Зашто је Запад натерао Букурешт да хитно обнови сопствену железничку пругу на Дунаву прерадивши је на руски стандард?
АУТОР: Сергеј Ишћенко
За било коју војску ово је аксиом: да би трупе могле да изводе успешне операције на фронту, неопходно је унапред и веома промишљено у њиховом интересу опремити позорницу предстојећих војних операција. Ако са ове тачке гледишта анализирамо шта Запад ради у овом правцу на свом најјужнијем крилу, може се доћи до неочекиваних закључака. На пример, на следећи: САД и Европа не искључују да се, супротно војно-политичкој реторици Кијева, у блиској будућности најжешће битке заправо неће одвијати уопште код Харкова, Херсона или у Донбасу. Главна тачка на мапама Генералштабова у различитим земљама биће Одеса.
Из чега ово следи? Узмите барем ову неочекивану поруку: министар саобраћаја Румуније Сорин Гриндеану рекао је да је први пут у историји Западне Европе део њених пруга преведен на руске стандарде. Другим речима, сада је између шина размак од 1524 mm. Код нас је тако још од времена Руске империје, док је у остатку Европе иста цифра 1435 mm.
Истина, у Румунији је, на захтев Брисела и за пет милиона долара Европске банке за обнову и развој, само мали део челичних аутопутева ове земље преведен на такве мере – само 3,58 km дели велику локалну луку Галат од граница са Молдавијом. Тачније, до молдавске луке Ђурђулешти, која, као и сам Галати, такође стоји на Дунаву. Само на супротној страни.
Тако, од сада, ни један вагон и ниједна локомотива из било које западне земље, укључујући и Румунију, једноставно технички нису у стању да прођу овим шинама. Проћи ће само они који иду из Румуније у Молдавију или даље у Украјину. Или се одатле враћају.
Штавише, посао румунске грађевинске компаније „CFR Infrastructură“ одвијао се ужурбаним темпом. А завршени су почетком јула, месец дана пре ионако кратких рокова.
Зашто је Букурешт одједном одлучио да тако хитно „поклони” део транспортне инфраструктуре своје друге најмоћније (после Констанце на Црном мору) луке немирним суседима? Мислим да му је наређено. Највероватније – из седишта НАТО-а, чији је, као што знате, и Румунија део. Јер сада је Галати са својих 56 великих теретних везова, без икакве сумње, заправо окренут ка Украјини. И он почиње да ради за логистику њене војске, борећи се са Русијом.
Не, не, можда ће нам рећи у Бриселу, Букурешту и Кијеву. Поента је, кажу, искључиво у спасавању милиона тона украјинског жита, које је, на срећу, после избијања ратних дејстава остало у Одеси. Кажу да у румунској луци одавно постоје лифтови укупног капацитета 25.000 тона. Тамо ће, уверавају нас, сада из Одесе да превезу пропалу прошлогодишњу летину. А онда – уз Дунав и Црно море било где.
Ми бисмо, можда, поверовали да је ствар само и искључиво у зрну. Али, прво, проблем „жетве-2021“ заглављене у Украјини је привремена ствар. Колико ће пољопривредних производа под гранатама, бомбама и ракетама на густо минираним пољима украјински сељаци моћи да сакупе овог лета и јесени, нико не зна. Стога је мало вероватно да је Европа започела велико реструктурирање дела румунских железница само за жито и за то издвојила милионе долара.
Уз то, једно скромно питање: да ли ће вагони на повратку из Галаца у Молдавију и Украјину бити празни? Ох, је ли?
Много је вероватније да НАТО луку Галац претвара у аналог пољског града Жешова, преко чијег аеродрома (а потом и кроз Лавов!) пролеће река оружја и муниције из Сједињених Држава и њених сателита одлази пут Кијева. Жешов је, да подсетимо, најкраћи пут до Кијева, Донбаса и Харкова. Заобилазни пут до Одесе је прескуп. Међутим, од Галаца и Ђурђулештија до „бисера поред мора“ је како се каже „све на дохват руке“.
Заиста, нико ни на Западу ни у Украјини не може ништа не скрива да Ђурђулештија од самог почетка специјалне операције у Украјини постала „прозор за Европу“ за Оружане снаге Украјине. Пре свега што се тиче „глади“ за енергентима у овој држави после престанка испорука из Русије и Белорусије.
Зашто је НАТО изабрао пут преко Молдавије? Управо се испоставило да је то једина опција за претовар горива коришћењем црева за цистерне како би се прелило директно у железничке цистерне са точковима дизајнираним за исти колосек као у Украјини. После блокаде Одесе, Очакова, Иљичевска и Јужног, било је немогуће извести такву операцију било где другде.
Логистичка шема је била оваква. Страни танкери натоварени бензином, авио-керозином и „дизелом“ (нафта је сада у Кијеву, где су све рафинерије уништене) дуж Црног мора стигли су до ушћа у Дунав. Затим 138 километара узводно. И – здраво, Ђурђулешти, „мали прозор“ Кишињева у светске океане.
У почетку су и Запад и Кијев били, верујем, уверени да је пронађена жељена рупа за превазилажење кризе горива у Украјини. Према руском издању „EADaily“, само од 19. до 29. априла 2022. године у молдавску луку Ђурђулешти ушло је седам танкера који би у земљу могли да испоруче више од 44.000 тона нафтних деривата.
