СРБИ КАТОЛИЦИ

ФОТО: Српско друштво у Дубровнику у међуратном периоду

• Срби католици сматрали су да су они били Срби упркос томе што су били католичке вере, јер су говорили српским језиком и поштовали српске обичаје. Користили су ћирилицу и поштовали св. Саву. 
• До повезивања књижевности Срба православних и католика дошло је пре настанка Илирског покрета у Хрватској.  Били под притиском  своје цркве и аустријске управе да се изјасне као Хрвати.
• Њихова слабост је била што су прихватали словинство и  југословенство као заједничко име за све Јужне Словене.
• Дубровачки Срби и њихов лист  „Дубровник” сматрали су да заступају све Србе католике где год да су живели у Цавтату, Суботици, … .

Приликом доласка на Балкан Срби су се нашли под утицајем ширења хришћанске вере из Константинопоља и Рима. У западним деловима превладала је римокатоличка црква, а у источним православна црква. Пред турско освајање постојали су патријарх српски у Пећи и арцибискуп барски и примас српски у Бару.

Дипломатска преписка вођена је на српском језику. Филип де Диверсис у Опису славнога града Дубровника о томе : „ … Али пошто у сусједству тога  града  владају славенски господари који пишу уговоре, повластице, споразуме и погодбе с дубровачким господарима ћирилицом, потребно је да Дубровник  има и канцелара  или писара који је подједнако изучио талијански и словенско писмо.”  О називу писма : „писар Лука П Примојевић тражио је од сената допуштење за отварање штампарије која би штампала и “српским писменима” 1514. (1) Све до друге половине 16. века у Дубровнику било је опорука које су записане ћирилицом. (2)

Сматрам да је дипломатска преписка и повеље уздигле  значај домаћег језика међу дубровчанима. Марко Цар је пишући о старом Дубровнику истакао да је његов најлепши украс била његова књижевност, која је скоро три века представљала једину литерарну делатност нашег народа. Дела старе литературе дубровачке поникла су већим делом по летњиковцима у околини Дубровника. Силом прилика поводила се за прекоморским обрасцима. Истакао је да ако је калуп позајмљен од италијанске књижевности, грађа је већином била домаћа. (3)  На пример, Игњат Ђурђевић (Ђорђић) спевао је „Даворија у смрт Марка Краљевића”. (4)

Православни Срби под турском влашћу отварали су своје штампарије. О томе : „Срби православне вере су већ 1493. у Црној Гори, у Србији и Босни имали своје штампарије, у којима су штампали углавном књиге религиозног садржаја. Које су биле популарне и међу босанцима католичке вере.” Истовремено протестанске секте шириле су своје књиге. Сарајевски трговци католици упутили су писмо 2. маја 1581. папи Гргуру XIII. Писмо је писано босанским ћириличним словима. Један део потписника је своје име потписао на италијанском језику, а други део је написао своје име и занимање  ћириличним писмом. Доставили су  папи  6 јуна 1581. своје ћирилично писмо верници из Доње Тузле и Горње Тузле. Сви су се потписали ћириличним словима. Трговци из Дубровника и Босне 6 фебруара 1582. упутили су папи писмо написано ћирилицом. (5) Светосавска књижевност и босанска књижевност  писане су ћирилицом. У Босни фрањевци су ћирилицу звали српским писмом. (6)  За фрањевце и Рељковића ћирилица је била српско писмо. Срби су могли да пишу и латиницом али ћирилица је била њихово национално писмо. Осорски бискуп Матија Караман писао је римској Конгрегацији за пропаганду 1744. о Србима у млетачкој Далмацији :  „но пошто се ту налази и известан број Срба католика, они би хтели за епископа Србина католичке вере”. (7) Поводом обележавања 700 годишњице смрти Св. Саве. у часопису „Феријалац” објављена су два чланка „Личност Светога Саве” од др. Јакше Херцега и „Путовање Св. Саве” од Милије Станића. У свом чланку је др. Јакша Херцег истицао да су сем православних и Турци и католици поштовали св. Саву. Чак и после спаљивања моштију од стране Синан паше на Врачару. Написао је да је и Мрнавић у свом животопису Св. Саве истицао противан ефекат Синановог нечасног дела : „Успомена на светог човјека (Саву) остала је и код Турака … и код шизматика … па и код наших католика … остало је оно исто поштовање, које је било и прије, и које су нарочито исказивали Илири својим ходочашћем“. За њега то није била само прошлост јер су „У неким нашим крајевима католици у литанијама зазивају у помоћ и светог Саву.”(8)

