- Српски соколи деловали су у Босни и Херцеговини у условима земље под појачаном контролом аустријских власти. Упркос томе створили су своју соколску жупу и повезали се са осталим српским соколима.
- Сматрали су себе народном војском која је требала да се бори за ослобођење и уједињење српског народа.
- Припремали су добровољце који су требали да се у случају рата придруже било српској било црногорској војсци.
Соколска гимнастичка друштва појавила су се први пут у Босни и Херцеговини у Фочи 1893 године. Власт није одобрила правила друштва и тиме га је угушила. У оквиру борбе за црквено-просветну аутономију, основано је гимнастичко друштво „Обилић“ у Мостару 1903. У Сарајеву је 1906 године основан „Душан Силни“. (1) Национални карактер истакнут је извођењем народних витешких игара и нарочитим свечаним оделом, које подсећало на средњовековно властеоско и витешко одело.(2)
Оснивана су соколска друштва у Бањој Луци и Тузли. Од 1906 године соколски покрет је као бујица преплавио Босну и Херцеговину. (3) Соколска друштва оснивана су у средиштима округа : у Мостару, Сарајеву, Тузли, Бања Луци и Бихаћу. (4)
Слет у Босанској Градишци
Утицај Далмације и Загреба са једне и утицај Фрушке Горе и Београда са друге стране био је доминантан. Подстакнута ранијом борбом за црквено-просветну аутономију, за име и народност, српска омладина приступала је у редове сокола свесно. Др. Лаза Поповић је преко страница соколског листа истицао видовданску и Лазареву мисао, и освету Косова, и народно уједињење, и свесловенско братство. Одушевљење је надомештало неукост, а воља за радом савлађивала је терет нових задатака. У српским соколским редовима био је снажан прилив горштачког соја. Друштва су се сабрала у заједничку соколску организацију Српску соколску жупу босанско-херцеговачку са седиштем у Сарајеву. Без соколских одора није се могла замислити ни једна родољубива манифестација, соколски јавни часови и мањи слетови били су народне светковине. Соколи су сматрали да је права соколска снага у сировом али чврстом селу и зато су водили акцију у народу. Жупа је подржавала соколско-побратимски рад у босанској Крајини и Херцеговини. Преко малих слетова у Прибоју, код манастира Моштанице и Тавне, у Невесињу и у Требињу дошло се постепено до грандиозног слета у Сарајеву 1912 године. (5) Оснивање соколске жупе било је непосредно после анексије Босне 1908 године.
Др. Јован Скерлић им је поручио : „Стварност нам је брутално јасно показала да не ваља како смо досада радили. И сада мјесто запевања и узајамних окривљивања, треба се лечити од зла због кога смо страдали. То зло је наша словенска пасивност и оријентални фатализам. Данас народи као и појединци вреде и значе онолико, колико показују воље и способности за живот. Српски народ треба да ради сам за себе, са дубоким уверењем :“Помози се се сам, јер ти нико други неће помоћи“. (6) У току лета 1910 године били су месни слетови : слет код манастира Моштанице за округ бањалучки; слет у Прибоју за округ тузлански и слет у Невесињу за округ мостарски. Тадашњи жупски начелник Стево Жакула описујући те слетове истакао је : „Милији су нам ти наши слетови, јер су специфично наши, са свим нашим врлинама и манама. У њима сам видио нашега Марка, што је кадар да се баци топузином од шесет и шест ока, али и онога Марка што је спреман да се за инат потурчи“. У Београду је 7-9 новембра 1910 године одржан свесрпски соколски састанак на коме је делегат жупе из Босне и Херцеговине био Мишко Јовановић, соколски надзорник за тузлански округ. На састанку је ударен темељ организацији српског соколства. Све покрајинске соколске жупе одржавале су везу тако, да ће се њихови делегати састајати барем једанпут у години ради решавања заједничких послова. Изабран је Воја Живановић, пуковник и заменик старешине Савеза Соколских Друштава „Душан Силни“ као први заједнички представник српског соколства у Свеславенском Соколском Савезу. Соколи из жупе учествовали су 1911 године на заједничким великим соколским манифестацијама у Загребу, Требињу и Босанској Градишци . У Босанској Градишци је на Видовдан 1911. Владо Малић, надзорник бањалучког округа, приредио слет сеоских сокола „Побратима“. На њему су учествовали соколи из свих околних места бањалучког округа. На II хрватском соколском слету у Загребу августа 1911 године жупа је учествовала са великим бројем чланова. Српски соколи из свих покрајина имали су заједничко представништво које је стајало на челу свих српских сокола у свечаној поворци кроз Загреб. На слету у Загребу састали су се представници српских соколских организација. Формирали су главни технички одбор за све српске соколске организације, који је требао да руководи у заједничким слетовима. Одлучили су да српско соколство као целокупна организација ступи Савез Свесловенског Соколства.
