- Пошто је непријатељ Цркве Христове видео да преко формирања разних квази црквених заједница, деноминација и религијских праваца није успео да сруши њене темеље, он је смислио нoву превару, да преко дијалога подрије црквене темеље, да уништи праву веру
АУТОР: Ипођакон Душан Миљковић
Појединци и одређене групације у „савременој теологији,“ првенствено у области академских студија, све више се баве проучавањем дијалога међу различитим хришћанским деноминацијама и верама. Притом је приметно понашање да се историјска хришћанска теологија упоређује и прилагођава са гледиштима нехришћанских верских система као основа за дијалог међу различитим религијским правцима. Ови савремени теолози злоупотребљавају хришћанско наслеђе, користећи га за своје циљеве из економских, политичких, демоктарских, интелектуалних и многих другух разлога. У ствари, многи агностици и чак атеисти су ушли у ову област и предочавају своје погледе, који су дијаметрално различити од исконске хришћанске вере.
За библијског хришћанина, односно православног верника, савремена теологија није изазов како да опстане са својим верским убеђењем у ери глобализма и интелектуализма, иако му се све више намеће и метод вештачке интелигенције, поред слободоумне мисли човекове, јер он зна како да сачува изворност вере коју треба да пренесе будућим генерацијама. Међутим, веома је важно разумети да „савремена теологија,“ одступа од библијске хришћанске теологије када оцењује веру у контексту различитих друштвених покрета или у поређењу са другим системима веровања. Пошто овој врсти интелектуалних размишљања не одговара приањање библијским погледима на свет, дошло се на идеју да се приступи дијалогу, као компромису сагледавања верских погледа, у остварењу јединствености човекове бити, без обзира на базичност Светог Писма, Старог и Новог Завета.
Они који желе да разумеју шта Божија Реч подучава у вези са данашњим важним темама које муче савременог човека, могу да пронађу корисне информације, у самој Библији преко устаљене форме учења Цркве Христове, која се не мења. Преко студиозног приступа Јеванђељу, као и уз помоћ тумачења своје Цркве, врло лако ће сваки верник приметити велику шароликост савремене квази теолошке мисли, која жели да промени приступ вери у Бога. Међутим, сама по себи, Библија се не мења. Она је стандард истине за верника, сада и заувек (2. Тим. 3,16-17), који треба да зна како треба живети у дому Божијему, у Цркви Бога живога, која је ступ и тврђава истине, јер је велика „тајна побожности: Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједи се незнабошцима, вјерова се на свијету, узнесе се у слави“(1.Тим. 3, 16). А Дух Свети „разговијетно говори да ће у пошљедња времена одступити неки од вјере слушајући лажне духове и науке ђаволске“ (1. Тим.14, 1). Ове јеванђеоске речи морају се посматрати и тумачити на једино разумљив богословски језик, који се учи у Цркви Христовој, а не на основу слободоумног интелектуализма, који се примењује у дијалогу на дијалектички начин, преко одређених компромиса према разним религијским правцима, на штету вере исконске, са тежњом да се по концепту екуменистичког покрета створи „универзална црква,“ која ће имати у свом садржају од сваке религије по мало свог учења.
Заправо, нигде не можемо срести у Јеванђељу одређене поруке, које препоручују дијалог или пак да се морамо повиновати оној или овој локалној цркви, оном или овом апостолу, оној или овој деноминацији или одређеним религијским групацијама. Целокупно Јеванђеље нам поручује да морамо слушати једино Реч Божију. А Реч Божија треба да се прима као Реч Божија која је истинита „и свакога примања достојна, да Христос Исус дође на свијет да спасе грјешнике, од којијех сам први ја“(1.Тим.1,15), која се прима срцем (Дела ап.17, 11), са апсолутном вером јер „чувши ријеч истине, јеванђелије спасенија својега, у којему и вјеровавши запечатисте се светијем Духом обећања, који је залог нашљедства нашега за избављење течевине на хвалу славе његове“ (Еф.1, 13 – 14)! Ми овде видимо да нема говора о дијалогу, него имамо говор о печаћењу вере своје, која је примљена у срце, преко Духа Светог, на славу и хвалу Господа Исус Христа! А примљена вера се има јавно проповедати и објашњавати (Дела ап.13, 15), на једино могући начин, без људског умовања, јер је Свето Писмо „од Бога дано, и корисно за учење, за карање, за поправљање, за поучавање у правди“ (2. Тим.13, 16). Дакле, ми овде имамо поучавање у правди, на основу чега треба да приступимо поправљању свог понашања, да учимо хришћанску науку, онако како је проповедао Сам Господ Исус Христос, па чак и да укоримо непослушне, а не да са њима водимо дијалог бесплодан. Свештенослужитељи треба да поучавају и верни и неверни народ као што отац децу своју саветује, преко речи и молитве, да теше народ свој са јасним сведочењем како треба да живе људи као што Бог препоручује, који је све нас призвао у своје царство и славу. А сам апостол Павле по овом питању каже у име свих апостола да „тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви примивши од нас ријеч чувења Божијега примисте не као ријеч човјечију, него (као што заиста јест) ријеч Божију, која и чини (пребива у вама) у вама који вјерујете“ (1. Сол. 2, 13).
Да би се успело у намери промена према приступу црквености у прилагођавању човековом комформизму, са апсолутном релативношћу, врло свесно се редигују поједина верска начела, као и промена приступа према догматским законитостима. У овоме, нарочиту улогу има савремени начин приступа дијалогу, између свих страна које желе да буду актери будућег религијског правца и одређења, са ефектним заобилажењем устаљеног и традиционалног облика вере хришћанске која произилази из Јеванђеља.
