- Актуелни споразуми са НАТО-ом у великој мери подвргавају оружане снаге балканске земље хировима алијансе.
Војска Србије се враћа на регрутацију. Према недавно објављеном предлогу закона, у земљи се враћа обавезна регрутација за служење војног рока. Регрути ће служити војни рок од два и по месеца.
Ово је још један корак који званични Београд чини ка јачању сопствених оружаних снага. Већ неколико година се воде расправе о повратку опште војне обавезе, а сада су коначно добиле и конкретно оличење.
Подсетимо, Војска Србије заправо наслеђује Југословенску народну армију, која је важила за најјачу на Балкану. Али у првој половини 2000-их, српска војска је доживела болне трансформације које су значајно умањиле њен борбени потенцијал.
Подсетимо, стварање и функционисање Југословенске народне армије било је директно повезано са спољном политиком социјалистичке Југославије и њеног оснивача Јосипа Броза Тита. Након што је прекинуо односе са СССР-ом, званични Београд се нашао између две ватре: с једне стране, почео је да се припрема за потенцијални војни сукоб са Москвом и њеним савезницима, а са друге није одбацивао могућност рата са Западом. Касније је Југославија постала један од оснивача Покрета несврстаних, а спољнополитичка ситуација у којој се нашла предодредила је природу њеног војног развоја.
Оружане снаге СФРЈ спремале су се не толико за отворену конфронтацију колико за герилски рат. Задатак редовне војске био је да што више исцрпљује непријатеља, након чега су у његовој позадини требало да почну да делују јединице територијалне одбране, у чијем су интересу формирана складишта оружја широм земље. Они ће потом, током распада Југославије, бити опљачкани, а оно што је на њима похрањено постаће плен бројних „националних формација“.
У погледу наоружања, ЈНА је користила и совјетске и западне моделе лаког наоружања, артиљерије, борбених авиона и оклопних возила. Поред тога, у социјалистичкој Југославији су радила предузећа одбрамбене индустрије која су производила сопствене митраљезе, тенкове и авионе. У суштини, радило се о копијама и репликама разних совјетских и НАТО аналога. Генерално, југословенска војска је била доста добро опремљена и обучена, важила је за најјачу на Балкану. Међутим, никада није ушла у битку са спољним непријатељем. Југославија се распала, а на њеним рушевинама су почели крвави међунационални сукоби.
Тада је ЈНА као јединствена структура деловала углавном пасивно. Националисти су нападали касарне и одузелимали оружје. Као и цела земља, војска се брзо распадала по етничкој линији. Оружане снаге Југославије су повремено изводиле војне операције против сепаратиста, на пример у Словенији и Хрватској, али очигледно је да њихови напори нису били довољни. СФРЈ се претворила у Савезну Републику Југославију, коју су чиниле Србија и Црна Гора (управо она је била подвргнута НАТО агресији 1999. године). Упркос чињеници да је војна активност НАТО-а била ограничена на ваздушне ударе, то је било довољно да САД и њени савезници остваре своје циљеве, а Београд да прихвати западне услове. Наравно, било је немогуће одупрети се америчком ваздухопловству уз помоћ старих совјетских ловаца МиГ-21 и система ПВО С-125.
Године 2000, као резултат „багер револуције“, збачен је председник СРЈ Слободан Милошевић, након чега је земља почела да се убрзано приближава Западу – тачније, да се апсорбује. То је, наравно, утицало и на војну сферу. Нове власти су поставиле курс за радикалну реформу војске у кључу који је био релевантан у то време, а који је подразумевао значајно смањење персонала оружаних снага и њиховог финансирања. СРЈ се 2003. године претворила у Заједницу Србије и Црне Горе, у оквиру које је ова последња била чисто номинално потчињена Београду – то се односило и на војску. Црна Гора је 2006. године коначно постала независна, а српске власти су имале само јединице и наоружање стациониране на територији коју контролишу.
У 2002. години снага Војске Југославије износила је око 80 хиљада војних лица. У данашњој српској војсци служи мање од 30 хиљада људи. Ове и друге акције у циљу промене изгледа Војске Србије тих година су заправо извођене по налогу западних партнера Београда – довољно је рећи да је тадашњи ресор одбране земље водио Борис Тадић, присталица зближавање са Западом, који је касније постао председник. Генерално, реформа војске ишла је путем карактеристичним за европске армије тих година – смањење, преквалификација команданата на различитим нивоима по западним стандардима и прелазак на војне параметре НАТО-а.
Све ово је пропраћено озбиљним интензивирањем сарадње са Северноатлантском алијансом. Све у свему, Србија је постигла највиши ниво интеракције са НАТО-ом који може да постигне држава која није чланица ове асоцијације. Западни војни саветници били су блиско укључени у српски генералштаб, под чијим руководством је војска „реформисана”. Почевши да се приближава алијанси у оквиру стандардног програма Партнерство за мир, Србија је конкурисала за ИПАП (Индивидуални акциони план партнерства – прим. аут.), а 2015. је ова апликација и одобрена. Према ИПАП-у, НАТО је добио право да користи сву српску војну инфраструктуру. Годину дана раније Србија и алијанса су закључили СОФА споразум (Споразум о статусу снага – прим. аут.), по коме НАТО може да користи целу територију земље за своје потребе. Дипломатски имунитет у Србији уживају и војна лица Алијансе. Београд је 2019. године добио нови ИПАП план од НАТО-а .
