Српска историја под велом харемских тајни

Бајазит и Тимур (Тамерлан), мотив слике је „Мучење Бајазита“. Андреа Целести, око 1700 год.

Оливера, Бајазитова миљеница служи Тимура (Тамерлана) полунага и боса. Слика, као и мотив нису ништа необично за доба барока, када су биле популарне слике са темама легенди, да не крије једну од највећих тајни српске историје, наиме на слици су Бајазит који је затворен у кавезу, Оливера, њихове ћерке Аруз, која је можда имала седам година, у бордо хаљини са турбаном и Малика која се окреће тражећи помоћ од татарске принцезе ћерке султана Ахмеда. У то време, у целој Европи, Русији и Дубровнику је познато да је Оливера заробљена са две старије ћерке, док је најмлађа Аруз заробљена са харемом.

Кемал Мустафа Ататурк краљу Александру I 1928: „За неке тајне је боље да остану тајне, легенде нека остану легенде. Наша велика нада, Ваше Величанство је, да ћете и Ви као и ми све да учините да неке историјске чињенице везане за одређене догађаје, личности и османску владавину никада не угледају светло дана. То питање је од екзистенцијелне важности за опстанак како Турске, тако и Српске нације.“

Оливера Хребељановић, најмлађа ћерка Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, десета жена амира Бајазита И, је била мајка петоро деце, по реду:

1) Милива (Милева) ханим (углавном неименована код турских и арапских историчара) рођ. 1390/1, удата за Мирзу Абу Бакра, сина Мираншаха, Тимуревог унука, са њим је имала једног сина,који је рођен кратко пре његове смрти 1408.

2) Паша Мелек хатун (Малика) рођ.1392, удата за Шемсед- ул-дин Мехмеда, сина Тимуревог генерала, умрла је у Самарканду.

3) Син Челебија (Мустафа?) рођ. 1393, нестао у заробљеништву 1402. Год код Ангоре.

4) Аруз (Оруз) Ханим рођ. 1396, удата после 1405 за …Бега, Бајазитовог синовца, сахрањена у Бурси поред оца, имала је ћерку Ајше и сина непознатог имена;

5) Касим Челебија рођ.1397, послат 1403 у Цариград као таоц, ожењен једном нећаком или унуком Манојла II, имао је сина Орхана (1415-1453), умро је 1417 у Цариграду, пренешен и сахрањен 1420 поред Бајезита у Бурси.

Легенде о Оливерином животу у харему, нарочито о њеној улози у бици код Ангоре, заробљеништву и смрти су створиле неколико драме у средњем веку и биле вековима мотив монументалних слика и таписерија. Да би понизио Бајазита, Тимур је наредио да га Оливера служи са вином, а онда јој је разрезао хаљине до појаса. Бајазит се убио од срамоте и туге. То су углавном приче које су развили хроничари из Византије, а касније преузели и османски хроничари, од којих је легенду чуо и Михајло из Островице.

Шта је историјски доказано, а шта измишљено, шта кажу хроничари и очевидци из тог периода?

Османски Извори

У османским изворима се Оливера помиње углавном као развратна неверница, која је Амира научила да пије вино, слави оргије и да је због ње заборавио државне послове, поред тога стално је шапутала Бајазиту у корист брата. Доказ за те легенде не постоји, јер је Бајазит на славље са пијанком, музиком и плесачицама позвао цара Манојла II 1392. Год. где Оливера није била присутна, а вино су пили скоро сви татарски и монголски владари. Да је Оливера шапутала у корист брату је измислио Ашикпашазаде, јер је ту причу побио већ Константин Филозоф, који пише, да је кнегиња Милица морала 1393 да иде да правда Стефана Лазаревића код Бајазита, што не би било нужно, да је Оливера имала било какав утицај на његове политичке одлуке.

О деци има само неколико податка, наиме Хадидијева хроника, настала 30. година 16. Века, где пише да је Оливера Бајазиту подарила једну ћерку. Садетин хоџа скоро идеализовано пише о браку и љубави између Бајазита и Оливере, и да је Оливера родила две ћерке анђеоског лица, од којих је старија била Паша Мелек (Анђео).

