- Срби су сметали Ватикану у верском, а Бечу у геополитичком ширењу на Исток. Зато је требало што пре створити нову нацију која ће се Србима радикално супротставити.
- Иако су Ватикан, Беч и Млетачка Република вековима преверавали православне Србе и од њих стварали унијате и римокатолике, овај прозелитизам је постао нарочито интензиван од 1848. надаље. На тај начин је верско–етничким инжењерингом Ватикан од Срба стварао србождере.
- Мржња према православним Србима, које су латински попови назвали „шизматицима“ (од грчке речи σχιζμα, расцеп или раскол, што је грубо извртање историјских чињеница, јер су Латини ти који су се у 11. столећу одвојили од „Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“) постицана је и подгревана упорно и непрестано, да би у 20. веку у два светска и једном грађанском рату експлодирала у отворени геноцид незапамћен у историји
АУТОР: Драган Р. Млађеновић – Шекспир
Истраживање историје Срба и Православља у западним српским странама (на подручју данашње неовисне Хрватске) отежавано је и обесхрабривано од стране Ватикана и Беча. Утолико су вреднија и драгоценија историографска дела која се баве овом темом, а која су имала срећу да буду објављена. Данас је тешко наћи капитална дела као што су „Православна Далмација“ (Нови Сад, 1901) и „Унијаћење у Далмацији“ (Задар, 1904) епископа др Никодима Милаша (1845–1915), „Апологија српског народа у Хрватској и Славонији“ (1909) др Радослава Грујића (1878–1955), „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1914“ (Политика–Београд, 1991) др Василија Крестића (р. 1932) или „Српство Дубровника“ (СКЗ–Београд, 1992) др Јеремије Митровића (1910–2012).
Др Никодим Милаш, епископ далматински (1845–1915)
Хришћанство је у српске крајеве допрло већ у првом столећу, у апостолско доба. Свети апостол Павле у посланици Римљанима пише да је проповедајући Христово учење стигао чак до Илирика (Рим 15: 19). У другој посланици Тимотеју Апостол пише да је његов ученик Тит отишао на проповед у Далмацију (2 Тим 4: 11). Далматински историчар Иван Луциус (+1679) бележи да се св. апостол Павле, пролазећи кроз Далмацију, задржао код града Бурнума, недалеко од данашњег Кистања у Српској Крајини, близу реке Тицијус (данашње Крке), што указује на постојање једне хришћанске општине у овом крају још у апостолско доба. То нас подсећа на катакомбе над којима је касније саграђен манастир Крка, у коме је, по Луцијусову сведочењу, на некој дасци био урезан словенски запис о овом Павловом боравку у Далмацији. Предање о боравку св. апостола Павла у Далмацији помиње и опат Алберто Фортис (1741–1803) у свом познатом путописном делу „Viaggio in Dalmazia“ („Путовање по Далмацији“, 1774).[1]
Из пописа становништва у Аустрији, односно Аустро-Угарској и то из: 1850, 1860, 1870, 1880, 1890, 1900. и последњег пописа из 1910. се необориво и непорециво увиђа да је постојала српска етничка већинска процентуална заступљеност у становништву покрајина у саставу данашње Републике Хрватске: Славонији, Малој Влашкој (Малој Србији), Банији, Кордуну, Лици, Горском Котару, Равним Котарима, Далмацији, Дубровнику, Боки Которској и, чак, у Истри!…
Без икаквих доказа, величала се „стара Хрватска” и постепено „стварали” тзв. Хрвати као римокатоличка нација, иако о њима нема оригиналних докумената ни података о њиховом постојању у историји. О Хрватима нема оригиналних података ни у једном архиву чије је постојање старије и од тзв. „старе Хрватске из периода хрватске народне династије”, односно из времена пре њеног потчињавања од стране Мађара – ни у архиву Ватикана, ни Венеције, ни Милана, ни Фиренце, ни Граца, ни Беча, ни Цариграда – нигде, већ у тзв. „преписима са старијих несачуваних оригинала”, чиме је настала само „хисторијска Хрватска у препису”.
Срби су сметали Ватикану у верском, а Бечу у геополитичком ширењу на Исток. Зато је требало што пре створити нову нацију која ће се Србима радикално супротставити. Иако су Ватикан, Беч и Млетачка Република вековима преверавали православне Србе и од њих стварали унијате и римокатолике, овај прозелитизам је постао нарочито интензиван од 1848. надаље. На тај начин је верско–етничким инжењерингом Ватикан од Срба стварао србождере. Мржња према православним Србима, које су латински попови назвали „шизматицима“ (од грчке речи σχιζμα, расцеп или раскол, што је грубо извртање историјских чињеница, јер су Латини ти који су се у 11. столећу одвојили од „Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“) постицана је и подгревана упорно и непрестано, да би у 20. веку у два светска и једном грађанском рату експлодирала у отворени геноцид незапамћен у историји.
Хрвати су били једини народ на свету који је своје жртве (Србе, Јевреје, Роме) у Другом светском рату прво животињски мучио – тешко и дуго, без хране и воде, вадећи им очи и одсецајући делове тела, па их усмрћивали пребијањем, клањем, ударањем маљем у лобању, бацањем живих у гротло пећи, кувањем сапуна од жртава, затрпавањем живих у насипе и гробове, вађењем нерођене деце из утробе мајки и на друге свирепе начине. Павелићеве усташе су били најмонструознија и најужаснија кољачка фаланга у историји света!
Смрт у Јасеновцу била је много ужаснија него у злогласном Аушвицу. Савезници су оставили Хрватску унутар Југославије, не питајући за њену одговорност за геноцид, а жртве усташтва су приписали неименованим фашистима или Немцима. Зато су „радни“ логор „Јасеновац“, као и друга српска стратишта, остали непознати широј европској и светској јавности.
Зато је Наполеон Бонапарта (1769–1821) можда био у праву када је рекао: „Историја је низ лажи са којима смо се сложили“.
ЛИТЕРАТУРА
[1] Др Душан Љ. Кашић, Срби и православље у сјеверној Далмацији, у алманаху Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Загреб, 1971, стр. 7.