- Борио се против Турака преко две деценије. Кроју су Турци освојили тек после његове смрти 1468.
- Скадар некада био српски престони град, на то подсећа и епска песма “Зидање Скадра на Бојани“
Приликом боравка у граду Кроја који је удаљен 30 км од Тиране, било је то 2006. био сам у Цркви Св. Никола где се налази крипта српског јунака Ђурађа Кастриота у народу познатијег као Скендербег.
Питао сам се тада зашто су подигнуте монументалне скулптуре коњаника Скендербега најпре у Тирани, потом у Приштини и Скопљу а никада у престоним градовима у Србији или Црној Гори?
Овог Србина, од оца Јована и мајке Војиславе који је имао браћу Станишу, Репоса, Костадина и сестре Мару, Јелену, Ангелину и Влајку, Албанци су присвојили а ми Срби смо се одрекли. Зашто? Ово питање сурово подсећа да су пред нама по свему судећи нова одрицања.
Албанци сада покушавају да српске манастире преименују у косовске и траже да непризната од УН тзв. република Косово буде примљена у Унеско што је само корак од стављања под своју управу у Приштини или можда под планирану косовску цркву какву су одвајањем од СПЦ у Црној Гори и Македонији основали креатори новог светског поретка.
То им сигурно не би успело да међу нашим људима немамо оне којима се прузила прилика да им у томе помажу. Раде Михаљчић , написао је књигу претенциозно названу „Уџбеник историје за 6. разред основне школе“ коју је у Београду штампао Завод за издавање уџбеника 2009.године. Он наводи: „…Албанци воде порекло од староседелаца на Балканском полуострву, највероватније Илира, романизованих у мањој мери. Са њима су се мешали стари Грци, Словени и други народи…“
На другом месту Михаљчић тврди чак како су Албанци, далеко пре него што су их Аустријанци и Немци у то убедили постојали као народ: “…Међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик, и друга народна обележја сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се са њима…“
Михаљчић није написао да од Берлинског конгреса 1878. морамо да се одричемо сопствене историје па и од Ђурађа Кастриота који је имао 18 година када је одведен у Турску где је добио ново име Искандер-бег а народ га касније прекрстио у Скендербега. Пуних 20 година је ратовао за Турке па је једног тренутка поставши високо рангиран официр искористио прилику и са 300 најбољих ратника напустио турску војску и вратио се у родни крај, одрекао се исламске и вратио у православну веру.
Борио се против Турака преко две деценије. Кроју су Турци освојили тек после његове смрти 1468. Као што је Скадар некада био српски престони град, на то подсећа и епска песма „Зидање Скадра на Бојани“, по некима који су истраживали Хомера и Одисејева путовања ту је била пре тога Троја али то није потврђено као и много тога у званичној археологији и светској историји па Албанцима у XIX веку није било тешко у трагању за својом историјом да присвоје Ђурађа од оца Јована и мајке Војиславе и прогласе га за свог војсковођу Ђерђа Кастриотија присвојивши при томе Ђурађов грб и заставу са двоглавим орлом за национално обележје државе Албаније која је у то време по први пут основана.
Средином XX века, у стручној јавности Америке појавио се појам forbidden archeology (забрањена археологија) који је означавао сва она истраживања потврђена новим научним методама чији се резултати нису уклапали у тадашње званичне ставове науке. САНУ сада има 184 академика, просечна старост је 72 године, месечни додатак уз остала примања је 85.402 динара, да ли је то разлог за њихову уздржаност у одбрани сопствене историје или је у питању конзервативна природа људског ума или геостратешка и политичка потреба великих сила.
ИЗВОР: ИН4С
1. КАКО СМО СЕ ОДРЕКЛИ СРПССКОГ СКЕНДЕРБЕГА,
ТАКО СЕ ДАНАС ИНСТИТУЦИОАНЛНО ОДРИЧЕМО
И СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ
2. НЕУСТАВАН ОДНОС ЛИНГВИСТАА И ВЛАСТИ ПРЕМА МАТИЧНОМ
ЋИРИЛИЧКОМ ПИСМУ У СРБИЈИ НЕ ПОСТОЈИ СЛИЧНО НИ У
ЈЕДНОЈ „БАНАНА-ДРЖАВИ“, КАКО СЕ ИМЕНУЈУ ДАНАС ДРЖАВЕ
КОЈЕ СЕ НЕ СМАТРАЈУ ПРАВНИМ ДРЖАВАМА
Како се данас увелико одричемо и ћирилице у ово наше време, тако смо се одрекли и српског Скендербега. То одрицање српско од српске ћирилице стигло је данас до последње фазе у којој треба да се одрекнемо ових преосталих једва десетак процената српске азбуке у јавности у Србији и да ових данашњих 90 одсто абецеде у хрватској верзији претворимо у сто посто „српског писма“ у нашем језику, чиме би победила „наука“ и залагање неких наших лингвиста и филолога који су крајем 20. века већ прогласили хрватску националну абецеду „опште)српском латиницом“, а један српски филолог (П. М.) чак ју је назвао и већ прогласио и „Вуковом (опште)српском латиницом“, што заиста, доказано, нема никакве везе ни са српском науком ни с Вуком, ни с истином. Тај српски научник (М. П.) који Вука и даље сматра, малтене, „свецом“, није могао да испусти своју прилику чистог роварења против данашњих бедних остатака српске ћирилице у Србији, па је написао у свом раду (објављеном у Новој Зори“ својевремено реченицу коју цитирамо по сећању: „Па шта ако Срби и замене ћирилицу? Своје ћириличко писмо заменили су латиничким писмом и Румуни и Турци, па су остали национално исти народи.“ Тог филолога није занимала чињеница да су се Румуни и Турци сами, без икаквих спољних циљних притисака и насиља одлучили на замену својих писама, а да се Србима плански и упорно пуних десетак векова удара на ћирилицу, намеће им се латиничко писмо за замену буквалним физичким насиљима, забранама српске азбуке наредбама, уредбама и законима, посебно у временима свих окупација и погромима српског народа, када је истовремено жестоко спровођен атак не само на животе Срба него на све српске највеће вредности, међу којима је увек и српско ћириличко писмо.