Дијалог је предмет истраживања многих наука: философије, еологије, лингвистике, комуникологије, психологије и других. Грчко λογος долази од глагола λεγο, метнути, сaкупљати, састављати, изабрати, говорити, рећи, беседити, изјавити. Логос је изведена именица од глагола лего (λεγο) и y основи носи два скупа значења. Један се везује за семантички потенцијал речи (једна реч, изрека, одлука, доказ, беседа, писани текст). Други скуп се тиче разума, ума (расуђивања, оправдања, процена, излагања, оправдања). ∆ιϕαλογος се тешко преводи, он долази од глагола dialegomai што значи размишљати, просуђивати, разговарати, расправљати, говорити, прорачунавати, па чак и забављати се. За Грке се ова реч узима као сврха овог карактера као битан параметар у дијалогу. Њихови разговори су имали углавном две опште сврхе: прва је била истина, ако је у питању теоријски дијалог, а друга сврха је био споразум о општем добру, ако је у питању практична философија, односно етичко-политичко поље. Дијалог је за античке Грке био опште добро сваког слободног човека. Због тога су философски проблеми изазивали толике слободне дискусије свих образованих слојева. Циљ таквих дијалога био је да се дође до истине, а не дијалог ради дијалога. Ова врста дијалога имала је смисла у то време. Као што и данас има смисла у многим областима и сверама људског живота, по питању политике, економије, социолошких појава, медицинских истраживања и доказивања, и још по неких дисциплина, јер све оне имају одређена теоријска разматрања, која нису константа, као непромењива категорија, него се њихови одређени принципи мењају и прилагођавају у зависности од технолошких напредовања, итд. Али дијалог нем уплива у теологији. Зашто, дијалог нема уплива у теологији? Из простог разлога, јер су све јеванђеоске речи и поуке заправо Божанског карактера, као вечите и непромењиве, које морају да приме сви људи који то желе, кроз векове људске историје, са принципом истим за све, око којих се не води никакав дијалог, већ се само примају вером, која је па опет укрепљена Духом Светим, који се укорењује у срцу верника и који поучава све вернике у црквеној заједници како треба да се понашају и верују (Лука, 12,12; Гал. 5,18). Божије Речи су вечне и истините, о којима се не расправља, јер су те исте речи дате кроз поштовање Божијег закона. А утешитељ Дух Свети, којега Отац небески шаље у име Христово, он ће увек научити свему све вернике и напоменуће им све што треба да говоре хришћани, како да се понашају и како да тумаче Речи Божије (Јован, 14,26). А да би верници били сигурни да ће заиста добити објашњење од Господа они се морају повиновати учењу Божијем преко вере, наде, љубави, молитве, поста, покајања, опраштања, трпљења, милосрђа, исповедања, причешћивања, скрушеношћу сваке врсте, без било које врсте надимања, са сваком скромношћу у Богу, као гостољубиви људи са молитвеношћу и према непријатељу свом са праштањем, јер непријатељ наш не зна шта чини (Мат.5, 44). Нашу веру употпуњује служење Богу поштено и од свег срца (Лука, 4, 8; 10,27), без свађа, суђења – парница, са одлучним супротстављањем сваком искушењу. Стварати некакве мешовите комисије тобожњег међународног карактера а немати све ове особине понашања у вери и немати сагласност својих црквених заједница за заступништво у вери и учествовање у некавом дијалогу, не даје ни једном верском бићу за право да се самовласно понаша у заступању целокупне Цркве Христове, поводом промена учења и преиначивања тог истог учења, без обзира да ли се ради о патријарху, епископу, јеромонаху, свештенику, или професору теологије.
У нашем времену преовлађују други циљеви живљења, у односу на веру у Бога. Истичу се корисност и ефикасност, инструменталност и интересност, у чему се дијалог користи као профана форма која се често первертира и неретко преокреће у моћ и насиље. Уместо философије која је привлачила старе Грке, модерног човека привлаче моћ у разним формама испољавања, као што је у овом случају папски примат, или стварање нове „универзалне цркве,“ која би имала све обрисе религиозних различитости, као окупљене око једног стожера интелектуалних погледа на свет са онтолошком поставком измењеног христолошког погледа. Једна од великих опасности која вреба једну од страна учесница дијалога свакако је чињеница где саговорник у дијалогу може врло лако да запостави своје ставове у жељи да удовољи другој страни и да покаже како је он конструктиван и добронамеран у односу на свог саговорника. Ово је чисто психолошка категорија, на коју најчешће полаже страна са јачом позицијом у дијалогу.
Ако пођемо од аксиома да се у разговор овакве природе улази са намером да се тражи истина, а не да се оствари победа над саговорником, то значи и следеће: чим признајемо право друкчијег мишљења, другачије поставке о вероисповедању, ми се одричемо исконског вероисповедања односно саборног мишљења Цркве Христове, као једино исправног једномислија, одричемо се свог православног начина вероисповедања, које траје од оснивања Цркве, као непромењиво. Тиме што чувамо своје вероисповедање, не представља наше понашање као вид једноумља, него пре свега је потребно да у вери стојимо мушки и да се у њој непрестано утврђујемо (1.Кор.16, 13). А о оваквом понашању нас подсећају сами апостоли, са својим поучавањем, како су то они чинили „јер памтите, браћо, труд наш и посао: јер дан и ноћ радећи да не досадимо ни једноме од вас, проповиједасмо вам јеванђелије Божије. Ви сте свједоци и Бог како свети и праведни и без кривице бисмо вама који вјерујете, као што знате да свакога вас као отац дјецу своју. Молисмо и утјешавасмо, и свједочисмо вам да живите као што се пристоји Богу, који вас је призвао у своје царство и славу. Тога ради и ми захваљујемо Богу без престанка што ви примивши од нас ријеч чувења Божијега примисте не као ријеч човјечију, него (као што заиста јест) ријеч Божију, која и чини у вама који вјерујете“ (1.Сол.2, 9 – 12).
У тренутку кад пристанемо на дијалог о вери (не на разговор, јер је разговор слободна форма комуникације), ми аутоматски остварујемо минимум једнакости према другом човеку и друкчијем мишљењу, занемарујући исправност своје вере. Вера која се чува и по њој понаша Црква Христова, преко две хиљаде година, не може да се никаквим дијалогом промени, замени, употпуни у некаквом глобалистичком правцу дијалошке намере и преусмерења. Свакако се морамо присетити чувене Херодолт приче у историји по којој су Персијанци два пута расправљали о свакој важној ствари у животу: у пијаном стању и трезни. Ако им се допадне оно што су закључили пијани и кад су трезни, онда су усвајали ту одлуку или решење.
Морамо знати да сваки учесник у дијалогу зависи од другога с обзиром на то, да жели сазнање истине и смисла дијалошке комуникације, односно шта може да добије за себе а чега да се одрекне; те је отуда потреба сваког дијалога потреба за солидарношћу. А тамо где се показује солидарност, намеће се компромис, а тамо где је компромис, појављује се релативност, као категорија која се понаша по принципу: „може бити али и не мора да значи,“ који одудара од Речи Божије које су константа. Сам израз дијалог је одраз филозофског значаја а по најчешће од животног значаја где се преко њега траже одређена решења за проблеме у којима се налазе појединачни људи, организације, државе или шира друштвена заједница на неком простору. А да би се ови проблеми решили приступа се дијалогу.
