• Социолози, историчари, антрополози и теоретичари и историчари културе су предложили да се српска кафана заштити као културно добро и да се њен статус и садржај уреде одговарјућим прописом (часопис “Култура“ бр. 151/2016).
  • У јавности нема знакова да је ова идеја заживела, али би могла, симболично, да се оствари поводом пола миленујума од прве кафане у Европи отворене у Београду 1522. г.
  • Кафана има оријентално порекло па је прате речи које су се одомаћиле и у нашем језику: мамурлук, дерт и једна дијагноза као последица кафанског уживања: “Пијан као ћускија“…

АУТОР: Младен Мирић

Битна је чињеница да Срби већ (тачно) пола миленијума, а дуже од осталих Европљана, живе у, поред, са и око кафане, а то им је приуштила балканска, углавном мучна, судбина. Осим кафане, мало је шта доброга српском народу донела балканизација у последњих 500 година. Кафана је Србима јамачно п/остала оаза дружења, гнездо слободе и демократије, чинилац јавног мњења, слободу говора и тема, прибежиште убогим и боемима, а богами и легло не/великих порока. У кафани је већина уживала у друговању, храни, пићу, музици и другим чиниоцима овог културног амбијента, где се сазнавало о људима, животу и себи (беше то нека врста интернета ограниченог домета).

Наш народ је у даљој прошлости имао више разних облика социјалног живота, који су најпре организовали владаоци, затим обредно окупљала црква (а држава стајала уз њу), док је сам народ створио разне видове или обичаје приватног дружења у мобама, на прелима, свадбама и сл., али је то било повремено, дакле ретко. Црква је верски а кафана социолошки појам, будући је њу градио народ, понаособ – кафеџије. У богатим државама западне Европе Нови век је изнедрио дворске балове и аристократска дружења велможа, што је у Србију дошло тек крајем 19. века, што није дотицало обичан народ, овде једнако као и на западу.

Појава кафане подстакла је и омогућила свакодневну могућност састајања људи на сасвим произвољној основи. Саме кафане су биле доступне за све (најпре мушке, а потом и женске) посетиоце у подједнакој мери. Кафана је временом постала састајалиште свих без обзира на пол, расу, класу, струку и образовни ниво, речју била је то цивилизацијска тековина. Ту се неговала слобода, једнакост и братство (свете речи “Марсељезе“) уз осећај пријатности, задовољства и испуњености у доколици, тј. предаху после обавеза и брига. Стога се кафанисање не може подвести под – беспосличење него под културу заводљиве осећајности.

Шта све садржи реч кафана са становишта културе у нашем делићу света?

Кафана је данас угоститељски објекат у коме се новац гостију најпре мењао само за кафу (из те намене и арапске речи за кућу – хан, настало је њено име), да би се развила у пружаоца услуга хране и драгих пића, што је увелико скрајнуло кафу. Но, ипак, та реч или напитак је појам који се често чује у жаргону “хоћемо ли на кафу“, позивом “хајдемо на кафу“, “видимо се на кафи“ и “наврати(те) на кафу“.

Кафански објекти по правилу су посебне грађевине или њихови више или мање издвојени делови у већим зградама, чија квадратура не пада често испод 50 м2 па иде до 250 па и више м2. Свака кафана има име, које се најчешће заснива на различитим надимцима, личним именима, историјским белезима (Орашац, Кумбара…), српским крајиштима (Лика, Банија, Босна…), топонимима из околине (реке, планине), а нађе се и подоста зоонима (Мачак, Гргеч, Гусан…) и још врло шаролик избор не/маштовитих појмова за именовање ових објеката (кафана знак “?“).

Судимо да су појава варошица и градова и повећање привредне активности упоредо са развитком робно-новчане привреде, подстакли бројност и величину кафана као и асортиман понуде, који су већма задовољавали потребе варошана да угодније проводе слободно време, као вид дружења новог грађанског света.

Дуго је владало правило да власници кафана могу бити искључиво мушкарци, када женама није био дозвољен приступ. Оне су могле бити у кухињи, а постепено су “унапређене“ у келнерице и певачице, док је данас све више власница. Дакле, жене су у другој половини 20. века постале куварице, забављачице, келнерице па и газдарице кафана. Рецимо да је остало уврежено мишљење да кафана није за децу. А за мог оца врх забране.

Кафана је имала велику мултикултуралну улогу у животу нашег народа. У првом реду то је било окрепљење храном и пићем, где је негован снажан укус и мирис јела и пића, затим је ту извођена претежно народна, староградска и родољубива музика. Међутим, пуко уживање мириса и укуса хране, пића и дувана углавном је било споредно у односу на друштвени, културни и политички значај кафанског дружељубља, а изнад свега разговора или дискусија у том невеликом простору жамора подједнаке слободе и права за све.

За кафану су везане и неке културне појаве, као: прве филмске представе, музичке и сличне приредбе, читаонице књига уз кафану и новина у кафани, она је простор у коме се пријатније живи, весели и другује, али и тугује, ту се сазнаје ко смо и какви смо. Кафана је кућа у којој се твори јавно мњење, речју – социолошка лабораторија, место уметничких (углавном ликовних и књижевних) и новинарских расправа па до критике политичара. Осим тога, ово место слободе и једнакости постало је политичка арена, али и место пословних договора у опуштеној атмосфери, у коме су се стварали велики уговори. Тај шаренолики кутак оговарања и прислушкивања био је и место испраћаја у војску, прослава свадби, рођења и разних успеха предузећа, спортских тимова, породица и појединаца.

