Српски прегаоци у Дубровнику јављају се у првој половини 19 века. Најистакнутији су били кнез Медо Пуцић, Матија Бан, прота Ђорђе Николајевић, … . Кнез Медо Пуцић био је један од првих дубровчана који је прихватио идеје италијанског романтичарског национализма. Иако је био конзервативан Медо Пуцић је прихватио оне идеје талијанског месијанизма које су по његовом мишљењу, могле послужити словенским препородима. Као студент права у Падови упознао се и спријатељио са Јаном Коларом, који је боравио у Венецији. Од 1842. до 1844, написао је чланке за тршћански лист Favilla (Искра). Медо Пуцић је написао песму, део циклуса „Босанске даворије” у којој је изражавао свој српски национализам. (1)  Истакао је 1849.  „Битни део националности је слобода изнутра и независност извана. Један народ мора припадати себи, не странцима. Мађар, Талијан, Турчин, Нијемац господаре нама. Мали нас је број. Стога се морамо сјединити, јер је то предувјет одржања нације”. (2)  Словенски конгрес у Прагу одржан је од 2 до 12 јуна 1848. Конгрес је био подељен у три секције. У првој су били Словенци, Хрвати, Срби, Славонци и Далматинци. На челу Збора председник је био Павле Стаматовић, подпредседник Фрања Зах, секретар Јован Суботић, а његов заменик Андрија Брлић. У другој секцији су били Пољаци и Русини. Трећи збор је био чешко-моравски-шлеско-словачки. У записнику југословенске секције од 7 јуна 1848. записано је да је са братском добродошлицом примљен за представника Дубровника, гроф Никша Ђурђевић, и то ван Далмације, како је нагласио. (3)

Дубровачки парох Ђорђе Николајевић штампао је Српске споменике у Београду 1840. Ту су били сакупљени преписи повеља из Дубровачког архива. Писао је о дубровачкој књижевности у  Србско-далматинском магазину. (4) Дело Српски споменици  пронело  је његову славу изван граница земаља где су живели Срби. Прибавило му је светски глас. Од руског цара је добио на поклон бриљантски прстен, а затим Орден Св. Ане III степена. Као прота у Задру је 1879. основао закладу од 12.000 форинти за више образовање два далматинска Србина, једног из Дубровника а другог из Боке Которске. (5) Срби у Дубровнику  на челу са Медом Пуцићем сматрали су за своју дужност да класична остварења дубровачке књижевности унесу у нову српску књижевност. (6) Бавио се историјом дубровачке књижевности. Сем сопствених дела издао је Слављанска антологија из рукописах дубровачких пјесниках” 1844. Написао је расправу о Игњату Ђорђићу. Из дубровачке архиве преписао је и објавио  Споменици Српски” I књигу 1858, II књигу 1862. старим словима. (7) Издани документи били су значајни и за познавање старог језика и стила. (8) Да би се схватило какви су била схватања вуковаца може се речи да је Бранко Радичевић у својој песми  „Пут” српске просветитеље који су из тадашње Аустрије прелазили у Србију, опевао као  магарце.

 Током револуције 1848. Матија Бан је стигао у Дубровник.  У свом писму од 8 маја 1848. хвалио се : „У Дубровнику г. Бетондић и Балдо Гучетић, заповједници народне војске која се по свој Далмацији завела, примише за команду српски језик, а дубровачка младеж пјева ноћу по улицама српске пјесме које сам их ја научио, па и једну коју сам нарочито за моје Дубровчане саставио.” Песма је била Банова  “химна српско-дубровачка” која је почињала стиховима :

Ја сам Србин, старога

Дубровника син,

Прва ума искрица

Славенима свим;