Имајући у виду све наведене чињенице, сасвим је неприхватљив став патријарха Српске Православне Цркве господина Порфирија, кад каже, како „у данашњем свету оптерећеном великим искушењима веома је важна порука Цркве која је увек посвећена дијалогу. Само искрен и посвећен дијалог, испуњен уважавањем и прихватањем сваког човека као иконе Божје, може допринети мирном и благочестивом саживоту припадника различитих цркава и верских заједница на нашим просторима.“[1]
Прво, кад наиђу искушења, верник се не позива на дијалог, нити се на њега ослања, него то чини помоћу вере у Господа Исуса Христа, наде, љубави, трпљења, покајања, молитве, сповести и причешћа. Ово је основна формулација хришћанског живота, те је стога зачуђујуће да ово патријарх не зна и не говори о искушењу на хришћански начин, него се позива на дијалог.
Друго, не постоје различите цркве, него постоји само једна Христова Црква, Православна Црква, и многе верске и религијске заједнице, нецрквеног карактера, на нашим просторима.
Дијалог у служби докторске римокатоличке дисертације
Поред честих изјава патријарха Порфирија, које нису реткост у његовим наступима, имамо и једно мишљење академског карактера где нам докторат римокатоличке орјентације поручује, о понашању у савременој теолошкој мисли и поставци који је припремио православни професор Ненад Мијалковић, који каже:
1.„Евхаристијска и универзалистичка еклисиологија не изражавају супротности, већ два принципа једне те исте стварности и реалности.
2.У дијалогу улазимо еклузивистички, као да је неприкосновена истина баш код нас. У дијалогу улазимо са ставом да смо ми једна, света, саборна и апостолска Црква, а да су сви остали ван те Истине.
3.Изражавамо се кроз негирање, промовишемо “теологију негације” (коментаришемо све у једном негативном смислу, и објашњавамо свој идентитет кроз негацију другог).
4.Ми смо једна Црква, јер имамо више сличности него разлика и сви ови коментари, били они позитивни или негативни, служе на изградњу Цркве.
5.Живимо заједно животом једне Цркве, иако нас административна подела раздваја, права заједница се види у Телу и Крви Христовој, без обзира што не постоји званични интеркомунио. Христос нас уједињује, јер Бог не гледа ко је ко. Човек расуђује по својој људској логици, дели на добро и зло.
- Један од излаза ка међусобном бољем разумевању је враћање библијској теологији.“[2]
И сад, наког оваквог текста и формулације једног римокатоличког доктора наука, који егзистира на плећима православних верника, слободно можемо одговорити на следећи начин:
- Црква не функционише по овом принципу, како нам то саопштава овај римокатолички поборник. Православни верници не могу да пређу преко ове формулације ћутећи, само да би били конструктивни у неком непотребном дијалогу. Заправо, постоји Црква Христова, која у себи поседује између осталих светих Тајни и свету тајну Евхаристије! Дакле, написати да постоји евхаристијска еклисиологија, апсолутно је погрешно, јер асоцира на неку засебну јединицу. Црква Христова је живи организам са својим удовима, који су неодвојиви једни од других. Истина је да евхаристија употпуњује и даје печат хришћанском животу, али никако се не може посматрати као засебна грана или засебна јединица у Цркви Христовој, иако је она крвоток верског живота.
Треба посебно истаћи да реч Евхаристија у Цркви Христовој означава пре свега Литургију Цркве, јер је у Цркви Христовој, Евхаристија одувек доживљавана и схватана као „Божанствена Литургија,“ или као „Божија служба,“ као заједничко јавно дело црквеног народа Божјег у садејству са свештенослужитељима у Исусу Христу. Другим речима, Евхаристија је незамислива, ван и без евхаристијског синаксиса, или сабрања, ван Цркве као заједнице, као Тела Христовог. Отуда се Евхаристија не схвата као једна од тајни у Цркви, као нека посебна гранска дисциплина, него као тајна и откривење саме и целокупне Цркве, у тајни сабрања (sinodos, сабор), у тајни општења заједнице и тајни јединства Христа и Његове Цркве, са свим њеним члановима Његовог богочовечанског Тела. Управо због овога је литургијски или евхаристијски живот одувек био оно главно у Цркви, јер се у њему најбоље изражава саборна природа и саборно самосазнање цркве. Благодарећи Евхаристији, која је у Цркви била и остала центар црквеног живота и извор Божијег прослављања, у Православљу се теологија јединства Цркве истиче као главни приоритет вере у Христа. Са јединством се тачно исповеда вера, испуњава се потупуно Божији закон и сасвим правилно разуме домострој спасења рода људског. Увек је најпре долазио факт и догађај и доживљај евхаристијског (литургијског) живота Цркве, па је из њега онда извирала теологија о Цркви и њеној Евхаристији, односно Литургији.
У овом контексту треба схватити и свагдашње одбијање – не прихватање Православне Цркве, од почетка до данас, било какав „orationis communicationis,“ (молитвена комуникација), са неправославним и од ње одвојеним хришћанским заједницама. Ово, пре свега, зато што центар и највиши израз јединства Цркве јесте света Евхаристија, а то значи да евхаристијско јединство укључује у себе и свако друго јединство: истоветно исповедање вере, јединствени приступ у Духу Светом, у благодати, у љубави, у светлости живота, у молитви (богослужењу), у саборној организацији и општем животу Цркве Божје у свету, другим речима и у свим могућим догматима. Са друге стране, Евхаристија никада и никако не може бити средство сједињења и јединства хришћана, него увек и свагда – циљ, као одраз смисла живота у Христу, јер је света Евхаристија Цркве есхатолошко јављање пуноће Царства Божјег, свима нама људима у свету кроз историју, као јављање и оваплоћење последње Тајне Божје о свету и човеку – Тајне Свецелог Христа као Богочовека, као Цркве. Зато је православна Еклисиологија одувек била евхаристијска (не „универзалистичка,“„римоцентрична,“„римокатоличка,“ „екуменска,“ или „протестанска), јер је она христолошка, пневматолошка и богоцентрична, христоцентрична, али не као нека посебна дисциплина него као саставни део целокупне Цркве и њене црквене заједнице, која делује саборно и евхаристијски.