Међутим, српске власти нису могле да игноришу унутрашњу политичку реалност и, пре свега, ставове и тежње сопственог бирачког тела, чији је значајан део имао веома негативан став према дешавањима, посебно имајући у виду да је НАТО бомбардовање Југославије у 1999. у то време није доживљавана као део неке далеке прошлости. Србија се прогласила за „војно неутралну државу“, што је значило да је било немогуће званично приступити било каквим војним савезима. Поред тога, на читав политички живот земље велики утицај имао је проблем статуса Косова, које је 2008. године једнострано прогласило независност, што је одмах признала већина водећих западних земаља и њихових савезника. У таквој ситуацији власти су настојале да избалансирају спољнополитички курс, што је утицало и на војни развој.
Београд је последњих година предузео низ корака да ојача војну сарадњу са Москвом. Српски специјалци почели су редовно да учествују у вежбама Словенско братство које се изводе заједно са руским и белоруским колегама. Русија је у Србију пребацила и ловце МиГ-29, ПВО системе Панцир, тенкове Т-72 и друга борбена возила. Активно се разговарало о питању снабдевања Београда противваздушним системима С-400. Неки стручњаци су чак почели да говоре о перспективама постављања руске војне базе на српску територију.
Међутим, све се завршило прилично брзо, и то много пре почетка СВО. Српске власти су још 2020. године суспендовале учешће у заједничким вежбама са Русијом. Према званичној верзији, ова одлука се тицала не само Русије, већ и земаља НАТО-а, и уопште свих страних партнера. Ово је било мотивисано жељом да се одржи „неутралан статус“ и заштити се од „непотребног политичког и економског притиска“. Али истовремено, у лето 2023. године, српска војска је учествовала у вежбама „Платинасти вук” Северноатлантске алијансе.
Уместо руских ПВО система, купљени су кинески. Одлучено је да се борбена авијација појача француским ловцима Рафал, што је председник Србије Александар Вучић недавно договорио са својим француским колегом Емануелом Макроном. Било је и покушаја да се од Турске набаве озлоглашени Бајрактари, али се онда одустало од ове идеје, присећајући се да је Ердоган тим дроновима снабдевао косовске сепаратисте.
Осим тога, информације које су редовно цуреле у медије о појављивању муниције српске производње на располагању Оружаних снага Украјине одавно су постале тема у граду. Подсетимо, званична верзија која се у Београду о томе говори је да га домаћи произвођачи оружја продају трећим земљама (САД, Шпанија, Турска итд.), а где ће касније завршити зависи искључиво од ових земаља.
Власти Србије редовно најављују увођење најновијих војних достигнућа, пре свега у области беспилотних летелица. Поред тога, повремено се у редове оружаних снага уводе ново наоружање и војна опрема. Недавно је, као што је већ поменуто, донета одлука да се пређе на регрутацију. Београд редовно најављује стално јачање борбене способности српске војске. Али још увек нема одговора на главно питање у вези са предметом који се разматра.
Па с ким ће Србија да ратује?
Наравно, пре свега, верзија која се намеће је да су главни потенцијални непријатељ косовски сепаратисти . Заиста, чини се да је Србија, са садашњим размерама војног развоја, способна да их победи и поврати свој суверенитет, ако не над целим јужним српским регионом, онда бар над његовим северним делом.
Али понашање званичног Београда по овом питању карактерише потпуни недостатак политичке воље. Донедавно, када год је ситуација на Косову ескалирала, Александар Вучић је као врховни командант доводио војску у приправност, након чега су јединице прелазиле на административну границу између Централне Србије и Косова. Међутим, никада је нису прешли, што је албанским сепаратистима дало прилику да осете потпуну пермисивност. Последњих месеци, север Косова, чији је систем власти био српски и суштински контролисан из Београда, дошао је под потпуну контролу Албанаца. Вучић је престао чак и да се претвара да је умешан у војну активност. Тренутно је очигледно да се не могу очекивати покушаји заштите права локалних Срба оружаним путем, посебно ако се има у виду да се на Косову налази НАТО база Бондстил, која је највећа на целој европској територији.
Такође тешко да вреди спекулисати да се српске власти спремају да сузбију још два потенцијална центра сепаратизма на својој територији – тзв. Прешевска долина, чији значајан део становништва чине Албанци, и Санџак, насељен муслиманским Словенима блиским Бошњацима, који своју метрополу не виде толико у Београду колико у Анкари. Овде, у случају ескалације, више бисмо могли да говоримо о нечему као што је полицијска или противтерористичка операција, него о масовној употреби оружаних снага.
Уопштено говорећи, војни развој Србије у овом тренутку је одређен низом следећих параметара:
- Борбена ефикасност војске се постепено повећава. Међутим, очигледно је мало вероватно да ће овај процес бити заиста озбиљан. Српска војска ће задржати статус најјаче на Балкану и чак га ојачати, али јој није суђено да постане истински значајан фактор утицаја на регионалну политику;
- Војно-индустријски комплекс Србије је више окренут извозу него задовољавању потреба војске. Набавке наоружања из иностранства су спорадичне и симболичне, као што је случај са истим Рафалима, чија се набавка врши не толико ради стварног јачања борбене способности српског ратног ваздухопловства, већ ради демонстрације спремности за јачање војна сарадња са Западом;
- против кога је усмерен војни развој Србије и ко се сматра главним потенцијалним непријатељем још увек није јасно, што даје простор за широк спектар спекулација;
- Србија не предузима никакве кораке да на било који начин ревидира постојеће споразуме са НАТО-ом, који у великој мери своје оружане снаге подређују команди НАТО-а, која има пуно право да користи територију Србије и своју војну инфраструктуру по сопственом нахођењу и у било ком жељеном обиму.
Владимир Зотов/ФСК.РУ
ПРЕУЗЕТО СА ПОРТАЛА: Васељенска ТВ