Исти извор даље наводи: „Скоро половина њих је дошла из Турске на танкерима Zumrut Ana, Lesley CT и Kalbajar. Први танкер носивости 7,78 хиљада тона стигао је из Немрута, који се налази у близини Измира, где се налази рафинерија „Стар“ азербејџанске компаније „Socar“. Она нема своје представништво у Молдавији, али има своју мрежу у Украјини. Према подацима регулатора „Anre“, Молдавија није увозила турски бензин 2021. године, а удео дизел горива из Турске у укупном увозу износио је 2,5 одсто или 16,2 хиљаде тона, које је допремљено танкерима из Турске за мање од 10 дана“.
Међутим, руско-украјински фронт, као и уобичајене економске потребе пропадајуће Украјине, захтевали су све више горива. Лука Ђурђулешти је изграђена у постсовјетским годинама, а на малом делу обале, у дужини од само 480 метара. Просечни обим претовара нафтних деривата износио је 34.000 тона месечно 2021. године, да би до маја 2022. порастао на 65.000 тона, што је преоптеретило луку. А укупни обим који пролази кроз луку Ђурђулешти скоро се удвостручио током 2022. године у односу на претходну годину и достигао је 804.029 тона (према лучком оператеру Danube Logistics).
Вероватно је Запад, који је пре годину дана, преко Европске банке за обнову и развој, за себе узео 100 одсто акција ове луке од осиромашених Молдављана, одлучио: „Зашто превозити само гориво овим везовима? Зашто не превозити истовремено и оружје, муницију и други терет, као преко пољског Жешова?
И почео је да гради нови терминал, наравно контејнере којима се превези терет. Сами контејнери би у Молдавију требало да буду довезени из Констанце. За њихову дораду и складиштење већ је развијена нова платформа од 5.000 квадратних метара, „која се може даље проширивати у зависности од промене потражње”.
Нека Руси, који ће овај процес свакако посматрати уз помоћ космичких средстава, погоде: „Шта НАТО трупе превозе у Украјину у овим огромним гвозденим кутијама?“
Једном речју, у луци Ђурђулешти је постало тесно, а борбама у Украјини још се не назире крај. Тада се јавила идеја са румунским Галацем, који је буквално на дохват руке. Штавише, још од времена Совјетског Савеза, пруга руског стандарда је већ водила тамо, у некада „братску“ Румунију. Таква је направљена да би се лакше и брже достављале сировине из СССР-а у највећу челичану у Румунији која се налази у овом граду.
Пре 22 године, када су се било какве везе између Русије и Букурешта коначно урушиле, шине су демонтиране. Изгледало је заувек. Али сада је НАТО користи старе прагове и насипе да јаче удари Москву преко Галаца. Хоће ли успети?
Нисам сигуран. Чињеница је да једини, иако примамљиво кратак, пут до Одесе, која се спрема за руску опсаду, за теретне возове и из Ђурђулештија и из Галаца иде преко Дњестарског ушћа Одеске области. У буквалном смислу то је критички уско место за Кијев, а на овој железничкој прузи је вертикално подижући покретни аутомобилски и железнички мост у близини села Затока, изграђен на Каролино-Бугаз коси, који одваја Дњестарско ушће од Црног мора. Неопходно је срушити мост или га озбиљно оштетити и кретање дуж шина је заустављено на дуже време. То је Русија, не треба напомињати, претходних месеци више пута демонстрирала и Украјини и НАТО-у.
Хроника ове вишемесечне „битке на Затоку“ је следећа. Први пут су бродови Црноморске флоте са ракетама Калибр погодили овај готово стратешки важан објекат 26. априла. У носачима моста остале су импресивне рупе. Али украјинска страна је предузела најенергичније мере да поправи штету. Цистерне са горивом поново су се котрљале са стране Молдавије преко ушћа.
Стога је већ следећег дана (27. априла) „Калибар” поново ударио у исти објекат. Затим – 2. маја. Затим 10. маја. Коначно и у ноћи 17. маја.
Мало је вероватно да смо на било ком другом мосту у Украјини потрошили толико скупог прецизно вођеног ракетног наоружања. Али оно што је најважније: судећи по томе што тамо више не лети „Калибар“, Москва је постигла свој циљ. Кретање расутих возова овим трасама још није обновљено. Јер при постојећем односу снага – то је бескорисно.
Две батерије НАСАМ су већ испоручене Украјини
НАТО, очигледно, очекује да ускоро преокрене такав однос снага са ногу на главу. Претпоставимо, како је постало познато, у наредних неколико дана Кијев очекује долазак серије веома модерних мобилних норвешких ПВО система средњег домета НАСАМС, специјално дизајнираних за борбу против крстарећих ракета. Тестови су показали да су са вероватноћом од 0,85 спремни да савладају оне на висинама до 21 километар и на удаљености до 180 километара.
Украјинска војска је унапред одушевљена. Не бих искључио да је једна од првих НАСАМС постављен за Затоку да спречи нови напад руских ракета „Калибри“.
Ако успеју, биће нам много теже. Резултат тога биће да ће и железничка пруга од Галаца до преоптерећеног Ђурђулештија радити пуним капацитетом. Тада ће се битка за Одесу, која је, сигуран сам, ионако неизбежна, показати много крвавијом.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://svpressa.ru/war21/article/339892/