ – пегави тифус, који је почео харати широм Србије, па није поштедео ни град на Нишави. У вртлогу епидемије нашла је смрт и песникова мајка Софија Бојић, која је сахрањена на нишком гробљу. Са самртничке постеље мајка се обратила свом најстаријем сину Милутину: „Чувај, сине, себе, али ти остављам у аманет мајчин да чуваш и да се стараш о нашој Јелици, нашој Даници, нашем Радивоју и најмлађем Драгану“.
Велики рат је те 1915. био у пуном замаху. Војска Краљевине Србије, водила је надчовечанску борбу за одбрану Отаџбине. На свим ратиштима гинули су очеви заједно са синовима. Цер, Колубара, Мачва, Јадар, Београд и друга бојишта остала су записана по великим победама српске војске, али и по дугим списковима погинулих војника и официра који су пали за част, слободу и будућа српска поколења.
Затим следи ново повлачење: Косовска Митровица, Чакор, прелазак Скадарског језера чамцем у коме су били песник Милутин Бојић, његова вереница – госпођица Р. и књижевник Растко Петровић, брат сликарке Надежде која је 1903. основала и водила добротворно друштво „Коло српских сестара“.
После победе српске војске у Церској и Колубарској бици у затишју 1915. год. Надежда Петровић одлази за Скопље где се склонила њена породица. Родбина је преклиње да се не враћа на бојиште. Тада је Надежда могла да бира, да иде на конференцију у Рим, у једну београдску болницу на рад или у болницу једне стране мисије у Ниш. Међутим, сва одважна, изабрала је своју болницу у Ваљеву. Тада је Ваљево било „…велика кужница, у којој се једва зна ко је жив, ко је мртав…“. После Сувоборске битке Ваљево је косила епидемија пегавог тифуса. Болест је односила војнике, лекаре, болничаре и цивиле. Крајем марта 1915. године зараза је захватила и Надежду Петровић која је радила као болничарка Инфективне војне болнице. Боловала је седам дана.
Велика уметница и узорна Српкиња Надежда Петровић умрла је од тифуса 3. априла 1915. године. Са ваљевског гробља је пренесена на београдско Ново гробље 2. јуна 1935. (Политика, 4. април 1935, стр. 7-8; и Политика, 3. јун 1935)
Албанска Голгота и Плава гробница
Милутина су раставили од веренице у Сан Ђованију. Госпођица Р. је наставила путовање за Италију лађом „Молфета“, док је песник са Српском војском и избеглим народом наставио пешке преко Албаније страдалничким стазама такозване Албанске Голготе.
Госпођица Р. је у свом дневнику описала тренутке претужног растанка од вереника кога је тада последњи пут видела: „Ја сам са породицом ушла у лађу, а Милутина су са прелазног моста вратили на обалу. То је наредио један потпуковник коме се Милутин раније замерио, називајући га „куваром Врховне команде“. Тако смо се одвојили. Ја сам одпловила у Бриндизи, а Милутин, онако намучен и гладан, кренуо је пешице преко Албаније. Да се укрцао у лађу, да је пошао са мном, остао би жив. Сигурно би остао жив“.
Са војском и избеглим српским народом Милутин Бојић је прешао цео пут страдања и смрти, српску via dolorosa, с правом названу – АЛБАНСКА ГОЛГОТА. Заједно са млађим братом Радивојем и колегом Растком Петровићем сишао је низ Чакор и преко Црне Горе и Албаније, па су изгладнели и преуморни стигли до Скадра и Драча.
У чланку „Србија у повлачењу“ Милутин између осталог пише:
„Цео један народ нашао се на широкој пучини, цео један народ се навезао галијама на море и кренуо да тражи склониште за своје уморно тело и да под топлим сунцем Крфа, Алжира и Јужне Француске тражи исцељење, веру и наду.“
Књижевни критичар Бранко Лазаревић, који је за Српску војску и избегли народ на Крфу покренуо „Крфски забавник“, описује сусрет са младим песником: „У поцепаном зимском капуту, измршавео и прљав, срео сам га у вароши, насмејаног и очајног, са речима: `Дајте хлеба и дувана! Добро је!`“
Неко време Милутин на Крфу ради у телеграфској јединици и Обавештајној служби Врховне команде, а затим је прекомандован у Солун. У Солуну објављује своју последњу и најлепшу збирку „ПЕСМЕ БОЛА И ПОНОСА“, која садржи 34 песме испеване на Крфу и у Солуну. Пише ужурбано и много, јер осећа да неће још дуго поживети.