Владика црногорски Сава Петровић у писму Дубровчанима написао је да су „нашега српскога језика”. (9)   До повезивања књижевности Срба православних и католика дошло је пре настанка Илирског покрета у Хрватској.  Остојић је сматрао да Сатир била прва књига која је пробила кинески зид који је делио православну књижевност од римокатоличке. Треће издање Сатира било је  1793. на ћирилици. Четврто у Будиму било је 1807. на ћирилици. (10) Прво издање Качићевог „Разговора угодног народа словинског” ћирилицом било је 1818. Рељковићев „Сатир илити дивљи човик”  имао је једанаест издања, од којих су два штампана ћирилицом. (11)  Гундулићев „Осман” штампан је у Дубровнику 1826. а будимско ћирилично издање Јефте Поповића 1827. (12)   Матија Петар Катанчић истакао је да се „наши Илири свуда Србљима зову” и „Свако зна колико је далеко између Илира што живе на Дунаву  и  Дубровника  па ипак нема друге разлике у говору него да их је обоје родила иста мајка”. (13)

Матија Бан је окупио водеће дубровачке интелектуалце око новог књижевног годишњака „Дубровник”. (14) Часопис „Дубровник цвиет народног књижества” покренули су 1849. Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић да би издавањем сачувају књижевна дела старих дубровчана и да омогуће да се огласе младе генерације дубровачких писаца. (15) У другој свесци „Дубровника” Матија Бан је написао „Хрвати одабрали нарјечје србско и нешто га похрватише.” Такође је написао :  „Ми Срби, неки смо источне вјере, неки западне, неки унијатске, а неки прешли смо на турску вјеру – ништа мање сви смо Срби”. (16)  Годишњак „Дубровник” изазвао је Анту Старчевића на његов први јавни наступ против српског национализма у Дубровнику 1851. (17) Хрвати су  присвaјaли дубровачку  књижевност као да је њихова. Медо Пуцић је реаговао :  „ …  примили српски језик као свој званичан, српску литературу као своју  рођену, обележавајући их само хрватским именом.” (18)  Са хрватске стране Иван Кукуљевић Сакцински тврдио је да су дубровачки песници хрватски песници. У свом писму Казначићу 1858.  је  написао :  „Наш Орсат Почић заузет је истинабог за име српско, али ја сам освједочен из хисторије, етнографије, језика живућих и старих Дубровчана да ово име њима не припада”. Због Босне и Херцеговине дошло је до раскола у далматинској Народној странци 1879. Срби су иступили из странке и основали Српску народну странку 1880. (19)  У другој половини 19 века почели су католици у Дубровнику да истичу своје српско порекло. Луцијан Марчић је пишући о том времену истакао : „Срби католици у Рабу, Задру и Каштелима појавили су се у исто доба, а узрок им је био у мржњи према Аустрији и нерасположење према Хрватима, који су се силом прилика борили са Аустријом против Италијана и Мађара 1848.” (20)

Нада Дапчевић-Кастрапели је у Плавој одећи

Медо Пуцић полемисао је  са Мијом Павлиновићем који је порицао постојање Срба у Далмацији и држао да је зато сувишан „Словинац”. Часопис „Словинац” био је нападан од „Католичке Далмације” због „шумадијског духа”, затим називали су га „хрватождер”, „Србинцем” и оптуживали га за либерализам. „Католичка Далмација” упутила му  је „пророчанство” : „Јако се бојимо, да ће и дубровачку „Словинију” стићи иста коб, која је укобила и загребачку „Илирију” и ђаковачку „Југославију”.”(21)