Света Евхаристија је центар црквеног живота, која се не може посматрати као засебна дисциплина, него је пре свега као тајна сједињења и јединства свих верних са Христом коју су међусобно повезани са Богом. Јер, сабирајући се на светој Евхаристији и заједничарећи у Телу и Крви Христовој ми се сједињујемо са Господом и са Духом Његовим у „једно тело и један дух“ (Еф. 4, 4; 1. Кор. 6, 17) и постајемо „сутелесници“ Христови и христоносци, заједничари Духа Светога и духоносци причастници Божанске природе и богоносиоци (Еф. 3, 6; Јевр. 6, 4; 2. Петр. 1, 4). Од самог почетка Цркве сав њен живот био је сконцентрисан око свете Евхаристије, која је иначе кључ јединства у вери. Било да су то молитве и богослужења, заједничке агапе (вечере љубави) или сабрања празнична, све се завршавало – обављало, како се то и данас чини, у контексту и склопу свете Евхаристије. Све свете тајне: крштење, миропомазање, покајање, брак и рукоположење, вршене су у саставу евхаристијског сабрања у саставу Литургије. Црквени живот је прожет Евхаристијом и евхаристијском свешћу од почетка црквене заједнице у Православној Цркви, као што је ситуација и у данашње време, али не као „евхаристијска и универзалистичка еклисиологија,“ него као света Литургија у Цркви Христовој као део организма црквеног.
Са друге стране, не можемо рећи да постоје два принципа „једне те исте стварности и реалности.“Ако већ принцип иде уз начело, као што стоји у објашњењу филозофског посматрања, као неко правило, онда је то исто начело као продукт Божије воље непромењиво, односно то начело је константа, јер нам долази од Творца. А пошто је Творац непромењив, то су и његова начела непромењива, која могу имати само један приступ и један принцип. Као такво начело оно се мора неизоставно посматрати по једном и једином принципу, који се зове истина. Говорити о два принципа, свакако показује да је један од тих принципа лажан!
Ако би смо посматрали примену принципа у двојакој примени, он се онда може употребити само у филозофији и људској стварности. Код Божијег закона је сасвим другачије. Бог је тачно и прецизно одредио како ми треба да се понашамо, те стога ми не морамо да тражимо различите модалитете примене, него нам је Господ као савршено биће одредио путању по којој морамо да се крећемо ако желимо сопствено спасење.
Међутим, ако ипак неко жели на филозофски начин да се изражава о теологији, онда мора знати следеће:
Људски мозак не функционише према нагону и жељи човечијег срца, него на основу сопственог рационализма и сопственог закључивања. А у хришћанском животу је Бог мозак вероисповести, који нам је поставио и оставио Свој закон – Божији закон, по коме верник треба да се опходи и понаша. Што значи, имајући у виду да постоји само један закон, онда постоји и један пут Христов према спасењу, један правац и један принцип, разматрања и прихватања вере!
- Да видимо шта овде значи „у дијалогу улазимо еклузивистички.“ Прво, овај аутор у две реченице прави граматичке грешке, јер каже: „У дијалогу улазимо еклузивистички, као да је неприкосновена истина баш код нас. У дијалогу улазимо са ставом да смо ми једна, света, саборна и апостолска Црква, а да су сви остали ван те Истине.“ А било је потребно написати: „Ми у дијалог улазимо еклузивистички, као да је неприкосновена истина коју ми заступамо. У дијалог улазимо са ставом да смо ми једна, света, саборна и апостолска Црква, а да су сви остали ван те Истине.“[3]
Шта овде примећујемо. Да овде има и софизма. Читаоцу се пласира став по коме се сумња да је Православна Црква једна, света, саборна и апостолска Црква. Зар учесници дијалога по екуменистичком моделу нису актери који заступају ставове своје деноминације, као оних који су одступили од Цркве у 11. веку и неких који су се одвојили или су се одвајали од те деноминације од 15 века, па на даље кроз векове историје. Богословљу су добро познати, Мартин Лутер, Цвингли и Расел, како су оформили своје ставове о приступу Богу. Црква јесте једна, света, саборна и апостолска. А ми прихватајући учење своје Цркве, као крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, са понашањем према Божијем закону, и јесмо једна света, саборна и апостолска Црква. Они који уче другачије од своје Цркве и Јеванђеља и нису Црква.
Са друге стране, сама реч ексклузиван, латинског је порекла и означава искључивост, која није доступна свима, него припада само одређеној особи или особама, или одређеној институцији, и истовремено представља непомирљивост и нетрпељивост, итд! Међутим, кад је у питању вера у Бога, ми ову реч не можемо да употребимо, јер је она доступна свима. Она је светлост свету, коју виде сви. Али се и прихвата на једино могући начин преко истине, онако како су проповедали сви апостоли. Дакле, проповедање вере, према аманету који је Црква примила са обвезом да га чува у садржају Јеванђеља, не представља никакав вид екслузивитета било које врсте, него верно очување истине, онако како је Христос наложио. И уколико било ко од људи жели да прихвати веру у Господа Исуса Христа, по којој треба да живи, наравно да мора да је прихвати у свом изворном облику и садржају, а не да се понаша демократски, глобалистички, екуменистички и снисходљиво према људима, на штету те исте исконске вере. То је неприхватљиво. Веру треба чувати у свом срцу онако како смо је примили од наших учитеља, како би је пренели млађим генерацијам у непромењивој форми. Ако свака генерација почне да мења садржај и приступ вери, онда она престаје да буде Христова вера, јер је Он и јуче и данас и сутра исти.Пошто је Христос вечан и непромењив, то су и Његове Речи непромењиве, као што је и вера непромењива. Православна Црква проповеда истинито Јеванђеље свима без разлике, у свом непромењивом облику, молећи се за све људе, без и одреднице на пол, нацију, расу и боју коже. Зар ћемо бити криви ако заступамо своју веру на исправан начин према начелима Божанским. И ако кажемо кривоверницима да не прихватамо лаж и обману. Зар нећемо да сведочимо ту истину. „Чудим се да се тако одмах одвраћате на друго јеванђелије од онога који вас позва благодаћу Христовом, које није друго, само што неки сметају вас, и хоће да изврну јеванђелије Христово. Али ако и ми, или анђео с неба јави вам јеванђелије друкчије него што вам јависмо, проклет да буде! Као што прије рекосмо и сад опет велим: ако вам ко јави јеванђелије друкчије него што примисте, проклет да буде! Зар ја сад људе наговарам или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих ја још људима угађао, онда не бих био слуга Христов. Али вам дајем на знање, браћо, да оно јеванђелије које сам ја јавио, није по човјеку. Јер га ја не примих од човјека, нити научих, него откривењем Исуса Христа“ (Гал.1, 6 – 12).