У зиму следеће 1916. кроз прозорче мале и тесне „штабне бараке“ на обали зеленог острва Крфа, Бојић је данима гледао потресне слике: једна француска лађа посебне намене свакодневно је превозила са острва Вида према јужном делу крфског канала велике гомиле беживотних тела српских војника умрлих од зиме, изгладњивања, напора и болести, да их рутински–равнодушно истовари у плаву дубину необележених морских гробова – у заједничку ПЛАВУ ГРОБНИЦУ.
У тим болно–непреболним тренуцима Милутин Бојић је (рекло би се – у једном даху) исписао најпотресније стихове српског песништва, до данашњих дана непревазиђену „Плаву гробницу“:
Стојте галије царске! На гробљу браће моје
Завите црним трубе!
Стражари у свечаном Опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Али ово гробље, где је погребена Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена, Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ` недра земље и небеског свода.
Стојте, галије царске!У име свесне поште
Клизите тихим ходом
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом.
– Једне вечери дошао је ознојен у кафану – писао је у „Српским новинама“ Бојићев пријатељ потписан иницијалима С. Љ. М. – Вечерали смо у башти. Ветар је био јачи, хладнији и опомињао да су солунске врућине прошле. Бојић је скинуо капут и прслук, и, оставши у кошуљи, сав загрејан, сео да вечера. Сви су га опомињали да се обуче. Он је на то одговарао шалећи се. После два дана добио је запаљење плућне марамице.
Пренели су га у војну болницу смештеној у старој дрвеној бараки у околини Солуна. Лекари су нашли да је Милутинов организам нежан, а болест тешка. Из дана у дан његово здравствено стање се погоршавало. Бојићева плућа је освајала туберкулоза.
Овако је песник писао вереници, госпођици Р.:
„Тешко сам оболео. Свет око мене не зна да морам у постељу. Устаћу сутра само да нађем некога коме ћу дати ово писмо. И душа ми је болесна и понос, уморни су као тело. Да, ја врло добро видим свој крај: нема ми можда још ни годину дана. Ништа ме више не весели. Чини ми се да више никада нећу видети своју земљу, ни тебе. Остаћу овде далеко од свега, покопан испод неког чемпреса, заборављен од свих. Молим те, не пиши ником о овоме. Грлим те, грлим, драга, мада ми смрт куца на вратима“.
Велики песник Милутин Бојић преминуо је 8. новембра 1917. у својој 25. години живота у скромној дрвеној бараки српске војне болнице крај Солуна. Очи му је склопила млада француска болничарка која му је тог јутра, као и сваког претходног, донела шољу млека.
На сточићу покрај узглавља нашла је „Антологију“ Богдана Поповића и у њој слику Јована Скерлића са посветом М. Бојићу, „песнику од талената који прокључају и у силним млазевима избију у једном бићу“.
Када јој је стигао телеграм Бојићева вереница се налазила у Ници. У њему је писало: „Милутину, нашем Милутину није било спаса. Милутин је умро.“ Узела је његова писма и Сонете које јој је посветио и пригрлила их. Ту је и Опроштајна песма:
Као мртво тело без воље и снаге
не осећам ништа и не чујем више
Изнад мене звоне црне капи кише
и страшан бол бола за тренутке драге
и да се насмејем ја не умем више.
И рођене речи, муче ме и гризу.
Вај, пролеће моје, смрт је, смрт је близу
Око мене тамњан и смирна мирише.
Уз звуке трубе испод стабала чемпреса ковчег са телом 25-годишњег песника Милутина Бојића, спуштен је у раку Српског војничког гробља на Зејтинлику крај Солуна.
Од Бојића се опростио књижевник Иво Ћипико, који је на крају некролога рекао: „У овој оскудној, туђој јесени, где не чујемо буку наших планина, ни шум река, ни буктање пламена драгих нам домаћих ватри, подлегао си, ВАТРЕНИ ПЕСНИЧЕ ЈЕДНОГ СТРАДАЛНОГ НАРОДА КОЈИ ВЕКОВИМА ГИНЕ, ЈЕР СЛОБОДНО ХОЋЕ ДА ЖИВИ“.
Године 1922, пет година касније, посмртни остаци Милутина Бојића, песника (непре)бола и поноса, пренети су на београдско Ново гробље и сахрањени на парцели 29, у породичној гробници 39, 3. ред.
Покрај слике на мермерној плочи остало је записано:
МИРНОЋЕ МИ ДАЈТЕ, ДА СВУ СНАГУ СТЕЧЕМ, ДА ИЗ СРЦА ДАДНЕМ
САВ БОЛ И САВ ПОНОС, И КАД ИХ ИЗРЕЧЕМ, КО ЛИСТ СВЕО ПАДНЕМ.