Хрватски притисак је настављен. О кроатизацији Дубровника дубровачки бискуп Мате Водопић истакао је :  „Синци сила нам је да будемо Хрвати, и то ваља бити ако нећеш да те многи прогоне, премда  ни ми у дјетињству, ни наши оци, ни наши дједови, нијесмо  знали за то име.” (22) Борбу је наставила Српска народна странка. Ловро Павловић, адвокат у Макарској и посланик Српске народне странке у Далматинском сабору писао је о тежњама и сарадњи Срба православних и католика  : „ прије смо мислили  да су нам пути одијељени, да православни Србе теже к истоку, а католици  к западу;  сад знамо да смо један компактан народ, да смо природна цјелина ми католици са православним Србима; цјелина, која не тежи  ни истоку ни западу, већ хоће да се развија на свом земљишту … “. (23)  Аустријске власти су заједно са Римокатоличком црквом помагале хрватско ширење. Срби католици на Приморју били су изложени покушајима аустријске власти да са делом католичког клера угуши српску народну свест. О томе је писао лист Срба католика „Дубровник” : „Још од осамдесетијех година прошлога вијека доводило се је ученике са свих страна, надасве у гимназију, размјештало професоре и чиновнике, колонизирало пензионере и уопће елементе наклоњене аустријским тежњама, проводио се је терор и спрјечавало се свим срествима католичко Српство у његову спасоносном дјеловању. У доцније доба и злогласни управник Босне и Херцеговине Венијамин пл. Калај бијаше упрегао сав свој апарат против католичког Српства, бојећи се да му оно не би дјеловало не само на католике босанско-херцеговачке, но чак и на Муслимане.” (24) Калај је истакао : „Хрватско снажење, с обзиром на нас, чим се чини на штету Срба, не може бити опасно по Аустроугарску јер границе хрватског ширења биће корисне и за нас. Не само да ћемо разделити Јужне Словене, него ћемо и за даље дељење (на Балкану) добити одрешене руке.” (25)

Срби католици постојали су сем Приморја и у другим крајевима.  Ињат Брлић био је присталица ћирилице. Био је члан Српског ученог друштва. Издао је на немачком граматику славонског говора. (26) Андрија Торкват Брлић истицао је :  „у циелом Илирским трокуту живили Срби римокатоличког и источног закона.” (27)

У тадашњој Босни католике Турци нису питали за народност, него за веру. Истицали су тада да су они латини а не православци. Босански народ није заборавио своју народност и своју светлу прошлост. (28)

Грубковић је посетио Штосмајера у Ђакову. О томе је написао :  „ у Ђакову одемо походити самостан фратара босанских. Причекавши нас туте старешина самостана (огроман неки фратар босански),  и причевши њему Др. Рачки нешто навијати на  Хрватство босанско, издрије се тај босански фратар, – ни пет ни шест – већ овако : „Ај бога ти махните се ви тога Хрватства. Ви ћете с тим вашим хрватством упропастити и Србе и Хрвате ! Та ми знамо да нијесмо Хрвати него Срби, ама не смијемо од Рима звати се Србима, “… (29)  После ослобођења и уједињења 1918. Срби католици на Приморју у оквиру Српске напредне странке пришли су Народној радикалној странци.

Групица хрватских сепаратиста предвођена др Мишетићем спалила је 1938. пред посету Милана Стојадиновића Дубровнику, лист „Дубровник” уз поклик  доље „Дубровник”, „крвави” Београд, Стојадиновић, Влада итд. Дубровчани Срби католици, без разлике страначког опредељења, приложили су у фонд листа „Дубровник” 1430 динара уз пропратно писмо : „Као одговор на онај некултурни атак на Ваш лист, на Вас и на Србе католике у Дубровнику, ког је неодговорна шака елемената извела у понедељак вече пред црквом Св. Влаха, изволите примити овај наш скромни прилог као знак наше приврежености према  „Дубровнику”, молећи вас да и надаље неустрашиво браните образ нашег српског Дубровника … јуначки и неустрашиво били на бранику свих наших националних светиња а понајвише образа нашег дичног града. Само напред, сви смо уз Вас! – Срби католици. П.С. Наш прилог можете слободно кроз лист објавити уз текст који Вам уз прилог додајемо. Живјели ! “ (30)