1) a) Hadîdî (1991). Tevârih-i Al-i Osman (1299-1523). Haz. N. Öztürk. İstanbul: Marmara Üniversitesi Yay.; b) Hoca Sadeddin Efendi (1974). Tâcü’t Tevârih I. Haz. İ. Parmaksızoğlu. İstanbul: Kültür Bakanlığı Yay. c) Mustafa Elden (2018), Padişahın Hristiyan annesi, doktora tezi, Marmara Üniversitesi.;

Персија/Самарканд

Најстарија биографија Тимура, коју је написао Низам ад-Дин Шами Тимурев секретар, учесник битке и очевидац догађаја после битке, писана је у периоду од 1402-1404 и није потпуно сачувана у оригиналу, али делови који су кориштени (Ḥāfiẓ-i Abrū), међу њима и препирке Бајазита и Тимура, као и догађаји око Битке код Ангоре, заробљавање харема, његове миљенице Оливере и њених ћерки, која је прво смештена у харем, а после затворена заједно са Бајазитом у „кафез“, мада кафез на средње персијском значи „затвор“, а не дословно „кавез“, помиње три ћерке оне жене каурке: Милива (арапски за Милева) која се зове као њена мајка, Паша Малика и Уруз. Каснији преписи ове хронике се разликују у рецепцији о понашању Тимура према Оливери, док су једни додали, да су Бајазитове жене и Оливера морале да служе Тимурове конкубине, најстарији препис овог дела, не помиње ништа слично већ само, да је Тимур послао Оливеру Бајазиту, и да су Тимур и Бајазит постигли договор да се Абу Бакр Мирза ожени са старијом ћерком (Миливом), док је млађа удата за сина Шемсед- ул-дин Мухамеда, чији је одред заробио ову жену. Ослањајући се на Шамија, непознати хроничар око 1502 год. најстарију ћерку назива Милитза (Милица), која се зове као њена (Оливерина) мајка, а млађу Уруз (турски Аруз), док је Малика предата мајци у руке, јер је још хранила на грудима. Занимљиво је да се у овој хроници помињу и синови те невернице Мухамед (Мехмед), Моше (Муса) и Кусим (Касим) који су били још необрезани, што значи да су били испод 12 година, јер је то била горња граница за обрезивање, од којих је Муса умро у заробљеништву, Касима је брат дао у Франке, а Мехмеда је Али паша Чандарли на леђима изнео са бојног поља, и да је он касније побио браћу и постао османски цар. (Историјски тачно што се догађаја тиче, осим да је он заменио Мусу I Мустафу. После заробљавања, како пише Јазди, Бајазит је замолио Тимура да се распита о његовим заробљеним синовима Муси и Мустафи. Муса је пронађен и Тимур је наредио да га одведу код Бајазита, док Мустафу не помиње.) Овај хроничар пише да је Бајазит веома поштован од Тимура, да су седели на истом тепиху, и да је имао намеру да му врати царство, али Бајазит је умро од неке грознице. „Умро је на рукама његове миљенице.“ После Бајазитове смрти, Тимур је послао његов харем у Бурсу султану Иси.

2) а) Тизенгаузен В.Г., Сборник материалов, относящихся к истории Золотой Орды, М. – Л., 1941.; б) Felix Tauer, “Continuation du Ẓafarnāma de Niẓāmuddin Šāmī par Ḥāfiẓ-i Abrū. Editée d’après les manuscrits de Stamboul,” Archiv Orientální 6, 1934, pp. 429-65; repr. with a preface by B. Karimi, Tehran, 1328 Š./1949.

