Бира(ј)мо између рата с двадесетоструким, а биће и хиљадитоструко јачим непријатељем (који је по злости неограничен и до сада невиђен). То су непријатељи који не желе само да нас победе, окупирају, покоре и отимају наше богатство и материјално и духовно, него желе да нас до последње истребе, али не мецима. Они желе све да нас убију по неограниченим инстинктима злости. То може бити или брже или спорије, али то им је трајни и коначни циљ и потреба.
Најгоре је што тачно можемо то сви знати и видети. Да је то обичан окупатор (макар као што је била Турска царевина која нам ни за 500 година није сву децу побила, није нам све Цркве и Манастире срушила и није нам (као Аустроугарска) ћирилицу забранила, него ју је и на Порти дозвољавала.
Никада за Вучића нисам гласао (НЕШТО НИСАМ МОГАО), а можда и никада ни убудуће нећу. Али мислим да је, у оваквој ситуацији у којој он пристаје нешто да и ауторитарно у овако нападнутој Србији ради елементарно је сада га псовати и исто се према њему односити као белосветски олош из непријатељске дружине.
Има(ј)умо у виду да он с децом још није побегао. А каже и да бежати неће.
Он нас све (посебно нас још несигурне ко би нам могао бити најбољи спасилац на челу уништене Србије) често психолошко-језички доста малтретира много чиме, па и тиме што делује да је Србија њему удружење грађана у коме нема нико од њега бољи и спремнији па МОРА сам све да ради — да као једини инжењер организује израду тунела, постављање асфалта, да као једини ковач и поткивач поткива све коње и краве, да као академик одговара како ће радити академици, да као једини свештеник мора да брине да се Патријарх српски не огреши, да као једини лингвиста реши дуго обогаљивани српски језик од Новосадског договора (1954) у изгубљеној Матици српској у времену, а и у простору, изгледа, да реши апсурдним законом покошене у Србији 90 одсто српске ћирилице (слично као када је у АУ монархији и у јединој “независној” држави у Хитлеровој глобалистичкој држави — НДХ, где су усташе имале независност од Немачке и од комунистичких бораца за нову ЈУ-државу да измисле како ће да брже и лакше побију све Србе (умало не успеше, а би успели да су Други светски рат, Хитлер и башибозуси још мало сарађивали са Павелићевом НДХ), да као једини правописац реши питање српског писма и напише СРПСКИ ПРАВОПИС, јер у постојећем Правопису пише да “српска ћирилица још није егзистенцијално угрожена, па су Срби још психички јаки да могу да само они још подносе шизофренију од два писма: хрватског (90 одсто у српском језику) и српског писма, чија се душа још држи на целих 10 одсто међу Србима (и) у Србији.
Људи, видите ли у каквој земљи, с каквом културом, с каквим остатком свога језика и с колико задављеног у њему српског писма говоримо, пишемо и дишемо, док са свих страна не вребају хијене које не траже МЕСО, него само срце, душу, нашу веру, наду и све што смо НЕКАД имали и да најзад оглођу све наше остатке који су, великим чудом, претекли. Чим нам ТРАЖЕ, значи да још нешто имамо.
А како сачувати у свету силе, зла, отимачине свега што је преостало у Србији окљаштреној у којој је преостао један Вучић без једног јединог вучине.
Е, вала, макар је неукусно да псујемо само Вучића данас (за којега нити сам гласао, а изгледа никада и нећу), а да прави доказани издајници наши данас у Србији слободно коло воде и свирају у штампане и електронске дипле и жице и оштре пера и појачавају ТВ-сигнале позивајући и писано и усмено све хијене света да с нама већ једном ЗАВРШЕ.
АУТОР: Д. Мирсин Сибничанин ТОПличанин