Матија Бан је 1849. био на челу српске испоставе у Дубровнику, задужен за Босну и Херцеговину, везе са Његошем, … . Бан је окупио водеће дубровачке интелектуалце око новог књижевног годишњака „Дубровник”. (9) Часопис Дубровник цвиет народног књижества” покренули су 1849. Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић да би издавањем сачувају књижевна дела старих дубровчана и да омогуће да се огласе младе генерације дубровачких писаца. (10) У другој свесци „Дубровника” Матија Бан је истакао : „Хрвати одабрали нарјечје србско и нешто га похрватише.” Такође је написао :  „Ми Срби, неки смо источне вјере, неки западне, неки унијатске, а неки прешли смо на турску вјеру – ништа мање сви смо Срби”. Бан је назвао Меда Пуцића Заставом Српства”. (11)  Годишњак Дубровник” изазвао је Анту Старчевића на његов први јавни наступ против српског национализма у Дубровнику 1851. (12) Како су Хрвати  присвaјaли дубровачку  књижевност као да је њихова  Медо Пуцић је реаговао :  „ …  примили српски језик као свој званичан, српску литературу као своју  рођену, обележавајући их само хрватским именом.” (13) Српско-далматински магазин од 1842. до 1858. био је уређиван  у Дубровнику, где је био настањен његов уредник дубровачки парох Ђорђе Николајевић. (14) Валтазар Богишић се насупрот у то доба  доминантним  вуковцима, није задовољио тиме да тражи правне изразе само у чистом народном језику него и у правним споменицима из прошлости. Проучавао је старе законике као што су Душанов законик, Грбаљски, Пољички …. . Истакао  је да се „изрази вјековима утврђују, а у нас се о томе тек почело мислити да тако речем с јучерашњег дана”.   (15)  Богишић издао је бугарштице у књизи „Народне пјесме из старијих, највише приморских записа” 1878. (16) Уз српске просветитеље из Војводине, Срби са Приморја (Дубровник, Цавтат)  прелазили су у Србију и Црну Гору. Валтазар Богишић наводио је  пример Срба-католика коjи су „изразили мисао, да православне Србе треба подржавати нарочито баш с тога, што се тиме понаjбоље подржава у исто вриjеме и народност.“ (17)  Насупрот Вуку а посебно вуковцима дубровачки Срби  тежили су очувању и увођењу своје књижевне традиције у српску књижевност. Њихов рад наставио је секретар дубровачке Матице српске др. Франо Кулишић. Његову књигу Џиво Бунић Вучићевић” штампала је Српска дубровачка штампарија 1911. као издање Матице српске у Дубровнику, књига 3.

Због хрватског својатања Босне и Херцеговине  после окупације  дошло је до разлаза Срба и Хрвата на Приморју. У другој половини 19 века почели су католици у Дубровнику да истичу своје српско порекло. Луцијан Марчић је пишући о том времену истакао : Срби католици у Рабу, Задру и Каштелима појавили су се у исто доба, а узрок им је био у мржњи према Аустрији и нерасположење према Хрватима, који су се силом прилика борили са Аустријом против Италијана и Мађара 1848.” (18)   О начинима и средствима кроатизације Дубровника дубровачки бискуп Мате Водопић истакао је :  „Синци сила нам је да будемо Хрвати, и то ваља бити ако нећеш да те многи прогоне, премда  ни ми у дјетињству, ни наши оци, ни наши дједови, нијесмо  знали за то име.” (19) Борбу је наставила Српска народна странка. Ловро Павловић, адвокат у Макарској и посланик Српске народне странке у Далматинском сабору писао је о тежњама и циљевима сарадње православних и католичких Срба : прије смо мислили  да су нам пути одијељени, да православни Србе теже к истоку, а католици  к западу;  сад знамо да смо један компактан народ, да смо природна цјелина ми католици са православним Србима; цјелина, која не тежи  ни истоку ни западу, већ хоће да се развија на свом земљишту … “. (20)    Заједно са Римокатоличком црквом аустријске власти су помагале хрватско ширење. Срби католици на Приморју били су изложени покушајима аустријске власти да са делом католичког клера угуши српску народну свест. О томе је писао српски лист „Дубровник” : Још од осамдесетијех година прошлога вијека доводило се је ученике са свих страна, надасве у гимназију, размјештало професоре и чиновнике, колонизирало пензионере и уопће елементе наклоњене аустријским тежњама, проводио се је терор и спрјечавало се свим срествима католичко Српство у његову спасоносном дјеловању. У доцније доба и злогласни управник Босне и Херцеговине Венијамин пл. Калај бијаше упрегао сав свој апарат против католичког Српства, бојећи се да му оно не би дјеловало не само на католике босанско-херцеговачке, но чак и на Муслимане.” (21)  Са своје стране Калај је истакао : „Хрватско снажење, с обзиром на нас, чим се чини на штету Срба, не може бити опасно по Аустроугарску јер границе хрватског ширења биће корисне и за нас. Не само да ћемо разделити Јужне Словене, него ћемо и за даље дељење (на Балкану) добити одрешене руке.” (22) Фрањевци у Босни су народну оријентацију, старо јединство са православним Србима и ћирилицу осећали као своје културно и духовно наслеђе. Због тога су аустроугарске власти довеле у земљу језуите 1880.  (23)  И после ослобођења и уједињења 1918. борба против кроатизације је настављена. У ту борбу су се укључили прегаоци Буњеваца у Суботици. Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просветне Матице у Суботици и Мара Ђорђевић Малагурска су у своjим књигама „Буњевац-Буњевцима и о Буњевцима” и „Буњевка о Буњевцима” наводили речи Дум Ива Стоjановића из 1898. : „Било би наjбоље кад би смо нашли jедно заjедничко име; на пр. Словинци, Југословени … Ја бих то име ончас примио. Али ако ми неко хоће наметати име хрватско онда сам jа Срб, jер нећу лажи ни насиља од никога.” (24)