Тимурев биограф Али Јазди (Sharaf ad-DīnʿAlī Yazdī), пише веома опширно о овој теми. Укратко препричано: Пет дана после битке код Ангоре, Тимуреви унуци Мухамед султан и Абу Бакр Мирза су са неколико заповедника, међу њима генерал Шемсед- ул-дин Мухамед и 30 000 војника стигли у регион Бурсу, где је отишао Муселман (Сулејман Челебија). У међувремену Сулејман и Стефан (ђаволска војска) су напустили Бурсу и повлачили се према Једрену. Султан Мухамед је Абу Бакра послао за Сулејманом, који је бежао према Изнику, где су се налазили Бајазитови најмлађи синови Касим и Јусуф, једна група са око 1000 војника је покушала да препречи пут Стефану и Вуку, који су били на путу на превлаку Галипоље, али Стефан и Вук су се извукли, касније су отишли код Сулејмана у Изник. Изник је освојен, а Сулејман је оставио харем у граду који је такође заробљен. Том приликом је изгубљено небројено војника, који су углавном убијени, као и велики број турских бегова. Султан Мухамед је са 4000 војника ушао у Бурсу из које су избегла важна лица са златом и харемима. Мухамед је послао чете Ул за њима, па су похватани, међу њима и Молла Фенари, кадија, који је касније постао први Шејик Ислама. Абу Бакр је освојио неколико места. Чешљајући за богатством по приватним кућама, монголски војници су у једној кући пронашли Оливеру, која је ту била сакривена. Оливера је заробљена у Јенишехиру, граду тада око 50 километара од Бурсе, у кући неког човека, заједно са две старије ћерке. Са њима је заробљена вереница принца Мустафе, ћерка султана Ахмеда Џелајира, чије је венчање било заказано за јесен. (Ахмед Џелајир, арапски владар Багдада је од Тимура побегао у Османско царство.) Заједно са женама из харема, које су заробљене у Бурси и Изнику су одведене у Тимурев логор, па у његов харем са робињама, који се премештен у град Кутахију, ког је у међувремену заузео Тимур. Кад је Тимур сазнао, да је Оливера Бајазитова миљеница, послао је са ћеркама и слушкињама Бајазиту, кога је Мирза Шах водио са собом од ратишта до ратишта. Али Језди пише, да је Оливера која је дотле била у невери пред Тимуром преступила у ислам. Убрзо је уговорен брак између Оливериних и Бајазитових ћерки и Тимура, јер је Абу Бакр тражио дозволу да узме њихову најстарију ћерку. Та у овој хроници неименована ћерка је удата за Абу Бакра Мирзу, Тимуревог унука. После освајања Акшакира, Тимур је послао султана Мухамеда да тамо одведе Бајазита и Оливеру, јер је имао намеру да га пусти, кад освоји целу земљу, међутим Бајазит се разболео и није могао да путује. Бајазит је умро у пролеће 1403, 3. или 8. марта, од гушења и високог крвног притиска, а боловао је од неке врсте маларије, од које се разболео и султан Мухамед Тимурев унук, који је умро 10 дана касније. Лекари који су лечили Бајазита, лечили су и султана Мухамеда. После смрти Бајазита, Тимур је Муси који је био заробљен са оцем дозволио да га сахрани у Акшахиру, и да се врати у Бурсу. Кад се Тимур повукао из Анатолије, после јуна 1403, принц Иса Челебија је послао делегацију са великим поклонима и од Тимура измолио да га пренесе у Бурсу. По Јаздију Бајазитове жене су се вратиле вероватно тек крајем 1403 у Бурсу, када су заробљеници Тимура пренели његов сандук у маузолеј. Ово је сигурно најверодостојнија прича о заробљеништву Оливере и Бајазита, јер је написана измећу 1410-20. године, по налогу Тимуревог сина Шаха Рука Мирзе, који је и сам био учесник битке и отац поменутог принца султана Мухамеда, који је умро на походу. Али Језди веома живописно пише о догађајима у вези битке и после ње, тако да је сигурно, да је информације добио из прве руке, а не од осталих хроничара, иако је раније биографске информације преузео од Шамија. Он тачно зна поименично све заповеднике војске, формацију пред битку, да је Стефан командовао са 20 000 хришћанских војника и био први заповедник поред Бајазита, на десном крилу, док је принц Мухаммед заповедао левим крилом, то јест татарском војском. (Само овде је направио грешку, заменио је имена, јер је Татарима заповедао Сулејман, а не Мехмед, Мехмед је био дете и остао је у логору као позадина.) Јазди турску војску назива Румељанима, а Стефана „син Лаза Франка, старији брат његове жене“, хришћанску војску Францима .пише да су били одевени у црне униформе, делимично од метала, од главе до пете и да су им се само очи виделе кроз мали прорез. Очито, персијски и арапски хроничари целу Европу сматрају „земљом Франка“, док руске територије називају „источна Франкија“. Он потврђује Стефанову биографију коју је написао Константин Филозоф, да је Стефан неколико пута пробио обруч до Бајазита, пре него што је као задњи напустио бојиште. Стефан је одустао тек кад је Тимур послао појачање, Мухамед султан је успео да се пробију између Стефанове војске и Бајазита и да отцепи Бајазитове јаничаре од њега. Иако Јазди не пише ништа конкретно о Стефану, он помиње и делегацију која је заједно са Исином делегацијом отишла Тимуру, да би ослободио заробљенике, крајем 1402, али тада нико није пуштен. 2) „Државну касу цара, коју је узео шеик Нур- адин- бег натоварио је на небројене камиле, и сместа је са женом и ћеркама Јилдирима Бајазита из Бурсе послао Сахибкирану (Тимуру). Господар Сахибкирану је жену са ћеркама одмах са слугама послао Јилдириму Бајазиту. Захваљујући снази Сахибкирана, та жена која је до тада била у невери, постала је муслиманка.“

Портрет владарске породице кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице Немањић чешког сликара Јарослава Чермака (1831-1878).

У трећој биографији Тимура која је настала око 1430-35, коју је написао Ибн Арабшах, нема речи ни о Оливери, нити о њеним ћеркама, осим, да су Монголи заробили Бајазитов харем, иако је Сулејман Челебија покушао да их спасе, али, да их је оставио на цедилу и побегао са државном касом. Ибн Арабшах оцењује Бајазита веома позитивно, док је Тимура негативна особа, јер је од њега побегао из Самарканда у Османско царство и живео у Бурси, а од 1412 године у Једрену, где је провео 10 година на двору Мехмеда I, вероватно отуда и та прича о бекству Сулејмана. О битци пише веома мало, помиње хришћанске војнике, али, не именује Стефана, сву кривицу сваљује на Сулејмана, који је напустио Бајазита, када су татарски бегови под његовом командом прешли Тимуру, отишао у Бурсу, понео целу државну касу, уз пут оставио део харема и део касе и побегао у Константинопољ. Као и све по муслиманским правилима у рату заробљене жене, Оливера и њене подруге су постале обичне слушкиње у харему, те су морале да служе Тимуреве конкубине, радећи најниже послове. У његовој причи, Тимур је једног дана позвао Бајазита, који је био везан у његове просторије, ослободио га страха и понудио му место између његовим највишим сарадницима, понудио му вино, које су пили у круг све док није пала ноћ. Кад је пала ноћ и сви су били мало припити, Тимур је наредио да се доведу и жене на славље, да служе. Завеса се подигла, ушле су и жене, служиле вино, после неколико времена, Бајезит је видео да су међу њима биле и његове жене, конкубине, и ћерке. Бајазит се после тога разболео, његове ране су почеле поново да крваре, добио је температуру и убрзо умро. Арабшах објашњава то са тиме, да је Бајазит у једном писму написао Тимуру, да ће кад га победи да га зароби и прослави са његовом женом, па му је показао, да је то највећа увреда, коју је могао да му да, јер код муслимана није обичај да се у увреде уплиће породица. Али, тако пише Ибн Арабшах то није био главни разлог Бајазитове болести, већ да је Тимур ослободио синове Карамана. Караманска династија се дуго борила против Османске за превласт међу Турцима. У ствари он прећуткује, да се је Бајазит разболео, јер је био разочаран понашањем својих синова, осим Исе, који се једини потрудио да га ослободи, док су његова браћа захвално заузели територије које им је дао Тимур, међу њима и Мехмед.

4) (Tamerlane or Timur the Great Amir, by Ibn Arabshah, Oxford 1947)

Ова прича је касније прешла у легенду о Оливери, која је морала да служи Тимура, а први о томе пише Лаоник Халкокондил (око 1470), а легенда се као ватра шири Византијом, Османским Царством и Италијом, и другим европским земљама и додају све новије теорије и измишљотине, да би почетком у 16.века настале легенде о томе да је Оливера морала полунага да служи Тимура и да се Бајазит због тога убио. Ту легенду је вероватно од Турака чуо и Константин Михајловић, јер је тако препричава, да је Оливера заробљена на ратишту и да је Тимур наредио да се Оливера изведе пред њега, да га служи вином.

Негативна рецензија Бајазита код османских хроничара тог доба, коју повезују са Оливером има у ствари сасвим другу позадину, наиме да се је Бајазит више ослањао на хришћане, него на турске бегове и да није био „гази“, борац у име ислама, већ веома толерантан према хришћанима. Поред тога, Ашикпашазаде му замера, да је на врховна места турске кадије и имаме заменио персијским. Да је Тимур са Бајазитом заратио баш због хришћана потврђују и други хроничари, међу њима и Клавихо али, сигурно не због Оливере, већ због тога, што Бајазит није дозвољавао насилну исламизацију, а са друге стране није имао поверења у Татаре, који како је рекао Тимуру „Пролете као олуја, попале и опљачкају све и то лежи у њиховој нарави, да се нигде не задржавају и нису верни ни једном господару“. Пораз Бајазита код Ангоре су искористили, нарочито Ашикпашазаде, да за све недаће које су претрпели од Тимурида окриве хришћане, а Оливера, која је наводно имала велики политички утицај на Бајазита постаје симбол хришћанства, а појам кефур, кјафур, ћаур, каур симбол неверника, иако кефур у ствари само значи издајник, неверни савезник, а не неко без вере, или друге вере. Оливера и њено понашање је, како с правом пишу модерни турски историчари код Ашикпашезаде покушај да се објасне две ситуације, које је описао Арабшах: Да су муслимани Бајазит и Тимур пили вино заједно, и да је Тимурева војска не само заробила неколико харема, што код муслимана није смело да се деси, већ и да је заробљене муслиманске жене султана изложио јавности. Оливера као заробљена хришћанка је била предестинирана за ту улогу, да би се заташкала чињеница да је цео Бајазитов харем осрамоћен, тиме што су све жене, па и муслиманке служиле Тимуреве госте.

Дипломати на двору Тимура

Страни дипломати, који су боравили од 1403 -1404 у Самарканду код Тимура, као на пример Шпанци Пако Гомез де Сотомајор и Руи Гонзалес де Клавихо не помињу нити Оливеру, ни ћерке, само државну касу и харем, иако је доказано, да су од Тимура добили или откупили три хришћанске конкубине Бајазита, Марију ћерку угарског војводе, неименовану ћерку угарског или бугарског војводе и Ангелину ћерку „грчког племића“. Разлог је вероватно срамота коју су направили уз пут, наиме, те њима поверене жене које су требали да одведу у Константинопољ су остале трудне од ових католичких верника, па је краљ Енрике (Хенри) III од Кастилије наредио да се разведу, и ожене са њима. Та коју називају Јоана (Марија) од Угарске је била удата за Сотомајора и са њим имала троје деце, док је Ангелина удата за дон Дијега Гонзалеса де Цонтерерас, имали су четворо деце. Клавихо је Самарканд напустио у новембру 1404. год. заједно са турском делегацијом коју је послао султан Муса, па се намеће, да је Оливера тек тад пуштена и заједно са муслиманским женама Бајазита отишла у Бурсу, док су хришћанске конкубине и робиње подељене гостима. У то време је Тимур већ био болестан, па је због тога распустио Бајазитов харем, као и неке друге заробљенике, на пример, великане из Бурсе. Оливера сигурно није оставила дете и вратила се код брата у Србију, како наши историчари тумаче. Клавихо на једном месту, где објашњава ко је Мурат I, помиње Лазара, бугарског грофа, који је у једној бици лично убио цара Мурата, пробовши га копљем које је ушло напред а изашло позади, а Бајазит се осветио тиме што је у борби лично убио Лазара. Његов син се помирио са Бајазитом и сада живи заједно са Сулејманом (крајем 1403, када је Клавихо то написао, код Сулејмана је боравио Вук). Клавихо је те приче чуо, када је преко Константинопоља и Трабзона путовао у Самарканд увек пар недеља иза Тимуреве војске, која је напуштала Анатолију.

Деспот Стефан Лазаревић на композицији Рај и пакао под Богородичиним плаштом из XV века

Он описује велико славље које је трајало две недеље поводом женидбе и свадбених весеља за Тимуреве унуке, између осталих вероватно и Абу Бакра Мирзе са Оливерином ћерком, које је приредио Тимур, као и његова снаха, на које су били позвани и страни дипломати, септембара 1404. Поред Тимуревих жена, на слављу су биле присутне и жене Тимуревих унука. Можда је Оливера чак доживела да у заробљеништву присуствује свадбеном весељу њене ћерке и Абу Бакра, међутим о томе ништа не стоји у његовом путопису. За разлику од Ашикпашезаде који Оливери пребацује развратност и да је Бајазита научила да пије алкохол, због чега се Тимур наљутио, па и чак и рат започео, и на крају га понизио, Клавихо пише да, не само да Тимур пије вино, већ и његове жене и да се њихова славља тако одвијају да се вино служи толико дуго, док се сви не напију и мушкарци и жене, јер се у пијаном стању боље слави. Осим тога Тимуреве жене, снахе и жене њихових синова не служе слушкиње, већ мушки рођаци Тимура, као и самог Тимура. Што би се успротивило свакој легенди да је Оливера служила Тимура, али потврдило Ибн Арабшаха, да су Тимуреве жене и конкубине присуствовале слављу заједно са њим, па је могуће да је пред Бајазита извео и његове жене, што је за османске владаре био табу, јер се по турском обичају ни име владаревих жена и ћерки не помиње, већ им владар да надимак, као на пример „Ђулбахар“- пролећна ружа, а исто тако кад им се роди ћерка они је назову, „она која је под велом “ (Арабшах). То објашњава зашто су жене султана имале обично два имена, једно под којим су зване, као на пример Мариам, или Милева за Оливеру, Фулдане -Олга, Хурем – Роксана, Махпејкер -Кусима (Косем), Аруз (Оруз) чије име на османском значи „Једна од њих“, Паша Малика- „Анђеоског лица“, а друго крштено или муслиманско име (Хатиџа, Ајше итд.).

5) a) Estudio Histórico Sobre Algunas Familias Españolas, Tomo III, Alfonso de Figueroa y Melgar, (Madrid, 1967), Página: 468 (Confiabilidad); b) Ruy González de Clavijo. „La embajada a Tamorlán“. ed. de Francisco López Estrada. (Madrid: Castalia, 1999).

Наша историја, хроничари и писци нигде не помињу Оливерину децу, осим Константина из Островице (непотврђено), као и један-два бугарска хроничара, а највише о тој теми причају бугарске легенде из околине Једрена. Легенда да је кнегиња Милица спречила Оливерину трудноћу тиме што јој је извадила материцу је свакако највећа лаж у српској историји, јер су такви подухвати у средњем веку били неизводиви. Српски историчари, који се баве том темом, покушавају да то објасне теоријом, да је Оливера била само династичка жена, која са султаном чак није имала полне односе, што је још већа измишљотина, јер је Оливера 12 година била, не само миљеница, већ ако је веровати османским хроничарима и персијским биографима и једина Бајазитова жена, јер после ње није ни једну „угледао“, што је појам који се користи за опис полних односа, тако да није ни са једном другом легао у кревет. Персијанци пишу, да је Бајазит са њом живео, као каур са само једном женом и да су имали много деце, број се од хронике до хронике разликује 2-7 детета. Ову теорију потврђује и Нешри, цитирам: „Кад је погледао ону каурку у очи, више није угледао ни једну другу жену.“

Mehmed Neşrî (1995). Kitâb-ı Cihan-Nümâ (Neşri Tarihi). II Cilt. Yay. F. R. Unat ve M. A. Köymen. Ankara: Türk Tarih Kurumu Yay;

Историјски доказ за ову теорију би могла да буде тужба, коју су 1393. год. пред кадијом у Бурси против Бајазита поднеле две његове венчане (никах) жене, јер су тражиле, да их Бајазит по закону све равноправно испоштује, да свакој да засебну кућу, пошто се окренуо само једној миљеници (Оливери), којој је дао ту привилегију.

4) а) Molla Fenari, Fuṣūl al-Badāʼiʻ fī uṣūl al-Sharāʼi, Istabul 1948; 6) (Mola Fenari, Zbirka presuda po šariji i komentari); b) Uzunçarşılı, İsmail H, Kütahya Şehri, İstanbul Devlet Matbaası, 1932, sayfa, 55;

Са тиме, и ту се персијски и арапски хроничари слажу, сва деца која су Бајазиту рођена после 1391 су са Оливером, са чиме би се број деце попео на седморо, поред ових пет, за које постоје записи хроничара и теорије да је султан Мехмед I био евентуално Оливерин син, рођен 1391, њена деца би били и принцеза Фатима и принц Јусуф. Други тумаче превод тако, да се ради само о Бајазитовим ћеркама, јер би Оливерина деца, ако их је имала била превише млада, на пример Фајфрић, Пурковић, који Оливерину удају смешта чак 1392. год, што је нетачно јер је Стефан, као Бајазитов шурак (брат његове жене) познат већ у септембру 1390. год. када је први пут учествовао у борбама Бајазита у Анатолији. Оливерине ћерке су биле 11 и 10 година старе и са тиме довољно одрасле за никах брак, који је дозвољен од 9 година, те је по томе логично, да најмлађа Аруз није удата, јер је са 6-7 година била брачно неспособна.

Пурковић, Миодраг. Кћери Кнеза Лазара: Историјска Студија. Мелбурн: Српска Мисао, 1957.

Међу списима из Трновске школе је пронађен лист непознатог хроничара, који је на основу воденог печата датиран крајем XV века, у коме је реч о мајци Мехмеда I, где се негира да је мајка Мехмеда била бугарска принцеза Олга, ћерка владара Велебужда, већ да се из поузданих извора зна, да је његова мајка ћерка светог кнеза Лазара, која се зове Оливера. „Светият княз Лазар имал три дъщери, най-старият Мара, дадена на господин Вук владетелят на Ситница за жена си, тя родила деспот Георги, а Драгана на син на император Иван, тя родила две дъщери, най-малката дъщеря Оливера, взел турски амир в харем, тя родила Амир Мохамед, принц Мустафа и още три дъщери.“ (Олга- Фулане хатун, коју многи називају бугарском принцезом је дата 1372 године Бајезиту за жену, а била је ћерка „бугарског“ деспота Велебужда, Константина Дејановића, по неким изворима она се убила у Тимуревом харему 1403, а имала је са Бајазитом једног сина вероватно Ертогула и шест ћерки.) Елден претпоставља, да се овај текст ослања управо на Константинову биографију, јер је Константин Филозоф после смрти Стефана отишао у Врање и одатле је његово дело допрело у Трново.

5) Collection Piccio, Bulgarian leaves, (Yale University Slavic Languages and Literatures, 2011)

У Чешкој и Пољској још у оригиналним листовима из XVI века који се на основу писма приписују Константину из Островице, има доказа да је Оливера имала децу. Константин у чијем се делу већ у чешком издању из 1565, коју је превео Јанко Шафарик изоставља крај реченице: „И после је отпустио све заробљенике и Деспину и са поклонима је отпратио у Бурсу, у њену земљу и ту је живела, док није удала најмању ћерку.“ Јиречек који је такође имао увид у хронику из 1549, из које је овај пасус, негира ту вест, сматрајући, да је дописана. Док се у западним издањима реченица завршава са: „И после је отпустио све заробљенике и Деспину, у Бурсу, у њихову земљу.“ у неким српским преводима се тај пасус чак ни не појављује, осим код Шафарика. Ако се са најмлађом ћерком мисли Аруз, онда је Оливера остала у Бурси до после 1405. год. када је Аруз удата, или до 1420, до удаје Фатиме Султан, да се не замени са Фатимом, најстаријом ћерком која је удата пре битке код Ангоре 1402.

6) Јанко Шафарик-Мијаила Константиновића, Србина из Острвице, Историја или љетописи турски, писани око године 1490, Гласник Српског ученог друштва, књ. XVIII, стр. 25-188

И поред тога, наши историчари прећуткују сваку могућност, шта више изричито негирају, да су Оливера и Бајазит имали децу, игноришући три поуздана извора, две биографије Тимура писане по његовој наруџбини, као и његовог сина Шаха Рука, хронику Хадидија, као и Константина из Островице, мада већина превода и тако игнорише овај пасус, како српска, тако и пољска и чешка издања. Да Константин Филозоф ту вест изоставља, ако је уопште изоставио, јер његов рукопис није сачуван у оригиналу, или је можда неко то намерно „прескочио“ кад је преписивао, остаће под велом тајни. До сада није објављено Филозофово комплетно дело, мада он многе ствари прећуткује што се Стефана и Оливере тиче, иако је сигурно био најбоље обавештен. Због тога он помало нејасно пише, и на погрешном месту, да је Оливера убрзо пуштена из заробљеништава без откупа, јер је Тимур био задивљен Стефановом храброшћу. Оливера се ускоро вратила у његов двор у Београду. Стефан је крајем 1403 године, добио Београд на зајам од краља Жигмунда, а двор и „Деспотова кула“ су завршени 1405, што се опет поклапа са персијским и шпанским изворима. Са друге стране, ни један српски хроничар не наводи, да је Оливера била на сахрани кнегиње Милице, што једино може да значи да новембра 1405. још није била у Србији, што би се опет поклопило са удајом Аруз после 1405. Легенде које круже да је Оливера живела у неком манастиру код Кладова није доказана, нити постоје подаци када се је стварно вратила у Србију. Први пут се у Србији помиње 1423. када је добила дозволу да путује у Дубровник. Једини путоказ где је можда Оливера живела, је да у близини Деспотовца постоји село Милива (Милева), јер се помиње, да је 1433 само била у гостима код Ђурђа у Некудиму, али до сада то нико није истраживао.

Још чудније је да и Хрвати, то јест Дубровчани и Которани знају да је Стефан у сродству са Абу Бакром, јер у једном писму које су му упутили преко Паве Гундулића у марту 1405, после Тимуреве смрти, да се распита о заробљеницима, када је Абу Бакр Мирза кратко преузео власт у Самарканду, изјављују наду, да ће Стефан да добије вест, јер се „ородио“ са новим татарским царем. Гундулићи су од времена цара Душана, па до смрти Катарине Бранковић 1492, били не само у дипломатској мисији између Дубровника, Србије и Угарске, већ и у служби турских владара у дипломатији Угарске са Османским царством, тако да и поред свих негирања модерне историје, може са сигурношћу да се каже, да су били добро обавештени и о приватном животу српских владара и њихових ћерки. Иван Гундулић, у драми Осман саветује султана да се мане влашке чобанице Марице (како се звала његова миљеница), већ да узме племкињу српског или грчког порекла, као његови преци Орхан, Бајезит I и Мурат II: „Твоји дједи тога цића унуци су били царâ славна Ивана Палкошића, Ђурђа деспота и Лазара.“

