СВО (Специјална војна операција у Украјини, прим. прев.) је битка за смисао краја историје. Велика филозофска битка. Вријеме је да се затвори страница искључиво материјалистичких, енергетских и економских тумачења – ово није само вулгарно, већ је погрешно. Историја је историја идеја.

АУТОР: Александар Дугин

О филозофском значењу СВО

СВО је нераскидиво повезана са концептом као што је „крај историје“. И није поента само да је Френсис Фукујама, који је написао чувени истоимени текст „Крај историје“, од првог дана СВО-а. активно се укључио у идеолошку борбу против Русије на страни украјинских нациста и чак се лично придружио терористичкој организацији Bellingcat, која је, иначе, покушала да отме војни авион у Русији. Сама ова чињеница је веома значајна. А ствар је у томе да се Русија директно супротставља глобализму, том „либералном тоталитаризму“ о коме је предсједник Путин отворено говорио, а то је идеологија, а „крај историје“ игра фундаменталну улогу у њеној структури.

Чињеница је да је глобализам, који је најпотпуније заступљен у таквим међународним организацијама као што су Давоски форум Клауса Шваба са његовим „Великим ресетом“, Трилатерална комисија, Амерички савјет за спољне односе (CFR) или Фондација за отворено друштво Џорџа Сороша, инсистира на потпуном уједињењу човјечанства под вођством Свјетске владе уз опсежно ширење либералне идеологије и система правила и норми заснованих на њој – укључујући родну политику, ЛГБТ+, екстремни индивидуализам и трансхуманизам. И ово је „крај историје“, који је очигледно преран, али ипак сасвим логичан и описао га је још раних 90-их Френсис Фукујама. Крај историје је побједа либерализма и Запада у глобалним размјерама, што подразумијева укидање сваке идеолошке, геополитичке, економске и социо-културне алтернативе.

Фукујама је писао свој текст када се СССР распао и чинило се да Русија неће поново устати, а Кина је у тој фази послушно слиједила стратегије западних економских центара, убрзано се интегришући у глобализацију. Касније је Фукујама признао, укључујући и у разговору са мном, да му се журило, али је крај историје, без обзира на све, остао и остаје циљ глобалиста.

Русија је под Путином постала очигледна препрека крају историје, а након почетка СВО-а потпуно је оспорила овај пројекат. Отуда и Фукујамин бијес: пред његовим очима пројекат краја историје не само да је одложен, већ и потпуно срушен. Ово такође објашњава помаму и екстремни интензитет помахнитале русофобије међу западним елитама. Путин и Донбас задали су ударац глобалном цивилизацијском плану – планетарној доминацији либералног Запада.

Међутим, концепт краја историје није власништво либерала. Штавише, примили су је у службу прилично касно.

Филозоф Александар Кожев је први јасно описао предстојећу глобалну побједу либералног Запада, а Фукујама је то само позајмио од њега. Али Кожев је, са своје стране, то преузео од Маркса само тако што је тријумф свјетског комунизма (марксистичка верзија краја историје) примијенио на свјетски капитализам, планетарно грађанско друштво и идеологију „људских права“. У ствари, цио комунистички покрет, укључујући и онај у СССР-у, борио се за марксистичко схватање краја историје у 20. вијеку. У Хладном рату је било спора око тумачења краја историје – да ли ће она бити комунистичка или капиталистичка. И није случајно што је Фукујама свој програмски текст написао управо када се распао СССР. Тада се чинило да је то питање ријешено и да је либерализам коначно побиједио.

Међутим, сам Маркс је, са своје стране, такође позајмио овај концепт из једне сасвим друге политичке идеологије – од дубоко конзервативног монархисте и империјалног мислиоца Георга Вилхелма Фридриха Хегела. Ако копамо још дубље, доћи ћемо до хришћанске, па чак и прехришћанске (прије свега иранске) есхатологије, до учења о посљедњим временима. Али ово ће нас одвести предалеко. У модерно доба управо је Хегел изнио и поткријепио тезу о крају историје, а у систему његове филозофије она игра кључну улогу.

Историја је, по Хегелу, процес разоткривања Духа, који иде кроз природу, кроз смјену религија и цивилизација, све док не достигне свој врхунац – крај ће се затворити почетком, алфа са омегом. Прошавши кроз многе тестове и дијалектичке обрте, Дух који покреће човјечанство на крају ће се оваплотити у Апсолутној Монархији, у свјетској Империји, која ће постати Царство Духа. Власт у њему биће пренијета на највишег аутократу, просвећеног монарха-филозофа.

Капитализам и грађанско друштво биће само фаза у одвијању овог процеса, а научни материјализам ће прећи у анђеоску чисто духовну науку. Хегел је вјеровао да ће се то догодити у Њемачкој (тада Њемачко царство још није постојало) и да ће бити тријумф њемачке духовне културе и филозофије. Бизмарк, који је створио Други Рајх, ослањао се на Хегела у филозофском смислу.