У име Срба католика Лука Боне, Божо Хопе и др. М. Грацић из Дубровника упутили су 15 јуна 1939. барском арцибискупу и Примасу српском др. Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. У листу „Дубровник” објављена је представка писана у очи Видовдана 1939. „Једна потреба и једно право Срба католика” послана бану Зетске бановине на Цетињу, а достављена Арцибискупу Барском и Примасу Србије, претсједнику владе и министарствима Правде и Просвете у Београду. У представци се износи : „За католике Београда и предратне Србије, за католике Црне Горе, Војводине и Далмације, потребни су су нам родољубиви српско-католички свећеници. Данашњи свећеници нису српски родољуби. Нека ови примјери илуструју рад њихов: Позната је вриједност Соколства у нас; оно је цемент у темељима Југославије. …Католички Епископат је заузео негативни став према Соколству. …Али дјеца из мјешовитих бракова изошташе са соколских часова, јер им мајке забранише да више иду у Соко. Приликом посјете у цркви мајке су добиле наредбу да своју дјецу више не дају у Соко. Па други примјер : у царском Скопљу излази већ 12 година католички лист „Благовест”, па у мјесто да служи ширењу и јачању српског имена у тим крајевима, он проналази у католицима Старе Србије Хрвате, као што их о. Петар Влашић налази у најисточнијем дијелу Баната. Ми нисмо у стању да контролишемо, шта се све не наређује путем цркве нашим католицима, али су ово очигледни докази : да католичка црква у Србији, Црној Гори, Војводини и Далмацији, иде насупрот интенцијама Српског Народа.” У одговору на ову представку једном од њених аутора др. Грацићу 23.6.1939. др. Никола Добречић наводи да би „прије Богословије овде требали отворити једно сјемениште са потпуном класичном гимназијом за све српске крајеве”. (31) У чланку  „Дубровачке масе и хрватско име” од Александра Мартиновића  разматрала се подршка католичке цркве хрватској пропаганди : „ … У службу Старчевићеве великохрватске идеје била се ставила и католичка црква. Она је проповиједала да је припадник хрватског народа сваки онај католик који говори српским језиком. …Те отада и поједини Дубровчани почињу се називати Хрватима, идентификујући народност и вјеру, наиме мислећи да је једно исто : хрватство и католичанство, а српство и православље, не знајући да има и Срба, католика, што признаје и сама Света Столица, и то још од давнина, још 1067, када је основана српска католичка арцибискупија. …Према томе, хрватство Дубровчана није плод њихове националне свијести, већ одјек великохрватске  политичке пропаганде, а то није ни хрватство српског католичког становништва у Босни, Далмацији, Лики, Сријему, Славонији и Бачкој.“ (32)

Сем Срба католика на Приморју и Буњевци су били изложени хрватским притиску. Лист „Дубровник” преузео је из „Буњевачких новина“ од 7. јуна 1940. чланак „Самоодбрана Буњеваца“ у коме се истиче : „али Мађари нису никада толико безобзирно, просто наређујући, захтевали од Буњеваца да се одрекну свога имена и да постану Мађари. … него да је Буњевац Хрват.” „Буњевачке новине“ су одговориле да ће се Буњевци бранити од присталица „тисућјетне“ културе који хоће да их претворе у Хрвате. (33) Буњевци су се угледали на приморске Србе. Поп Блашко Рајић истакао је у “Нашим новинама” од 9 марта 1913. : “ Има Срба … ено католика у Црној Гори. А има Срба римскога обреда, ево ми Буњевци !” Алба М. Кунтић, Први секретар Буњевачке просветне Матице у Суботици и Мара Ђорђевић Малагурска су у својим књигама „Буњевац-Буњевцима и о Буњевцима” и „Буњевка о Буњевцима” наводили речи Дум Ива Стојановића из 1898. : „Било би најбоље кад би смо нашли једно заједничко име; на пр. Словинци, Југословени … Ја бих то име ончас примио. Али ако ми неко хоће наметати име хрватско онда сам ја Срб, јер нећу лажи ни насиља од никога.” Мара Ђорђевић Малагурска је у својој књизи „Буњевка о Буњевцима” из 1941. штампала чланак Србина католика из Сплита „Далматински Срби католици”. У чланку је укратко приказана повест Далмације, узроци сукоба Срба и Хрвата и значај арцибискупа барског и примаса српског за Србе католике. (34)    У Суботици Ана Бешлић, академски вајар, јавно се изјашњавала да је „Српкиња (Буњевка)” 1957. (35)  Познавао сам Српкињу католкињу Наду Дабчевић-Кастрапели. Била је из Доброте, али је живела у Београду и Дубровнику. Моја тетка је морала да објашњава осталим студентима у Београду ко су Срби католици. На почетку сукоба у Југославији звала је туристичку компанију да се распита да ли иду аутобуси за Дубровник. Представница компаније је у разговору на телефону одговорила да иду, ако четници не зауставе аутобус.  На то ју је  Нада питала шта ако усташе зауставе аутобус. Са друге стране жице била је спуштена слушалица.   Срби католици сматрали су да су они били Срби упркос томе што су били католичке вере, јер су говорили српским језиком и поштовали српске обичаје. Користили су ћирилицу и поштовали св. Саву.  До повезивања књижевности Срба православних и католика дошло је пре настанка Илирског покрета у Хрватској.  Били под притиском  своје цркве и аустријске управе да се изјасне као Хрвати. Њихова слабост је била што су прихватали словинство и  југословенство као заједничко име за све Јужне Словене. Дубровачки Срби и њихов лист  „Дубровник” сматрали су да заступају све Србе католике где год да су живели у Цавтату, Суботици, … .