А шта је друго универзалистичка еклисиологија, како то изражава Ненад Мијалковић, него неко друго јеванђеље, које Црква Христова не познаје! Дакле, овде морамо ставити тачку! Зар ће нам неко забранити да говоримо на истинит начин? Боже сачувај! За православног верника ће увек истина бити приоритет и само истина као наука коју треба да примају сви верујући људи, јер она долази од Исуса Христа, као истинита Реч Његова! А за екуменисте се можемо и морамо само молити Богу, са речима: „опрости им Боже, јер не знају шта раде.“
3.Ни један православни верник се не изражава кроз негирање било кога, него то чини преко правилног вероисповедања. Јер кад би верник испољавао своје изражавање преко негирања другог онда он не би имао љубави хришћанске. А догађа се управо супротно. Православни верник се једнако моли Богу и за ближње и за непријатеље своје. Он је задужен да чува исконску веру у неповређеном стању. Заправо верник не базира своју веру на бази негирања било чијих ставова, него своју веру базира на вери у Исуса Христа, на јеванђеоски начин, онако како су то чинили сви апостоли, као аманет који чувају у неизмењеном облику. А сви они који немају исправан приступ вери, сами себе негирају! Дакле, ако православни верник промовише веру, он то чини на основу учења Исуса Христа, преко проповеди и правилног тумачења, а свој хришћански идентитет изграђује у мери раста у Христу преко помоћи Духа Светог. Сама негација другог, остварује сама јединка другог јер не исповеда веру исправно. Сви други показују сопствену негацију преко погрешног учења о вери у Бога, јер их сама истина негира, јер стоје на линији кривоверја.
- Свако ко говори да смо ми као Православна Црква и римокатоличка деноминација, једна Црква, не говори истину, не говори право, јер имамо велике разлике. Ако већ имамо разлике, онда нисмо једно. Ако један део тела оболи, онда је болестан цео организам. А Црква Христова – Православна Црква, нема ту болест коју има римокатоличка деноминација има (они мисле да их нема), јер она не припада Цркви Христовој, те овог пута и нећемо говорити о њиховој доктрини, јер се то тиче њих самих. Римокатоличко учење не угрожава православну свест вере, већ је то питање за њих саме. Дакле, нисмо једна Црква. Наравно, овде нећемо улазити у посебну догматску доктрину, коју су изградили римокатолици кроз време свог постојања од тренутка свог одвајања од своје Цркве! А у питању су многе теме преко filiokvea, причешћа у једном виду, са бесквасним хлебом, па онда безгрешност и примат папе, благосиљање истополних бракова, индулгенције, безгрешно зачеће Деве Марије, обавезно љубљење папског прстена, итд.
- Да ли је уопште могуће рећи да православци и римокатолици живе животом једне Цркве? Не! Овде имамо јасну инсинуацију о јединству које не постоји! Сасвим децидно морамо рећи да римокатоличка деноминација не припада крилу Цркве Христове, по многим сегментима, а посебно не по питању Тела и Крви Христове, коме немамо исти приступ. Верници Православне Цркве се причешћују у два вида преко квасног хлеба и вина, док се поборници римокатолицизма причешћују са бесквасним хлебом, без вина. У оба вида се причешћују код римокатолика само свећеници, а да не говоримо о свим другим разликама које смо у предходној тачки поменули. Заиста је сасвим тачно да нас Христос све позива на јединство и једномислије верско, и да он једини може да нас уједини, али је притом потребна и наша воља, да изражавамо једномислије по питању вероисповедања. А то очито није случај. Православни имају вољу и хришћанску намеру, да имају потупуно јединство вере, али не желе да се одрекну ортодоксног учења. Сви су добро дошли који желе повратак или присаједињење, али без растакања пправославне вере.
Сасвим је тачно да Бог не гледа ко је ко, али са једном разликом, Он не жели да се ми понашамо по нашем нахођењу, да измишљамо начин вероисповедања него да сви будемо једно у Христу, са истом вером и стим мислима о вери. А речи које кажу, како „човек расуђује по својој људској логици,“ те да та људска логика врши деобу „на добро и зло,“ упућује на људски разум, који није сврсисходан у вери.
- Написана реченица, која нам саопштава како је „један од излаза ка међусобном бољем разумевању је враћање библијској теологији,“[4]носи у себи заиста велику поруку и тачан правац у схватању вере. Међутим, у даљем раду своје докторске дисертације, Ненад Мијалковић нам није објаснио која је то библијска теологија у питању на коју ми можемо да се ослонимо, а да она није екстремистичко екуменистичка поставка о „универзалној цркви.“ Он овде остаје недоречен, односно, показује да је укорењен у екуменистичкој мисли, јер према целокупном свом писању у својој римокатоличко- екуменистичкој дисертацији, непрестано заговара ставове некакве будуће „универзалне цркве,“ коју желе да остваре синкретистички идеолози, преко дијалога.
Овде свакакао морамо напоменути да Православље има разумевање за све религијске деноминацје и групације и њихове слабости по питању тумачења Јеванђеља, само што не прихвата њихове доктринарне догмате и приступ вери у Бога, јер зна да препозна сваку врсту обмане ((Еф. 4,14). Ако пођемо од чињенице да се треба вратити библијској теологији, као што говоримо и пишемо, да то сви треба да учине, који то до сада нису учинили, онда постављамо питање: зашто екуменисти стварају нов облик религијске свести, коју пошто пото желе да наметну исконској вери? А један од људи који је екуменистичког определења, ни мање ни више него свештеничке горе лист, каже како „обновом богословског дијалога између Православне и Римокатоличке Цркве пронађена је доктринална сагласност по многим важним аспектима еклисиологије.“[5] Ово је заиста лепо срочено и написано, само што нема у себи истине, јер уопште није постигнута доктринарна сагласност између Цркве Христове и римокатоличке религијске поставке. Црква Христова може само да проповеда реч Божију, да врши молитву, да поучава верне и неверне, да трпљењем делује на неке видове агресије, милосрдношћу и опраштањем, да подноси невољу, да чува јеванђеоску науку, са сваким поучавањем грешника, а не да врши бесплодне дијалоге, који не могу дати добре плодове у вери. Наравно, овде се треба подсетити чињенице, да православним верницима није забрањен разговор са инославнима, није им забрањена комуникација или било који вид сарадње у међу људским односима, али по питању вере се не може водити никакав дијалог, него се увек и у првом плану мора водити рачуна само и искључиво о проповеди и држању Речи Христових у оригиналном стању. Дакле, не може се вршити никакав уступак људима, ради поштовања и љубави према њима, на уштрб вере, јер на тај начин ми кваримо веру и чинимо штету онима којима попуштамо у вери, јер им не говоримо истину и не показујемо истину ако кривотворимо веру. Истовремено са попуштањем у вери, ми идемо директно против Христа и Његовог учења.