У 19 веку у Дубровнику изникао је покрет Срба католика. Истицали су да Срби без обзира на веру. Насупрот Вуку а посебно вуковцима дубровачки Срби  тежили су  да своју књижевну традицију унесу у српску књижевност. Били су пример за  католике и муслимане у Славонији, Бачкој, Босни и Херцеговини. Због тога је аустријска власт насељавала своје присталице у Дубровнику. Многи од њих су се изјашњавали као Словинци или Југословени. То су користили Хрвати у првој а посебно другој Југославији да их одвоје од српског идентитета и тако постепено претопе у Хрвате. Нашли су се изоловани, али се нису предавали. Иако њихова борба можда данас изгледа узалудна, они могу да буду пример за данашње прегаоце, како се треба упорно борити и никад не одустајати.   

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

  Напомене :

 

  1. Иво Банац, Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 183, 184, 186, 187, 202;
  1. Никола Тоља,„Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 250;
  1. Акд. Владимир Јанковић, „Срби на словенском конгресу у Прагу 1848. године”, Београд, 2004, стр. 19;
  1. Никола Тоља,„Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 152;
  1. Аноним, „Ђорђе Николајевић”, „Календар Просвјета” Пале 2014, стр.  341;
  2. Иво Банац, Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 183, 184, 186, 187, 202;
  3. Б. Петровић, Пуцић Медо кнез”, Народна Енциклопедија СХС”, књига III, Загреб, 1928, стр. 609;
  4. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 290;
  5. Иво Банац, Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 196, 197;
  6. Ирена Арсић, Од српске Атине до југословенске провинције : културне прилике у Дубровнику решетаровог времена (1860-1942)”, Српски молитвеник Споменица  Милану Решетару”, Београд, 2016, стр. 44;
  7. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”,  „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 118;
  8. Иво Банац, Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 206;
  9. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 119;
  1. Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр. 144;
  1. Милош Д. Луковић, „Богишићев законик”, Београд, 2009, стр. 192;
  2. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 149;
  1. Нико С. Мартиновић, „Валтазар Богишић и уjедињена омладина српска“, Зборник Матице српске сериjа друштвених наука“, бр. 9, Нови Сад 1954, стр.42;
  1. Луцијан Марчић, Дубровник и околина”, Београд, 1937, стр. 42;
  2. Милорад Буха „Хрватска крађа српског културног блага”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 47;
  3. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 121-122;
  1. Кратка и безначајна епизода у хисторији Дубровника”, Дубровник,  јули 1937, бр.26, стр. 1;
  1. Милорад Буха „Хрватска крађа српског културног блага”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 46;
  2. Младенко Саџак, „Књижевни почеци код Срба у Босни и Херцеговини”, „Зборник Матице српске за славистику”,  73, Нови Сад, 2008, стр. 392;
  1. Алба М.Кунтић, Први секретар Буњевачке просв. Матице у Суботици, „Буњевац –Буњевцима и о Буњевцима”, стр.47, Суботица 1930; Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампариjа 1941, Суботица, стр. 22, 31;

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *