ХРВАТСКИ академици тврде да Срби који су у 16. веку населили Жумберак, данас на северозападу Хрватске, нису уопште били Срби! Сви историјски документи који указују да је насељавање Срба 1531. године био и први долазак православних хришћана и етничких Срба на подручје римокатоличке Хабзбуршке монархије, за академике из ХАЗУ нису довољан доказ.
АУТОР: Јурица Керблер
Наставак је то негирања било каквих српских корена у Хрватској, што и није нека новост, али прича о жумберачким ускоцима ипак је по много чему посебна.
„Тешко је било где у Европи наћи пример у историји да су се са мањом верском и етничком групом толико бавиле и спориле не само царско-краљевске власти у Бечу, Будимпешти и Загребу, него и већ вековима подељене, супротстављене и завађене две највеће хришћанске цркве, Римокатоличка и Православна. Колико пута су се жумберачким ускоцима бавили цареви у Бечу, посебно Марија Терезија, и римске папе, посебно у време њиховог интензивног и присилног унијаћења“, написао је у књизи „Жумберачки ускоци“ Драган Вукшић о историји Жумберка, краја где данас Срба готово и нема.
А досељени Срби са подручја Гламоча, те из уначког и цетинског краја доласком у ове крајеве означили су и почетак онога што ће касније постати Војна крајина. Слободни сељаци на подручју владавине Хабзбурговаца нису желели да служе хрватској и крањској властели, а постали су и прва српско-православна скупина на територији монархије.
Међутим, академици ХАЗУ кажу да за све то „нема потврде“ и приклањају се ставовима Католичке цркве која је придошле Србе, не само у Жумберку, притискала да промене веру.
„Верски и национални сукоб, настојање да се Жумберчани отму од Српске православне цркве и тако вежу за Римокатоличку цркву, прво заједно са свим православним хришћанима у оквиру такозване Марчанске уније, а после њезине пропасти као издвојено верско и етничко острво, окружено римокатолицима, Крањцима и Хрватима, оно што жумберачке ускоке чини посебнима – пише Вукшић, који је пре коју годину и од римског папе затражио извињење за све што је урађено Србима, ускоцима из Жумберка.
Сваки час у Хрватској некоме засметају историјске чињенице око Срба ускока у Жумберку, па је безброј тврдњи да су у тај крај заправо дошли Хрвати који говоре источнохерцеговачким дијалектом. Тако се усталио став да су ускоци већином били гркокатоличке вероисповести, како год до тога дошли, а сви који су тврдили да су пореклом Срби били су дискриминисани и нападани. Није ништа помогао ни документ који је објавио др Алекса Ивић који доноси попис Срба Жумберчана, а објављен је почетком прошлог века. Приликом сеобе Срба у Жумберак 1530. и 1538. године заузели су досељеници стално боравиште у варошицама, селима и засеоцима: Каље, Оштрц, Драге, Радатовићи, Кашт, Сошице, Пећно, Мрзло Поље, Грабар, Стојдрага, Руде, Грабарак, Крашњи Врх, Костањевац, Купчина, Присека и другима, пише у том историјском документу и детаљно се бележе имена и презимена Срба и места у којима су живели.
Постоје и документи који указују на унијаћење Срба Жумберчана који јасно показују да је то био насилан чин, а све је почело када је командант Карловачког генералата 1750. године забранио православним свештеницима долазак. То је био и почетак одвајања српског народа од православне цркве, а коначни ударац је задала Марија Терезија која је декретом одузела сва права карловачком митрополиту.
И тако, све до данас, трају расправе о жумберачким ускоцима, пре свега о унијаћењу православног народа на подручју Хрватске. Генерали, жестоки католици, дали су свој допринос брисању православне вере у том крају, поготово када је створена гркокатоличка бискупија. Радило се све како Жумберак не би остао православни крај, присиљавао народ да потпише како ће да „живи по старом грчком обичају“.
ИЗБРИСАНИ ТРАГОВИ
ДАНАС се очито више и не спомињу историјске чињенице или их, како тврде хрватски академици, и нема. Остаје чињеница да наследника жумберачких ускока више готово и нема у том крају, као и да је све мање успомена на оне који су пре 400 година населили тај крај.
ИЗВОР: Вечерње новости