Соколи су са слета у Загребу кренули на слет у Требињу који је одржан на Преображење и на коме сем херцеговачких сокола учествују и остала соколска друштва из Босне и Херцеговине под вођством жупског начелника Жакуле. Слет у Требињу организовао је надзорник мостарског округа Чедо Милић и извео на слет поред сокола и велики број „Побратима“ из Херцеговине. У новембру 1911 године одржан је у Београду нови састанак свих српских соколских организација у циљу изградње јединствене организације. Као делегати жупе били су : старешина жупе Војислав Бесаровић, начелник Стево Жакула и његов заменик Чедо Милић. На састанку је формиран главни управни одбор и изабран главни технички одбор за вођење свих послова који су били заједнички свим соколским организацијама из свих области. Прва половина 1912 године била је у припремама за свесловенски соколски слет у Прагу. Осим вежби које је израдио чешки соколски савез, српски соколи су вежбали и посебне српске вежбе које је израдио начелник Главног техничког слетског одбора Ф. Хофман. Вежбе су биле симболична слика српског робовања и ослобођења. Око 120 вежбача из жупе учествовало је на слету у Прагу. На слету су иступиле све српске соколске организације заједно не само у свечаној поворци него и у заједничкој вежби. Приликом прославе Просвејетине десетогодишњице у септембру 1912 године у Сарајеву наступала су сва соколска и побратимска друштва из Босне и Херцеговине у заједничком извођењу вежби са прашког слета. Општа организација, наступ и извођење вежби изазвали су дивљење не само код домаћег света него и међу представницима државне власти. Нарочито интересовање побудили су „Побратими“ које су довели Чедо Милић из Херцеговине и Владо Малић из Босанске Крајине. Успех сокола и побратима побудио је истовремено код представника власти сумњу чему води рад и организација сокола. За време одржавања Просвјетине прославе одржали су представници свих српских соколских организација седницу у Сарајеву на којој се разговарало о заједничким стварима целог српског соколства. Неочекивани успеси српске војске у балканском рату изазвали су највеће одушевљење у редовима сокола. И прегаоци и омладина сматрали су да српско соколство треба ставити у службу тежњи за ослобођењем и уједињењем, да са њом треба да живи или да га нестане.
У соколским домовима отворено су се певале бојне песме. Отворено се величао краљ Петар и одавало признање Србији и српској војсци. Нарочито је била борбена средњошколска омладина која се окупљала у соколске редове и распаљивала револуционарно одушевљење међу својом дружином. То је појачавало подозривост аустријских управних власти. У скадарској афери прогласиле су аустријске управне власти 2 маја 1913 године изнимне мере над целокупним српским живљем у Босни и Херцеговини и његовим установама забраниле рад. Соколане су биле затворене и сва имовина у њима заплењена. То је трајало до новембра 1913 године, када су власти под притиском спољно-политичких догађаја биле присиљене да укину изнимне мере и поново дозволе рад соколским друштвима. Уместо слета у Љубљани који је био забрањен из политичких разлога жупа је заказала жупски – покрајинске слет у Бања Луци на Видовдан 1914. На дан слета слегло се мноштво света из свих крајева Босне, да присуствује слету, али су слетске свечаности прекинуте у пола дана на вест о атентату. Наступило је доба прогона и уништавања свега што је имало српско име. (7)
Српски соколи деловали су у Босни и Херцеговини у условима земље под појачаном контролом аустријских власти. Упркос томе створили су своју соколску жупу и повезали се са осталим српским соколима. Сматрали су себе народном војском која је требала да се бори за ослобођење и уједињење српског народа. Припремали су добровољце који су требали да се у случају рата придруже било српској било црногорској војсци.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- Стеван Жакула, „Соколовање Босне и Херцеговине“, „Споменица II Покрајинског слета Сокола Краљевине Југославије у Сарајеву 1909-1914-1934“, стр. 17;
- Јово Поповић, Сарајево, „Хисторијат српских соколских друштава у Босни и Херцеговини од 1900 – 1914“, „Споменица II Покрајинског слета Сокола Краљевине Југославије у Сарајеву 1909-1914-1934“, стр. 27;
- Стеван Жакула, „Соколовање Босне и Херцеговине“, „Споменица II Покрајинског слета Сокола Краљевине Југославије у Сарајеву 1909-1914-1934“, стр. 19;
- Јово Поповић, Сарајево, „Хисторијат српских соколских друштава у Босни и Херцеговини од 1900 – 1914“, „Споменица II Покрајинског слета Сокола Краљевине Југославије у Сарајеву 1909-1914-1934“, стр. 27;
- Стеван Жакула, „Соколовање Босне и Херцеговине“, „Споменица II Покрајинског слета Сокола Краљевине Југославије у Сарајеву 1909-1914-1934“, стр. 19-21;
- Јово Поповић, Сарајево, „Хисторијат српских соколских друштава у Босни и Херцеговини од 1900 – 1914“, „Споменица II Покрајинског слета Сокола Краљевине Југославије у Сарајеву 1909-1914-1934“, стр. 30;
- Јово Поповић, Сарајево, „Хисторијат српских соколских друштава у Босни и Херцеговини од 1900 – 1914“, „Споменица II Покрајинског слета Сокола Краљевине Југославије у Сарајеву 1909-1914-1934“, стр. 30-35;