• „Верни своме несталном менталитету Хрвати су кроз целу своју прошлост упоредо са развојем ситуације мењали не само своје уверење, већ и народност, ако је то било потребно. Али нешто у чему су остали консеквентни, то је болест гусарења по туђим историским баштинама и мана натуравања свога непопуларног имена“.

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Године 1944. у време нацистичке окупације, појавила се у Београду једна обимом мала, али садржајем богата и изузетно занимљива историографска студија под насловом „Хрвати у светлу историске истине“. Овакве публикације немачка окупациона власт није дозвољавала, па је зато књига објављена илегално као „самиздат“, а аутор се  потписао псеудонимом „Псуњски“.  Немачке власти су откриле ову штампарију, ухапсиле власника и наредиле да се цео тираж Псуњског уништи. Идентитет аутора нису успели да открију. Неколико примерака књиге је неким чудом преживело и сачувано. Један примерак књиге је од госпође Драгиње Раичевић (1927–2002), ћерке аутора Псуњског, добила њена пријатељица Нада Млађеновић (1928–2020), мајка аутора ове белешке. Иначе, тетка Драгиња Динка и моја мајка Нада су се дружиле од ране младости и цео живот биле присне пријатељице.

Своје друго, фототипско издање, књига је доживела после пола века: објавила ју је издавачка кућа „Никола Пашић“ 1994. године. Ни тада није расветљено ауторство књиге „Хрвати у светлу историјске истине“. А ко је био „Псуњски“.

„Псуњски“ је био Велиша Раичевић, инжењер геодезије, рођен 1903. у васојевићком селу Трепча код Андријевице. Априлски рат 1941. га је затекао у Винковцима, где је радио као геометар, а у слободном времену уређивао српске новине. У „пет до дванаест“ бежи са породицом у Београд, а новооснована Ендехазија за њим расписује потерницу са наградом од сто тисућа златних куна(!) Псуњски је био узоран православни хришћанин и отац породице: са супругом Маром, са којом је имао двоје деце и двоје унучади, славио је Крсно име – Сабор  св. Архангела Михаила. Преминуо је 1972. у Београду.

Ево најзначајнијих одломака из књиге „Хрвати у светлу историске истине“ Велише Раичевића Псуњског:

„Верни своме несталном менталитету Хрвати су кроз целу своју прошлост упоредо са развојем ситуације мењали не само своје уверење, већ и народност, ако је то било потребно. Али нешто у чему су остали консеквентни, то је болест гусарења по туђим историским баштинама и мана натуравања свога непопуларног имена. Тако се сретамо са једним одломком из новије хрватске историје („Хрватски лист“ од 14.04.1939), где се ово признање изражава у реченици: `Дошавши Ху-ру-ватхи заједно са Хунима у Европу, завладали су над славенским старосједиоцима, с којима су се слили у један организам, којему су дали своје име иако су били у мањини.` Хрвати, дакле, по овом своме признању долазе у славенско староседелаштво, које је дакако могло бити само српско, пошто се за друге Славене у овом простору не зна, и доносе собом своје име са којим се то славенско староседелаштво столећима сукобљује. Своје неславенско порекло уосталом не крије ни у праскозорју притајеног усташтва први хрватски министар иностраних послова др Младен Лорковић, који у књизи `Народ и земља Хрвата` на страни 34 каже: `Читава стара хрватска повијест схватљива је само уз претпоставку да су владајући Хрвати били неславенска наслага, која је прекрила и организовала славенске масе`.“ (…)

Славонски историчар Матија Катанчић (1750-1825), иако римокатолички свештеник, не сматра све становнике римокатоличке вере на територији која је 1941. године прозвана `Независна држава Хрватска`, Хрватима. Напротив, он сматра да су Далматинци, Босанци и Славонци исте етничке структуре као и Срби, и да се ови у многоме етнички разликују од правих Хрвата, а да је хрватско име овим крајевима једино аустроугарским присуством наметнуто, мада се ови народи нису никада тако осећали. Говорећи о чистоти језика, Катанчић каже: `Али се босанско-далматинско и српско наречје одликује чистоћом и елеганцијом`. О натурању хрватског имена Катанчић пише: `Увјерићеш се најзад, да се хрватско име у Далмацији, Босни и Србији нарочито пропагирало, али се илирски народи овим именом никад нијесу називали`. Стога, кад говоримо о Хрватима, имамо пред очима оне Хрвате у уској Хрватској, одакле су вековима покушавали да натуре своје име босанским, славонским и далматинским, па чак и Србима у Србији.

Хрвати, онакви какве их описује Матија Катанчић, који нису истог етничког обележја са Далматинцима, Босанцима, Славонцима и Србима, доселили су  се  по  Павлу  Ритеру Витезовићу  (1652-1713)  у  Хрватску  646 година после Христа. Овде су, кажу, својом способношћу државне организације (којом се, како нам је познато, нису одликовали нити су је имали), завладали староседеоцима Славенима, да не би морали споменути име Срба, којима су иако бројно далеко мањи, ипак успели тобоже натурити своје име. Овде пада у очи `заборав` са којим се непрестано сусрећемо кроз сву хрватску историју. Тако хрватски историски шовинизам и овде заборавља признати да су се у томе послу потпуно етнички и језично претопили у Србе, те их Делимилова хроника писана пре 650 година, објављена чак и у познатом загребачком `Вијенцу` из 1891. године реченицом: `У српском народу имаде земља која се зове Хрватска` – сматра Србима. Тако је, дакле, писао чешки истраживач још у 13. веку и сматрао да су Срби народ, а Хрвати племе.“ 

One thought on “СРПСКО ПЛЕМЕ ХРВАТИ”
  1. Заврзламе око Илира , Словена, Срба и уопште балканских народа су вековима биле згода за манипулацкје моћним империјама. Где је орава истина? Негде у генетици, негде у архетипу или у Божјој вољи која се поиграва идентитетом овог несрећног народа и његовим сеобама које су само борба за опстанком међу моћном ђавољим вихоровима. Хришћани су већ више од миленкјума само долили уље на ватру која потпаљује поделе и сталну борбу за идентитет.
    Кренимо од генетике која че барем мало размрсити проблем наших идентитета барем по мушкој У линији? Или ће још више помрсити конце трагачима за истином?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.