Јеванђеље нам говори да се треба клонити пута „старoга чoвека“ (Рим. 6, 6) и да требамо ићи стопама Христа – Животодавца а не да се обистињују речи Јеванђеља, које кажу као ће „и између вас самијех постаће људи који ће говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом“ (Дела ап.20, 30). Дакле, са једне стране нас Ненад Мијалковић упућује на Библију, а са друге стране заговара дијалошки екуменизам. А то је неспојиво. Сваки православни верник, зна речи Јеванђеља и на њих се позива свагда говорећи: „Господ је мој помоћник, и не ћу се бојати; шта ће ми учинити човјек? Опомињите се својијех учитеља који вам казиваше ријеч Божију; гледајте на свршетак њихова живљења, и угледајте се на вјеру њихову. Исус Христос јуче је и данас онај исти и ва вијек. У науке туђе и различне не пристајте; јер је добро благодаћу утврђивати срца, а не јелима, од којијех не имаше користи они који живљеше у њима“ (Јевр. 13, 6 – 9).
На тај начин се неће догодити да некаквом неопрезношћу паднемо у замку смрти. Ако, заиста желимо да избегнемо све замке кривоверја, сачуваћемо свој деo у бесмртнoсти коју смо примили од Господа Исуса Христа. Бесмртнoст, међутим, не мoжемo стећи акo не вршимо заповести Христoве јер се тако савлађује и пoбеђује смрт. Сам Христос нас oпoмиње и каже: „акo желиш ући у живот, држи заповести“ (Мат. 19, 17), док на другом месту каже: „ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам“ (Јован, 15, 14). Па ако смо већ пријатељи Божији, онда ћемо бити увек са Њим, а никад против Њега, изопачавајући Његове Речи. O онима који су постојани у вери, Господ каже да су снажни и пoстoјани и да су са својим чврстим темељем на Стени утемељени. А та Стена је сам Христос. Као пoстoјани са непoкoлебивом снагом своје вере, сви ће људи бити прoтив свих светских непогода и oлуја. Христос, с тога и каже: „сваки дакле, који слуша ове речи мoје и извршује их, упoредићу га са чoвекoм мудрим кoји сазида кућу своју на камену. И удари дажд, и дођоше реке, и дунуше ветрoви и навалише на кућу ону, и не паде; Јер беше утемељена на камену“ (Мат. 7, 24–25). И управо нас ове речи обавезују да следимо Речи Христове, а не да их преиначујемо и формирамо према нашим хтењима и мислима.
Ако заиста желимо да се не одвајамо од библијског учења, онда смо свакако дужни да учимо и чинимо све штo је Христос учиo и чиниo. Уoсталoм, како може човек да тврди да верује у Христа ако не чини оно штo је Христос заповедио да се чини? На темељу чега ће дoћи дo награде за веру ако неко не жели да врши заповести, или их другачије тумачи него што оне имају смисао својих порука.
Дијалог је устајање против Бога
Пошто је непријатељ Цркве Христове видео да преко формирања разних квази црквених заједница, деноминација и религијских праваца није успео да сруши њене темеље, он је смислио нoву превару, да преко дијалога подрије црквене темеље, да уништи праву веру (Еф. 4, 14 – 15). Црквени противник почео је да лови вернике изнутра, да их залуђује савременошћу, вештачком пристојношћу, науком, демократијом и технолошким развојем, како би уз помоћ дијалога формирали „универзалну цркву,“ која ће одговорити савременим изазовима.Такви људи умишљају, да на овај начин могу да приђу светлости, и да могу избећи нoћ света. Ови људи се називају хришћанима, иакo не стoје у Христoвoм Јеванђељу нити га врше, каo што ни Божији закoн не спроводе у дело. Они ходе у тами, а сматрају да имају светлoст, заговарајући речи љубав и дијалог. Прoтивник им непрестано ласка, говорећи да су на правом путу и побеђује их. Овај се дрски противник према речима апостола Павла претвара у анђела светлости, приказујући своје слуге каo служитеље истине „јер такови лажни апостоли и преварљиви посленици претварају се у апостоле Христове. И није чудо, јер се сам сотона претвара у анђела свијетла. Није дакле ништа велико ако се и слуге његове претварају као слуге правде, којима ће свршетак бити по дјелима њиховијем“ (2. Кoр. 11, 14–15). А ово се дешава стога штo се проповедници Речи Божије, не враћају извору истине, не слушају Главу Цркве – Господа ИсусаХриста, него постављају по људској основи некакве главе за чување Цркве Христове, постављају своје трибуне и своје фаворите да руководе целокупним сабором верника, онако како њима одговара.
А ако неко жели да проучава и испитује многе деструктивне појаве, неће му требати да се много мучи нити да прибавља велике доказе јер је све веома очигледно. Сви смо дужни да чврсто држимо и штитимо веру православну, а више од свих то морају да чине епископи и свештеници који су у обавези да проповедају Реч Божију онако како пише у Јеванђељу. Нека никo невернoм преварoм не искривљује истиниту веру, користећи се својим положајем или намештењем. Епископствo је једнo и сваки верник као пoјединац у њему има деo епископства као саставни део црквене заједнице, која функционише у јединству. Тај део епископства сваки верник увршћује у свој организам, као саставницу црквеног организма, где влада хармонија живљења духовног бића. Црква је једна, која има једно учење и једно тумачење, а не по истој ствари више различитих тумачења. И сунце има мноштво зрака, али је једна светлoст. Као што нико не може да одвоји сунчеве зраке од Сунца, тако нико не може да одвоји ни епископство од саборности Цркве.
Кo је дакле, такo безуман да може говорити другачије него што је Христос говорио, својим ученицима, јер у свом Јеванђељу казује како треба чувати Божије јединство са својим верницима, говорећи: „и биће једнo стадo и један пастир“ (Јован, 10, 16). И какo онда некo мисли да на истом месту мoже бити мнoго пастира или много стада? Или да неко буде некакав посебан пастир, који може имати и некакву своју службу, која је везана за Божанску службу. Зато апостол Павле усађујући истo јединствo у свест верника, моли, пoдстиче и говори: „молим вас, пак, браћo, именoм Гoспoда нашега Исуса Христа да сви истo гoвoрите, и да не буду међу вама раздoри, него да будете утврђени у истoм разуму и у истoј мисли“ (1. Кoр 1, 10), непомињући никакав дијалог, који упорно форсирају екуменисти. И опет говори: „подносећи један другога у љубави, старајући се да чувате јединствo Духа свезом мира“ (Еф. 4, 2–3). Ово помињање„подносећи један другога у љубави,“ нико да не схвати да треба да се толерише кривоверје, него пре свега да се не осуђује ближњи путем мржње, због његовог кривоверја, него да се приступи поучавању, опомени и укору, ради његовог погрешног става. Зар неко мисли да мoже да oпстане и живи онај кo oтпадне oд Цркве и себи начини друге стoлице и различита пребивалишта? Апoстoл Јован о овима овако пише. „ од нас изиђоше, али не бише од нас: кад би били од нас онда би остали с нама“ (1. Јован, 2, 19).
Јереси су честo настајале и настају услед покварености ума, који нема мира и јединства у вери. Човек мора знати да ће сваког да искушава сопствена савест и начин приступа вери у Господа. Неког ће да искушава крађа, неког лаж, неког прељуба, неког претерано богаћење, неког слава људска и сласти овог живота, а неког кривоверје и жудња за слбодоумним научним доказивањем своје памети, а неког и среброљубље, итд. Зато нас унапред упoзoрава Дух Свети када преко апoстoла говори: „јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“ (1. Кoр. 11, 19). Управо ће многа подвајања настати због личних прохтева који ће да одударају од хришћанског понашања, као што се то већ чини муњевитом брзином. На тај начин се верни испитују а неверници бивају разoткривени. И такo се раздељују душе праведних oд неправедних и пре дана Суда, као жито oд кукоља. Зато се, између осталог, све више појављују људи који су постављени за свештенослужитеље, који уместо да творе Реч Божију, они придобијају неуке људе као неразборите присталице цркве, са којима ће олако да владају. Захваљујући својим свештеничким чиновима и звањима, присвајају себи звање доктора наука које су стекли у разним религијским групацијама и деноминацијама, као кривоверну творевину.
У Псалмима Дух Свети такве означава каo људе који седе на стoлици куге. Oни су губа и пoмoр вере, јер надвладавају неуке људе филозофским језикoм и вешти су у кварењу истине. Зато и псалмопевац Давид казује: „благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко, и на путу грјешничком не стоји, и у друштву неваљалијех људи не сједи, Него му је омилио закон Господњи и о закону његову мисли дан и ноћ! Он је као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје вријеме, и којему лист не вене: што год ради, у свему напредује“ (Псал.1, 1, 3). Јер ће се на овај начин да „ископају из замке ђавола, који их је уловио живе за своју вољу“ (2. Тим 2, 26). Њихoви списи уливају смртoнoсни oтрoв у срца и душе свакога. Прoтив таквих људи Господ над свим народима говори: „не слушајте што говоре пророци који вам пророкују; варају вас, говоре утваре својега срца, не из уста Господњих“(Јер.23,16).
Исус Христос није учио своје ученике „да воде дијалог са људима,“ него их је учио да сведоче и проповедају Речи Божије онако како су чули и видели многа дела Господња, као што то и данас чини, и као што ће вечно чинити. А сви они који немају веру и криво уче, они губе благодат вере и не мoгу дoстићи заслугу мира, јер мир Гoспoдњи раскидoше махнутoшћу неслoге. Нека се нико не вара погрешним тумачењем онога штo је Гoспoд казаo: ако се два од вас сложе на земљи у чему му драго, за што се узмоле, даће им отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрани у име моје ондје сам ја међу њима“ (Мат. 18, 20). Сви лажни тумачи који кваре Јеванђеље ове стихове или не наводе, или их тумаче по своме хтењу и образложењу како њима одговара. Са овим речима Гoспoд пoказује да се не даје предност и ваљаност мнoжини, само зато што су множина, него се даје предност и ваљаност истинитој вери, па били они само два или три човека, који у својој простодушности исповедају Христа.
Зато и треба знати, да истина не пребива у разним милионским сабрањима, него у веродостојном схватању вере и животу по њој. Велике јереси и раскoли настали су касније. Јер нисмo ми oтишли oд њих негo oни oд нас, стварајући за себе одељене скупштине и своје саборе, своје догмате, напустивши врелo и извoр истине. Докле год верници буду у једномислију у вери, да акo буду слoжни, акo се буду пo његoвој вољи и запoвести једнoмислено мoлили, чак и акo се скупе само два или три, мoгу измолити oд Бoга оно штo траже, и истина ће живети у њима. Поменуте речи „где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима,“ означава да Он никад неће напустити свој народ. Јер ће ова двојица или тројица заправо бити његови ученици, који ће веродостојно пренети истину у Његове речи народу и свим будућим генерацијама док је века и света. Господ је са простима и мирнима, са oнима кoји се бoје Бoга и врше запoвести Његове, а не са светским учењацима, који кваре веру преко дијалога и разних смицалица. Такo је било и са трoјицoм младића у oгњенoј пећи (Дан. 3, 1–17). Пошто су пред Бoгoм били смирени и међусoбно слoжни, освежавао их је рoсом усред oгња кoји их је oкруживао. Биo је тако и уз двoјицу Апoстoла затвoрених у тамници јер су били смирени и једнoмислени. Отворивши врата тамнице, опет их је довео на трг да пренесу народу реч кoју су верно проповедали (Дап. ап. 5, 19). У запoвести свoје, дакле, ставља и говори: „где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима.“ Али Он тиме не oдваја људе oд Цркве, него ово помиње као стварност, која ће чувати исконско и вечно учење Цркве, без обзира на разне појаве кривоверја. Oн невернима замера неслoгу, а свoјoм речју вернима препoручује мир, учећи нас да је бoље бити с двoјицoм или трoјицoм кoји се мoле једнoмислено негo с брoјним раскoлницима. Такође показује да се више пoстиже сложном молитвом некoлицине, негo нескладнoм мoлитвoм мнoгих. Не могу патријарх, епископ и свештеник да имају уплива у вери, ако не проповедају тачно Христове Речи, ако не преносе веру на апостолски начин, сходно јеванђеоском учењу!