7) (Archiv Vienna, Rasz. Dok., 114a);

Кристофер Марлоу (Tamburlaine The Great) који је упознат са хроникама, у његовој драми не даје улоге Оливериним ћеркама, јер су већ дате у хареме Монгола, већ помиње само једну слушкињу. Он помиње свађу Бајазита и Тимура због тога што Тимуреве жене морају да служе слушкиње његових конкубина и у тој свађи му Бајезит каже, да му је Оливера родила и три сина, три Херкулеса, као од брда одваљена, док Тимурева миљеница, како је познато нема деце са њим. Можда је из те драме настала каснија легенда о неплодности Оливере, да су личности обрнуте. У драми Марлова, Забина, хришћанка, је турска царица, она је на првом месту, иако Бајезит има 15 жена.

8) C. F. Tucker Brooke (Hrsg.): The Works of Christopher Marlowe. Clarendon Press, Oxford 1910.

Познато је да је Бајазит имао 12 жена, четири никах (венчане) жене, Девлет Шах, Султану, Хафисе и Караман, ин Киз и осам невенчаних жена, конкубина, Лаз, ин Киз (Оливера), Фулдане Константин, ин Киз (Олга Дејановић- Драгаш), три Гркиње од које је именом позната само Ангелина Рум кафур, ин Киз, Yenişehir’de evlendiği Kiz, V. İoannis,in Kiz, две Угарке, које су се обе звале Марија и једну непознатог порекла. Легенда да су се Оливера и Бајазит венчали у Крушевцу у џамији, је заиста само легенда, јер до данас није доказано, нити да је та џамија постојала, нити да су султани правно женили хришћанке. Појам, „узео за жену“ и направио свадбено весеље, је углавном користи када су у питању хришћанке и нема везе са никах браком, који је склапан пред кадијом са слободном муслиманком. Иначе султани се нису женили у џамији, то је мода настала у народу тек у 19. веку, када се султани уопште нису више женили, јер је у исламу женама и мушкарцима забрањено да заједно седе у истој просторији док нису венчани, шта више женама је забрањено да присуствују венчању, уместо њих је присутан само њихов тутор. Хатун- госпођа је у периоду од 1218-1521 придев за венчану жену султана, али и за конкубину која је родила принца. Поред тога, иако Турци то радо другачије тумаче, Бајазит ни са једном венчаном женом није имао синове, већ су му све синове родиле конкубине, како поздано пише биограф Бајазита II, Нешри.

9) a) Meram, Ali Kemal (2011). Padişah Anaları ve 600 Yıl Bizi Yöneten Devşirmeler. İstanbul: Güz Yay.; b) Mehmed Neşrî (1995). Kitâb-ı Cihan-Nümâ (Neşri Tarihi). II Cilt. Yay. F. R. Unat ve M. A. Köymen. Ankara: Türk Tarih Kurumu Yay;

У 19. Веку кућа Османовића први пут помиње Оливерину децу, али само ћерке:

2) Princess … Khanum. b. 1391 (d/o Despina). m. 1403, Damad ‘Abu Bakar Mirza (d. 1408), son of Jalal ud-din Miran Shah bin Timur of Iran. She d. at Samarkand.

3) Princess Pasha Malika Khanum. b. 1392 (d/o Despina). m. 1403, Amir Damad Jalal ud-din Islam, son of Shams ud-din Muhammad, a General in Timur’s service.

5) Princess Oruz Khanum. b. 1386 (d/o Despina). m. after 1405, … and had issue, one son and one daughter.

Од пре неколико година се три ћерке Оливере набрајају и у турској Википедији, јер више та чињеница не може да се сакрије ни у Турској.

Руска википедија, ослањајући се на Сакаоглу, наводи Пашу Мелике и Аруз.

9) Bahadıroğlu, Yavuz, Resimli Osmanlı Tarihi, Nesil Yayınları, 15inci baskısı, 2009; Sakaoğlu N. Bu mülkün kadın sultanları. — İstanbul: Oğlak Yayıncılık, 2015.

После шест века и у српској википедији, под појмом Бајазит I стоје Оливерине ћерке!!

За Расен:  Jasmina Böttcher-Đurić

ИЗВОР: https://www.rasen.rs/2019/08/srpska-istorija-pod-velom-haremskih-tajni/