Кафана је средиште демоктатије, као мало који други облик демократског испољавања, мада она носи и својствен емотивни набој сваком свом љубитељу, а не само пуко задовољење насушних осећаја ситости и жеђи, већ и потреба чула укуса, мириса и слуха, вида и разума, односно искрене људске (кафанске) мисли.

Кафана је брзо постала прибежиште уметника, понајвише ликовних и књижевних, тако да су у њима понекад сликали и писали и неки веома познати ствараоци. Очито им је овај амбијент погодовао и као инспирација стваралаштву. У њој су некоји држали штафелаје и сликали кафану и госте, приређивали изложбе, а писци читали своја дела, глумци изводили краће скечеве, док су музичари имали пуне руке посла поготово када и гости запевају и заиграју (коло или плес).

Кафана је простор испољавања врло различитих расположења, односно распона стања између весеља и туге, љубави и мржње, глади и преједања, лажи и истина, искрености и оговарања, кајања и зарицања, уздаха и уздисаја. Од сјаја до очаја.

Књижевница Љ. Арсић пише да је у београдским кафанама отворена прва берза, одиграла се прва позоришна представа, приказан први филм, засијала прва сијалица и зазвонио први телефон.

У кафанама се “регрутовала“ и боемија из поменутих група стваралаца, где су свој удео дали још и новинари, глумци, музичари, поједине кафеџије, а веома ретко и покоји научник и привредник. Боеми су били бунтовни слободоумни људи који су живели живот без званичних стега и ограничења, мада не са намером наношења штете другим кафанџијама. Нажалост, није могуће одбранити кафану од непожељних нуспојава, као што су: трач, опијање, оргије, свађалаштво па и туче. У нашем Срему је створен један специфичан вокабулар кафанских синонима: напио, опио, пропио, налио, запио, наљоскао, натрескао, нацврцкао, усвирао, нарокао, освињио…

Људска историја је пуна страховања, најпре услед незнања, затим од ратова, од виших класа, поробљивача, болештина (пандемија), капиталистичког надзора као и од режима страха названих социјалистичким. Кафана је постала извесна брана тим страховима, као самозаштићен простор веће слободе од оне на неком ином месту. Зато не чуди чињеница да је омање место Гружа ушла у 21. век са једном кафаном на 15 житеља! Зар и ова чињеница не оправдава настанак науке кафанологија заслугом њеног помног истраживача др Д. Б. Ђорђевића.

Осим кафане, под угоститељске објекте убрајамо још и: ме(х/ј)ане, крчме, бирцузе, биртије, гостионице, ресторане (рибље, ловачке, станичне, хотелске, радничке), чарде, сплавове, салаше, кафиће, бистрое, пабове, салуне, барове, пи(в/м)нице, таверне, пицерије, конобе, кабарее, клубове, посластичарнице, ашчинице, печењаре…

Сви ови објекти су уједно постали трећи стуб савременог друштва, који чине: породица – производња – кафана, мада је за неке кафана друга кућа. Сигурно знамо да је угоститељство култно место све бројнијих туриста, па би из тога требало издвојити и усталити специфичну услужну институцију са српским идентитетом.

Српска кафана, која се предлаже за споменик културе сећања, морала би се разликовати од свих горе наведених типова угоститељских објеката, углавном по прописаној обавези поседовања одређених идентитетских обележја. Узансе за добијање статуса “Српска кафана“ морале би бити у следећим оквирима:

– пожељно је да објекат буде самосталан или видно наглашен у већем објекту, са више детаља који споља указују на неки од старих српских стилова: чатмаре, моравске или шумадијске куће, куће са тремом и војвођанске сеоске куће;

име би морало бити српско, уљудно и неувредљиво, а назив писан ћирилицом;

– неопходно је увести сто српске кафане, понудом искључиво српске хране, пића, народне музике (виолина и тамбурица на увце), српског веза и тканица;

– сам врхунац би био да храна потиче из озваничене органске пољопривреде, од аутохтоних врста, сорти биља и раса животиња, тј. из зона географског порекла;

– српска кујна је масно – љута, гурманска, углавном грилована или испод сача (из огњишта) или из печењаре или са таландаре (најновији српски “патент“);

– кариран столњак (са мало веза) као и народни мотиви на ентеријеру и деловима намештаја, прозора и врата да су у народној изведби (техника дубореза);

– под објекта барем делом би могао имати поњаве са народним шарама из околног миљеа или у типу пиротског, тј. стапарског или другог тепиха (крпаре);

– послуга да има јелек или појас и обућу итд (из богате народне ношње);

– посуђе за кување и сач и тањири за јело па и пехари за пиће и млечне напитке требало би да буду од глине, из Злакусе, која је грнчарство заштитила код Унеска;

– било би пригодно пити ракију из чокањчета а вино из литрењака истог облика, док би се шприцер правио у (већ одомаћеној) једва мало бокастој чаши од 2 деци са сода водом из флаше под притиском;

– још да се нађе и место за ћириличне новине у бамбус-раму (као у кафанама и берберницама наше Паноније), можда и слике / скулптуре српских наиваца. Шта са напојницом, ако укинемо бакшиш? Да ли још важи: Част сваком – вересија ником?

Власник кафане, који испуњава прописане услове, тражи увид надлежне установе која одбија захтев као неоснован или даје сагласност и уручује пригодну металну плочицу са натписом “Српска кафана“, која се причвршћује изнад улаза.

За статус српске кафане могли би конкурисати све популарнији салаши и сплавови, као српски “изуми“ и, свакако, српска етно-села или домаћинства.

Толико од овог кафанофила, чији попис чине имена 1001 кафане (1001 ноћ), у којима је био гошћен најмање двапут, мада је у некима заноћио десетинама пута. И то никад без ужитка. Живели!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *