- Стеван Николе Боди припадао је генерацији официра који су се борили за ослобођење и уједињење српског народа.
- Говорио је српски, руски и писао помало француски.
- После Првог светског рата био је у жандармерији. О њему је писао Михајло Крстовић у свом роману „Копирање Тицијана”, издатом у Београду 1997.
Стеван Боди био је српски официр који је учествовао у борбама за ослобођење и уједињење од 1912 до 1918. Рођен је у Београду од оца Николе и мајке Персиде 27. фебруара 1882. По завршеном седмом разреду реалке ступио је у војску 1 септембра 1901. Постављен за каплара 1902, поднаредник 1903, и наредник 1904. Постао је мајор 1915. Нижу школу војне акедемије свршио је као питомац тридесет четврте класе. Завршио је још и школу гађања у Београду. У српско-турском рату и српско бугарском рату био је командир митраљеског одељења четвртог прекобројног пука. Учествовао је у борбама на Куманову, под Једреном, на Рајчанском Риду, код Кочана, Пљачкавице, Побијеном и Говедарнику.
Стеван Боди
У Првом светском рату борио се код Јаребице, на Гучеву, Руднику, Ваљеву, Шапцу, Црној Бари код Пожаревца, затим у повлачењу 1915. (1) Почетком 1916. организована је прва српска добровољачка дивизија у Одеси. До доласка српских официра са Крфа, соколи добровољци су провели организацију својих пукова. Употребили су соколску команду. Свечано су прославили Видовдан 1916. Поподне је пред одеским грађанством и представницима руских власти цео други пук наступио са простим вежбама, које су биле одређене за забрањени свесоколски слет у Љубљани 1914. Соколе војнике водио је Анте Микуш, резервни капетан и добровољац, а помагали су му Кешко, Ведриш, Ловрић и Равник, подпоручници-добровољци. Добровољачка дивизија учествовала је у борбама против Бугара, Аустро-Мађара, Немаца и Турака. (2) Мајор Стеван Боди био је један из групе српских официра који су са Крфа дошли у Одесу. У Русији се борио у Добруџи и код Мурмана. Командовао је митраљеском одељењу шестог пука, а затим трећег пука Прве добровољачке дивизије у Добруџи. Био је командант батаљона у истом пуку. (3) Одликован је руским орденом Св. Ана II степена са мачевима 1916, румунском круном са мачевима IV степена 1918.
Када је дивизија преко Сибира кренула за Солунски фронт у Русији је остао допунски батаљон под командом потпуковника Свете Мариновића, и његовог помоћника мајора Стевана Бодија. Батаљон је био у Вологди, а касније је прешао у Одесу. Батаљон је имао око 150-180 војника и за време борби био је неутралан. У фебруару 1918. батаљон је имао око 1.000 људи. После склопљеног мира у Брест Литовску Русија је била неутрална. Батаљон је због прилива бивших заробљеника нарастао на око 3.200 људи од којих је било око 200 официра. Маја 1918. батаљон је стигао у Мурманск. Ту су се борили под француском командом, а касније енглеском. Део је остао у Мурманску те зиме и 1919. у пролеће кренуо за отаџбину. (4)
После Првог светског рата Стеван Боди био је на служби у министарству војске и морнарице у Београду, а затим као командант жандармеријског батаљона у Дубровнику и жандармеријског пука у Новом Саду. Пензионисан је 1 априла 1926. као жандармеријски пуковник. За заслуге у ратовима добио је две Карађорђеве звезде са мачевима, четири Бела Орла са мачевима, две златне медаље за храброст, сребрну медаљу за храброст, … . (5) Пешадијски мајор Боди одликован је орденом Белог орла са мачевима IV 20 јула 1919. Јавио се писмом својој жени Јелени из Дубровника 28 августа 1919. и 14 новембра 1920.
У Русији је упознао болничарку Јелену Николајевну. Њени су били Срби који су живели у у Комрату у Бесарабији. Оженио се са њом 27 септембра 1917. у Успенској цркви у Одеси. Са њом је дошао у Југославију. Нису имали деце па је она довела породицу свог брата Симе из Бесарабије, тада у Румунији. Сима је радио као учитељ. Симина деца Васа и Тамара су се школовали у руским заводима у Југославији. Васа је завршио Први руски кадетски корпус „Великог кнеза Константина Константиновича” у Белој Цркви. Стеван и Јелена Боди поклонили су цркви руске православне општине у Новом Саду црквене утваре. Зато им се Грамотом захвалио митрополит Антоније, председник архијерејског синода заграничне Руске православне цркве априла 1926.
Боди је био водник од 1905. до 1910. Затим водник у митрљеском одељењу од 1910 до 1912, командир чете у 1913, командир митраљеског одељења од 1913. до 1916. командант батаљона од 1916 до 1919. Био је командир жандармеријске чете у 1919; командант жандармеријског батаљона од 1920 до 1924, био је на служби 2 месеца у Министарству војске и морнарице у 1919. Од 5.11.1920. командант жандармеријског батаљона I жандармеријске бригаде до 20. 3. 1924. Постављен је команданта 2 жандармеријског пука. (6) Унапређен је у чин пешадијског подпуковника 14 октобра 1920. Краљ Александар унапредио је Бодија од жандармеријског подпуковника у жандармеријског пуковника 14 октобра 1924. Резервни пешадијски пуковник Стеван Боди одликован је орденом Југословенске круне IV реда септембра 1930.
Стеван Боди умро је 6 јануара 1941. у Београду. Помен у капели на Новом гробљу извршио је протојереј Светозар Стојковић. У име другова 34 класе опростио се Милан Грујичић, пешадијски пуковник у пензији. (7) Од Стевана опростили су се његова жена Јелена, сестра Ага, стриц Димитрије М. Боди, тетка Јелена, … .
Стеван Николе Боди припадао је генерацији официра који су се борили за ослобођење и уједињење српског народа. Говорио је српски, руски и писао помало француски. После Првог светског рата био је у жандармерији. О њему је писао Михајло Крстовић у свом роману „Копирање Тицијана”, издатом у Београду 1997.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- „Стева Боди, пуковник у пензији”, „Политика”, Београд, 5 фебруара 1941, стр. 10; М.М.Г, „Стеван Н. Боди, жандармеријски пуковник у пензији”, „Правда”, Београд;
- Лујо Ловрић, „Соколство у светскоме рату.”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11. маја 1930, бр. 10, стр. 3,4;
- „Стева Боди, пуковник у пензији”, „Политика”, Београд, 5 фебруара 1941, стр. 10; М.М.Г, „Стеван Н. Боди, жандармеријски пуковник у пензији”, „Правда”, Београд;
- „Видовдан”, Нови Сад 9.11.1922. др. Слободан Бјелица, Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду. „Српски добровољци између руске револуције и контрареволуције”, www.arhivvojvodine.org.rs/zbornici-radova/Bjelica.pdf
- „Стева Боди, пуковник у пензији”, „Политика”, Београд, 5 фебруара 1941, стр. 10; М.М.Г, „Стеван Н. Боди, жандармеријски пуковник у пензији”, „Правда”, Београд,
- Картон личних и службених односа официра;
- „Стеван Н. Боди, жандармеријски пуковник у пензији”, „Време”, Београд, 10 јануар 1941, стр. 8;