Шта је и ко је крив данас што у Србији, данас и без великих видних притисака споља, одричемо се своје ћирилице као што смо се одрекли српског Скендербега, и не само њега, наравно. Ћирилице се још нисмо сасвим одрекли, како рекосмо, остаје да се у пракси лишимо и споменутих једва десетак процената остатака своје ћирилице у јавности, па да за своје писмо сасвим усвојимо хрватско национално писмо (гајицу).
Народ, свакако, не може бити кључни кривац из два разлога: он никада самоиницијативно и масовно нити прима нити замењује писмо. То је колективно богатство и(ли) право које се добија преко својих писмени(ји)х и објективно обично учени(ји)х и паметни(ји)х људи који се могу сматрати подвижницима. Дакле, од појединаца од којих народ (маса) прима оно писмо које ти појединци изаберу у складу с више критеријума. Српско ћириличко Срби су примили ћириличко писмо преко своје Цркве и њихових првих описмењених подвижника, па је ћириличко писмо нека врста и физички (материјално) и умно (духовно) нека врста израза и Божје воље. Будући да су свети људи први примили за Србе ћириличко писмо, оно се с разлогом у нашој Цркви сматра „светим писмом“. Та светост српског писма, циљно и насилно је преко комунистичке власти поништена, када је наметано од те власти латиничко (хрватско) писмо којим је замењивана ћирилица посебно упорно после Новосадског договора у Матици српској (1954) о српскохрватском / хрватскосрпском језику, којег су се назива одрекли институционално Хрвати већ 1967. године, а Срби га се држе и данас (2023) у српском језику у настављању израде у САНУ Речника српскохрватског књижевног и народног језика.
Данашње српско одрицање од ћирилице, као овде наведено одрицање од српског Скендербега спроводи се неуставно, без икакве колективне кривице српског народа који се већински сасвим исправно и јасно одлучио за (о)чување српске ћирилице усвојивши на референдуму 2006. године за став први Члана 10. Устава Србије који се директно односи на српски језик и писмо на овај сасвим исправан начин: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“. Дакле, нема никакве кривице до народа. Он се већински јасно определио за писање српског језика ћириличким писмом без икаквих изузетака. Али, по правилу, народ не спроводи без својих институција Устав. Спровођење Устава је у обавези плаћених од народа службеника који имају основну обавезу да спроводе већинску народну вољу и обавезу из Устава.
Ту јасну из Устава већинску народну вољу за ћирилицу у српском језику обавеза је подједнако плаћених језичких институција и појединаца у њима и државних институција (власти) и појединаца у њима.
За разлику од српских лингвиста и власти у свим другим државама, у Србији је већ 13. годину на снази велика и упорна опструкција и лингвиста и власти у спровођењу става првог Члана 10. Устава Србије. Лингвисти у Матици српској и Одбору за стандардизацију српског језика посебно, опструишу својевољно замало па деценију и по јасну народну одредбу из реченог става првог Члана 10. Устава о српском језику и ћирилици у Правопису српскога језика двгоазбучјем из српскохрватског језика, а власти опструишу народну одлуку о српском језику и ћирилици двама, пар екселанс, неуставним законима (једним још на снази сачињеном по старом Уставу из 1990. године, и другим, новим из 2021. који је усвојен без икакве везе са уставном цитираном обавезом из 2006. године у коме је чак примењен апсурд из права да се закон не прави у складу с Уставом, него буквално противно Уставу и против општег правн(ичк)ог узуса да су по закону сви грађани на исти начин испоштовани. По овом новом српском закону право на своје писмо зависи од тога, на пример, да ли је неко власник приватне фирме или је она државно власништво, што данас не постоји ни у једној држави које се називају и „банана-државе“.