Дакле, аутентично тумачење „краја историје“ од стране творца овог концепта је тријумф Свјетске духовне монархије. И десничарски хегелијанци – руски словенофили или следбеници Ђованија Ђентилија у Италији – мислили су тако. И сами Њемци су вјеровали у мисију свог Рајха. Славенофили су ово протумачили као предвиђање о судбини Руског царства, када оно постане духовно и народно. Италијани су крај историје повезивали са оживљавањем римске традиције и величином Италије.

Маркс, који је трансформисао Хегелову духовну дијалектику у свој историјски материјализам (значајно искривљујући оригинал), сложио се да је либерални капитализам само међуфаза, али је на мјесто Царства духа ставио комунизам и материјалистички поглед на свијет. Есхатологија је, пак, сачувана – све што су комунисти радили било је усмјерено управо ка будућности, односно ка крају историје.

Побједа СССР-а у Великом отаџбинском рату над Трећим Рајхом уклонила је са дневног реда њемачко тумачење краја историје. Лијево хегелијанство је побиједило десницу. А на другом нивоу, Руско царство (иако имплицитно) побиједило је Њемачко.

Тада се појавио Кожев са својим либералним читањем краја историје. Ова теорија је чекала на своје, а након распада СССР-а, Фукујама је на њу подсјетио Запад, а глобалистички центри су је покупили и почели да је примјењују. Једнополарни свјетски поредак био је заснован на либералној верзији хегелијанске есхатологије.

И ту је ушао Путин. Путин је филозофски феномен, прекретница у историји мисли, у сложеној бици идеја и погледа на свијет. Од првог тренутка на власти, почео је да обнавља суверенитет Русије. Али то је значило одлагање краја историје, супротстављање либералном тоталитаризму, глобализму и свјетској влади.

Путин је опрезно слиједио ову линију, често прикривајући своје намјере и планове – и као чекиста и као убијеђени реалиста. Понекад се чинило да је спреман да изађе у сусрет глобалистима, али се сљедећег тренутка показало да је то опет само маневар. Отуда и збуњено питање: „Ко сте ви, господине Путине?“

Тек 24. фебруара 2022. почетак СВО у Украјини је сасвим недвосмислено ставио све ствари на своје мјесто. Почела је нова ера филозофије. Нова фаза свјетске историје. Путин је оспорио либералну интерпретацију краја историје – односно главног глобалистичког пројекта, Свјетске владе. Али овдје почиње оно најважније: оповргнути либерално тумачење краја историје не значи напустити Хегела. Уосталом, сви знају да Путин воли да цитира Ивана Иљина, а он је био само десничарски хегелијанац, присталица руске монархије и великог царства. Јасно близак Путину и теорији славенофила. Немогуће је негирати филозофску идеју засновану на неким чисто практичним приземним – на пример, чисто економским – факторима. Ово није озбиљно. Идеја се може побиједити само идејом. А то значи…

То значи да СВО као филозофски феномен означава повратак Империје. Повратак Русије у Царство, потпуну рестаурацију наше месијанске футуристичке судбине. Њемачка у свом садашњем стању више није конкурент. Њемачка верзија свјетског Рајха је неповратно скинута са дневног реда. Комунистички пројекат краја историје је такође напуштен и у својим најбољим аспектима се лако може уградити у нову империјалну синтезу (као „десничарски стаљинизам“). Супротстављају нам се само Кожев и Фукујама, који се ослањају на исте изворе, који су нам много ближи. Ми смо православни носиоци Евроазијског царства краја, они су и узурпатори. А ако се присјетимо Трећег Рима и улоге руских царева као носилаца мисије Катехона, Обуздавача, онда све постаје још фундаменталније, чак и од самог православног и читаног у руском (славенофилском, монархистичком) контексту хегелијанства. .

Управо тако филозофирају са „Солценпеком“ (тешко наоружање руске војске, прим. прев.)

СВО је битка за смисао краја историје. Велика филозофска битка. Вријеме је да се затвори страница искључиво материјалистичких, енергетских и економских тумачења – ово није само вулгарно, већ је погрешно. Историја је историја идеја.

Питаћете се, какве везе има Украјина с тим? Нимало. Еее нема. Али ће она бити дио наше нове Империје. Само тамо, у философском Царству неоткривеног Духа, у Царству значења, она ће се поново родити, процвјетати. У међувремену – па, шта очекујемо од терористичког режима на чијем је челу комичар… Ово је неспоразум. Али самој Украјини је било суђено да постане позориште фундаменталне метафизичке битке. Мислим да је све у географији. Боримо се за повратак наше историјске кијевске колијевке – из власти глобалиста у власт Царства духа. Кијев је почетак наше историје. А то значи њен крај.

Извор

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.