Чланак је посвећен Нади Дапчевић-Кастрапели

АУТОР: Саша Недељковић, члан  Научног  друштва за  историју  здравствене  културе Србије

Напомене :

1. Никола Тоља,„Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 147, 149;
2. Никола Тоља,„Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 150;
3. Марко Цар, „Дубровник и околица”, „Јадранска библиотека III”, Јадранска стража Београд, Љубљана, 1928, стр. 10, 11;
4. М. Решетар, „Игњат Ђурђевић (Ђорђић)”, „Енциклопедија СХС, књига I, Загреб, 1925, стр. 699;
5. Bernandin UNYI, „Istorija Šokaca, Bunjevaca i bosanskih franjevaca”, Budimpešta, 1947, Суботица, Буњевачка матица, 2001, стр. 95, 103;
6. А. Барац, „Српско-Хрватска књижевност”, „Народна енциклопедија Српско-Хрватско-Словеначка”, том IV, Загреб,  1929, стр.377;
7. Лазо М. Костић, „Католички Срби”, Торонто, 1963, стр. 10;
8. Др. Јакша Херцег, „Личност Светога Саве”, „Феријалац”, Београд, новембар 1935, стр. 265;
9. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Љетопис Матице српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 117;
10. Тих. Остојић, „Српска књижевност од велике сеобе до Доситеја Обрадовића”, Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1905, стр. 110, 124;
11. Др. Тих. Остојић, „Историја српске књижевности”, Београд, 1923, стр. 111, 114;
12. Злата Бојовић, „Милан Решетар као издавач дубровачкох писаца”, „Српски молитвеник Споменица Милану Решетару”, Београд, 2016, стр. 82;
13. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Љетопис Матице српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 117;
14. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 196, 197;
15. Ирена Арсић, „Од српске Атине до југословенске провинције : културне прилике у Дубровнику решетаровог времена (1860-1942)”, „Српски молитвеник Споменица Милану Решетару”, Београд, 2016, стр. 44;
16. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 118;
17. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 206;
18. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 119;
19. Никола Тоља,„Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 152, 189, 259;
20. Луцијан Марчић, „Дубровник и околина”, Београд, 1937, стр. 42;
21. Никола Иванишин, „Дубровачке књижевне студије”, Дубровник, 1966, стр. 31, 90, 91;
22. Милорад Буха „Хрватска крађа српског културног блага”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 47;
23. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 121-122;
24. „Кратка и безначајна епизода у хисторији Дубровника”, Дубровник,  јули 1937, бр.26, стр. 1;
25. Милорад Буха „Хрватска крађа српског културног блага”, „Летопис Матице Српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 46;
26. А.Б, „Брлић Игњат”, „Народна енциклопедија Српско-Хрватско-Словеначка, Том I, стр. 275;
27. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, „Љетопис Матице српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 117;
28. Bernandin UNYI, „Istorija Šokaca, Bunjevaca i bosanskih franjevaca”, Budimpešta, 1947, Суботица, Буњевачка матица, 2001, стр. 120;
29. „Др Паштровићу врху Србствохрваства Грубковић”, (4)„Дубровник”, Дубровник, 26 марта 1938, стр. 3;
30. У фонд листа „Дубровник”, „Дубровник”, Дубровник, 30 јула 1938, бр. 30, стр. 3; „У знаку хиљадугодишње културе”, „Дубровник”, 30 јула 1938, Дубровник, бр.30, стр.3; ,,Самоуправа” о демонстрацијама”, „Дубровник”, 6 августа 1938, Дубровник, бр. 31, стр.4;
31. „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”, Дубровник, 1.јула 1939, бр. 26, стр. 1; Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”,   Будва 1991; стр.112-115;
32. Александар Мартиновић, „Дубровачке масе и хрватско име” , „Дубровник”, Котор-Дубровник, 22 фебруар 1941,бр.8, стр.2;
33. „Самоодбрана Буњеваца”, „Дубровник”, Дубровник, 15. јуна 1940, бр. 24, стр. 3;
34. Алба М.Кунтић, Први секретар Буњевачке просв. Матице у Суботици, „Буњевац –Буњевцима и о Буњевцима”, стр.47, Суботица 1930; Србин католик, „Далматински Срби католици“, Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампарија 1941, Суботица, стр. 22, 31, 101-102;