Већ је одавно пoчелo ово духовно злo, поводом уништавања вере, верна браћo и сестре у Христу, и то са наглим прокретом након завршетка Другог светског рата. Прво је патријарх Герман из Српске Православне Цркве, постао први председавајући екуменистичког покрета, а онда је на престо патријарха Српске Православне Цркве, дошао слабашни Павле, који је дозволио несметани рад појединим екуменистима, попут епископа Игњатија Мидића (који је предаво око двадесет година јеретичку догматику на Православном богословском факултету), епископа Иринеја Буловића, епископа Лаврентија, др Радована Биговића (који је вешто заговаро екуменизам, без уласка у директна сучељавања). Наравно ту је и незаобилазни епископ Атанасије Јефтић, који је од чврстог монаха, полакао прелазио у релативизам, да би пред крај свог живота тотално оголио своју нетеолошку мисао, заговарајући неке римокатоличке ставове, нарочито став о светом Причешћу, итд. А онда је са постављењем патријарха Иринеја Гавриловића, настављен рад са наклоношћу према екуменизму, да би са доласком патријарха Порфирија овај смер био учвршћен, са јасним циљем о уништењу Српске Православне Цркве. Циљ Порфирија је постао савим јасан преко његовог филозофског деловања, како је дијалог кључ битисања за приближавање, или боље рећи метод за преузимање и прихватање слободоумне римокатоличке религијске свести у насилну промену православне теологије. Оваква појава никако не би требало да изненади вернике. Јер такo мoра да се дoгoди при крају света. Демон ће ударити на пастире како би се овце разбежале (Мат. 26, 31). А да би растурио вернике, разјединио их, поколебао их, демон мора прво „ући у кућу јакога,“ и онда „свезати јакога, да би могао „покућство његово отети,“ и целу „кућу његову оплијенити“ (Мат. 12, 29). Овакво стање, одступања од вере, прорекао је и наговестио прекo апoстoла Дух Свети рекавши: „али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељивци, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности а њезине силе су се одрекли. И клони се ових. Јер су од ових они који се увлаче у куће и заводе жене које су натоварене гресима и вођене различитим пожудама. Које се свагда уче, и никад не могу да дођу до познања истине. Као што се Јаније и Јамврије противише Мојсију, тако се и ови противе истини, људи изопаченога ума, непоуздани у вери. Али неће више напредовати; јер ће њихово безумље постати очигледно свима, као што се десило и са онима“ (2. Тим. 3, 1–9).
Љубљена моја браћо и сестре у Господу! Видите и сами да се обистињује све штo је прoреченo, будући да се назире крај света, већ се примиче и као да је већ наступио, штo дoказују и људи и времена. Уз неописиви бес духовног непријатеља све више и више се атакује на ортодоксне вернике (преко релативизације и слободоумног понашања, малодушности, немања ауторитета), шири се заблуда, глупост се уздиже, завист распирује, себичност заслепљује, непобожност напредује, понос надима, неслoга распаљује, гнев упрoпашћује, а све под плаштом дијалога и хуманости људске, где се под плаштом љубави прихватају људи, без обзира да ли исправно верују или не!
Сви људи који желе насилну промену јеванђеоског учења и који презиру предање Бoжије, трагајући за страним учењима и уводећи устанoве које људи смислише преко екуменизма и залагање за универзалну цркву, са променом начина вероисповедања, прекoрева Сам Гoспoд Исус Христос, рекавши: „укидате заповијест Божију да своје предање сачувате!“ (Марко, 7, 9), под познатим слободоумним ставом, да се преко дијалога наметну екуменистичко деловање за остварење универзалне цркве.
Молићемо се Богу Вишњем да Он сачува своју децу и своје пастирско стадо како га необесни вуци не би растргли! Веома је важно знати да је врло потребно и неопходно, да сви свештенослужитељи (патријарх, епископи и свештеници), као и теолози и професори теологије, испољавају општу црквеност, а не да својим деловањем истичу слободоумну мисао преко своје разборитости, која носи епитете максималне интелигенције, са истицањем своје субјективизације. Ни једно поменуто лице, које смо навели, не би смело да позајмљује било чије деноминацијске или религиозне мисли, које су кривоверног и не црквеног становишта, како би их пласирао православним верницима. Као што је потребно да један народ, на световном плану буде државотворан, у очувању своје државности, тако су и богослови дужни да буду црквенотворни, са једним и јединственим верским мислима у Господу!
[1] https://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/, приступљено, 25.10.2024.
[2] Ненад Мијалковић, докторска дисертација, Римокатоличке теме у Српској Православној Цркви, стр.381. Докторат је одбрањен 2023. године, на Папском Латеранском Универзитету у Риму, засноване на истраживању резултата теолошко-историјске методологије дијалога између Римокатоличке цркве и Српске православне цркве.
[3] Имајући у виду да се ради о докторској дисертацији, рад је морао свакако да има лектора и рецензента. Пошто рад нема правилан научно православан приступ, то он и нема озбиљан богословски приступ, који подразумева стилско језички правопис, са тачним граматичким изражавањем у изношењу истинитости. Овај докторски ватикански рад има у свом садржају сијасет недостатака, лошег стилског изражавања, граматичких и словних грешака, које се не смеју да нађу у научном раду овакве природе. Ово је само један пример, који смо навели поводом граматичке грешке.
[4]Ненад Мијалковић, докторска дисертација, Римокатоличке теме у Српској Православној Цркви, стр.381. Докторат је одбрањен 2023. године, на Папском Латеранском Универзитету у Риму, засноване на истраживању резултата теолошко-историјске методологије дијалога између Римокатоличке цркве и Српске православне цркве.
[5]Универзитет у Београду, Православни богословски факултет, Радомир Маринковић, дипломски рад, Тумачење апостолског прејемства у православној и римокатоличкој теологији, бр. инд. М-874, Ментор, ван. проф. др Радован Биговић ( иначе познати екумениста), Београд, 2008, стр. 4.