- Професорка Смиља Аврамов (1918 – 2018) је током истраживања за потребе писања књиге о србоциду у архиву Ватикана дошла до запрепашћујућег открића и податка да је највећи крвник српског народа – Анте Павелић – био обавештајац британске службе МI6 још од 1926. године.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
У геноциду над Србима у злогласном Јасеновцу страдало је једанаест чланова породице Аврамов из Пакраца – западна Славонија. Као једина преживела претекла је само др Смиља Аврамов: Бог ју је сачувао да би сведочила о Великом Злочину (лат. Magnum Crimen) комуно–усташког србождерства.
Проф. др Смиља Аврамов (Пакрац, 1918 – Београд, 2018) је као један од водећих светских стручњака за међународно право цео радни век предавала на Правном факултету у Београду. Своја истраживања СРБОЦИДА (геноцида над Србима) започела је 1947. године. Тада је била запослена у Јавном тужилаштву Београда. Затражила је од шефа да је пусти три дана како би у Загребу решила питање наследства као једина преживела после усташког покоља. Шеф јој то није дозволио, већ јој је грубо одбрусио: „Доста о Јасеновцу! Да твог оца нису заклале усташе, ми бисмо га убили, јер је био буржуј!“ Смиља је ипак отпутовала у Загреб, а када се вратила у Београд на посао, добила је отказ.
Кроз прикупљање историјске грађе и научне литературе за велику студију о геноциду над српским народом у НДХ у радовима, предавањима, али и у јавним обраћањима, професорка Аврамов је износила мало познате и сасвим непознате чињенице везане за највеће стратиште Срба у Другом светском рату – логор Јасеновац.
Тако је професорка Аврамов током истраживања за потребе писања књиге о србоциду у архиву Ватикана дошла до запрепашћујућег открића и податка да је највећи крвник српског народа – Анте Павелић – био обавештајац британске службе МИ6 још од 1926. године. Ова Служба је била задужена за шпијунске активности у иностранству за разлику од Службе MI5 (ен. Military Intelligence, Section 5, скраћено), која се бави контраобавештајним делатностима на домаћем тлу Уједињеног краљевства.
У октобру 1934, у успешно изведеном атентату на југословенског краља Александра Првог Карађорђевића (1888–1934) у Марсеју – Француска, једну од главних улога „извођача прљавих радова“ у овој акцији, служба МИ6 је поверила њиховом агенту Павелићу.
– Ја сам била запрепашћена када сам писала прво издање књиге о геноциду над српским народом, својевремено је о томе причала професорка Аврамов. Радила сам најпре у римском војном архиву, па после у британском и немачком. Најпре сам узела нашу грађу и документа која је наша емигрантска Влада упућивала британској Влади, молила, преклињала, кумила да се бомбардују пруге које воде у логоре Јасеновац, Јадовно у Херцеговини и другде где их је било. Ништа није учињено. Апсолутно ништа. Одједаред ми дође у руку документ… запрепастила сам се! Документ у којем стоји да је Анте Павелић, највећи ратни злочинац на свету, био члан британске обавештајне службе од 1926. Видите, ја и овде имам књигу, посредством те књиге сам дошла до тог документа. Када сам је прочитала отишла сам поново у Лондон и тражила сам тај досије и питала директора Словенског оделења (ен. Slavic Department) да ли је то фалсификат? Он се насмејао и одговорио: `Како можете претпоставити да у британском архиву може бити фалсификата?` („ЗАПАЊУЈУЋЕ ОТКРИЋЕ ПРОФЕСОРКЕ СМИЉЕ АВРАМОВ: Анте Павелић је био британски шпијун“, ПРАВДА, 24.02.2021)
Обавештајци Службе МИ6 су у мају 1945. учествовали у спашавању свог агента Павелића. Високи британски дипломата се први срео са Павелићем у Франкфурту. Прерушеног у редовника Енглези га затим пребацују у Ватикан, а Американци даље у Латинску Америку.
Професорка Аврамов је открила и потврдила да су агенти МИ6 још у марту 1941. подметнули Србима онај злокобни поклич `Боље гроб него роб!` и затим их гурнули у Светски рат да са овом крилатицом гину за интересе британске империје.
Ј. Б. Тито (1892–1980), доживотни председник `друге` (СФР) Југославије и маршал из Кумровца, био је такође агент МИ6. У Службу је уведен 1934. године, осам година после Павелића.
За разлику од Павелића, који своју необуздану мржњу према Србима и Православљу није крио, Маршал из Кумровца је своју ништа мању србомржњу цео живот вешто скривао. Приликом једне посете САД почетком 60-тих година прошлог века Тито се срео са Иваном Мештровићем (1883–1962), славним хрватским и југословенским вајаром. Тај сусрет забележио је Мате Мештровић, син славног вајара:
„Зашто се Ви не вратите у Југославију?“ пита Тито Ивана Мештровића.
„Бојим се Срба!“ одговара вајар.
„Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педесет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати!, одговорио је Тито испијајући ко зна који виски по реду.“
Најубедљивије сведочанство о „браку из рачуна“ левих (комунистичких) и десних (усташких) екстремиста и завереника против Српства и Православља пружа један документ који је под насловом „Споразум о сарадњи хрватског усташког покрета и комунистичке странке Југославије“ састављен и оверен у јуну/ липњу 1935. у затвору у Сремској Митровици. У наднаслову пише: „Свесни тешкоће у борби, без обзира на подвојеност у погледу на друштвени поредак, вођство хрватског народног усташког покрета и вођство југословенске комунистичке странке у Краљевини Југославији, овлашћено и споразумно са свима првацима легалних и илегалних формација склапа следећи Споразум…“ На крају овог Споразума сажето је објашњен заједнички циљ комуниста и усташа:
„Југословенска комунистичка странка којој је Закон о заштити државе од 1922. год., онемогућена акција слободног кретања и рада са једне, и вођство хрватског ослободилачког покрета с друге стране, примају на себе заједнички и споразумно ДУЖНОСТ заједничке борбе и међусобног помагања у сваком случају потребе до постигнутог циља: РАСПАДАЊА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ И УНИШТАВАЊЕ СВЕГА ШТО ЈЕ СРПСКО И ПРАВОСЛАВНО“.
Документ су својим подписима оверила двојица тадашњих митровачких затвореника: Моша Пијаде, представник Комунистичке партије Југославије, и одвјетник др Миле Будак у име Хрватског усташког покрета. (Оригинални документ се данас чува у архиву непријатељских јединица Војно–историјског института ЈНА, Бр. рег. 3/2; Кутија-116/1638).
И на крају, поставља се једно важно питање: шта још треба ружно очекивати када знамо да српски ђаци о свему овде изложеном не знају ништа, јер им наставници о томе не смеју или не желе да говоре, и каква нам је перспектива у ближој и нашег потомства у даљој будућности када имамо у виду да су и у данашњој Србији (истина нешто мање) и у сувременој и сувереној Хрватској (готово сасвим) на власти (мање–више прикривени) потомци горепоменутих завереника против Српства и Српске Православне Цркве.