Стара Србија обухватала је српске земље у саставу тадашње Отоманске империје : Рашку, Метохију, Косово и Македонију.
При освајању непријатељ је разумео да са једне стране треба материјално онеспособити покореног и довести га у зависан економски положај, а са друге стране требало је уклонити свештенике и просветне раднике, који би могли да изврше духовни препород и прикупе широке народне масе на отпор освајачу. Зато су ударали прво на калуђере, свештенике и народне прваке, рушили манастире, као ћелије из којих је постала прва српска држава. Под оваквим тешким приликама део српског народа је поклекао и примио Ислам као израз потпуне покорности. О томе је било примера у том крају, где је народ очувао свој српски језик али је исламизиран. Крајем 18 и почетком 19 века дошло је до опадања Отоманске Империје. Зраци наде и слободе долазили су из Шумадије.
Јачи покрет осећао се када је империја растргнута унутрашњим политичким борбама, корупцијом и безвлашћем при крају 19 и почетком 20 века. Омладина се организовала у комитске чете и почела борбу. Све организације су имале илегалну форму. Држани су приватни скупови, седељке и посела. Са обзиром на своју прошлост и географски положај Скопље је примило на себе улогу око збирања и прикупљања свих националних снага Старе Србије. Седишта свих састанака српских родољуба у Скопљу били су Српска митрополија, конзулат, Мушка гимназија и основне школе. Скопљанска омладина окупљала се у гимназији и учитељској школи. Притисак турске власти натерао је омладину да збије редове, да негује дружељубље, дух пожртвованости и оданости један другом. У оваквим приликама прво се појавила идеја о оснивању певачког друштва. Крајем 1907. основано је певачко друштво „Вардар”. (1)
Прилике у Скопљу пре ослобођења 1912. описао је композитор Пера Ж. Илић. Писао је о разговорима на састанцима са старим Скопљанцима : „Хаџи Арсина кућа и данас постоји преко пута Мушке гимназије. На други дан Ускрса 1910 год. одем своме познанику Хаџи Арси да му честитам празник „Велики-дан”. Тамо су већ били : Краљо Марковић, Божин Рибаревић, Димишко, Коле Патишкалија, стари Кратовалија, Михаило Ђорђевић и још неколико пријатеља. …. од уобичајеног разговора прешло се и на друге разговоре. Прижељкивало се што скорије ослобођење. А оно се очекивало од Србије. Ту наду имали су и сви припадници екзархије. Нарочито старији људи, иако су децу слали у екзархиске школе, међу собом су говорили да су Срби и да ће као Срби умрети, а њиховој деци — “Господ да бидне на помоћ”. Велика душевна борба ломила је старе Скопљанце. У души су били Срби а тим именом нису се смели називати. Повучени и скромни, марљиво су радили своје занате, а у вече се састајали у махалској механи или у кући једног од њих, на ракију и разговор. На тим вечерњим седељкама највише се говорило : ко ће Скопље и Стару Србију ослободити. Тада су у Скопље долазиле новине из Србије и Бугарске, и према писању новина расположење се стварало. Тако нпр. кад би новине дале вести да Србија није спремна, код тих људи, тога вечера неби било веселих прича и пошалица, поверљивог шапутања о старој држави српској, о Цару Душану, Краљу Марку, војводи Дојчину, Деспот Оливеру господару Велеса, Дејану и Жарку господарима Куманова и Овчег Поља, него би се код анасонлије (миришљаве ракије) ћутке растали и кући одлазили. Код куће, према њиховом расположењу, синови, жене и деца су знали да се на вечерњем састанку збило нешто неповољно за њихове осећаје. А кад су за Србију биле повољне вести, тада се у механи дуже остајало, пијуцкало, препричавало, прижељкивало и, у таквом расположењу кад домаћин кући дође, било је и песме и игре и речи : како ће кроз кратко време Краљ српски, на челу војске, отерати Турке из Старе Србије и прво доћи у Скопље да поздрави народ свој, а народ, да пољуби скут краљев и да му покаже обичаје, игре, песме, одела, јестива, душу и срце које су Скопљанци, и цео народ Старе Србије очували кроз векове робовања, као битно српско. Као такве, упознао сам ове ваљане људе, с њима делио добро и зло, уверавао их да ће ослобођење доћи од браће која се некада због зулума отселила на север. А они су мени отворили своју душу, казивали своје муке али душу нису продали. Ја сам их разумео, веровао и чинио све да се њихове наде и жеље не угасе. Накнада за пријатељство била је та што су ме радо у своје куће позивали и казивали ми, певали и предања саопштавали онако како су од својих старих чули и наследили. И тога дана, на Ускрс 1910 год. у кући Хаџи Арсе Недељковића, скопским наречјем пријатељи су ми говорили о српској славној прошлости и лепшој будућности.
Хаџи Арса је тада, ко зна који пут, препричао казивање свога прадеда и других старих Скопљанаца. — Ксмет је био да се изгуби царство. Али ће српско царско време опет да дође! — с убеђењем је говорио Хаџи Арса. Дочекаће ко буде жив! — И ја, каже Арса, чекам, а бојим се да нећу дочекати. Стар сам … А ако дочекам … како ћу браћи у очи погледати!… Са царством смо све изгубили… Само не душу… нашу српску душу!… Дед и прадед причали су ми да Скопље беше српски престолни град;” (2) И пре Хуријета и после су омладинци и национални борци из Старе Србије долазили у тадашњу Србију, састајали се са водећим личностима и припремали свестранији рад на ослобођењу. У Србији упознали су се са разним организацијама па и са радом „Душана Силног”. Враћајући се у свој крај проповедали су идеју да се таква организација спроведе и у Скопљу. Новембра 1909. дошао је као наставник гимназије у Скопљу Рајко Караклајић, који се одмах ставља на чело друштва као његов први вођа. Задојена националним духом, скопљанска омладина у гимназији, учитељској школи и певачком друштву „Вардар” са заносом је почела да вежба у гимнастичком друштву. Под вођством Рајка Караклајића, првог весника из слободне Србије сврстали су се најборбенији и најпримернији омладинци. Вежбало се у унутрашњој згради основне школе на Серави, где је било смештено певачко друштво „Вардар”. Захваљујући врло благом држању и опхођењу брата Караклајића, који је био необично цењен и поштован у друштву, рад је показао резултате. Вежбале су се у почетку просте вежбе, па касније теже и сложеније гимнастичке вежбе. Први водник био је брат Тодор Арсић, ондашњи ђак гимназије, а после рата потпуковник. Гимнастика је у Скопљу била новост. Одушевљење за рад друштва брзо је ухватило маха, нарочито код омладине. Рајко је децу вежбао прво уз певање, што их је привлачило, а после уз ритмичко бројање. Деца су осећала да је гимнастика лепа и добра ствар, па су радо ишла свуда где се вежбало. Највише се вежбало у Метоху, јер је тамо било приступачније него у гимназији. У сарадњи са Пером Илићем, наставником музике, први пут је Рајко наступио са члановима 31.12.1909. Извођене су просте вежбе и вежбе палицама уз пратњу ђачког оркестра скопске гимназије. Други пут је наступ био на Св. Саву 1910 са две тачке : вежба палицама и вежбе са буздованима. Попуњени ученицима „Вардар” и „Силни” приредили су концерт почетком фебруара 1910. Поред моралног и материјалног успеха, концерт је донео тешкоће, јер је под утицајем аустријске и друге пропаганде, Гали беј и сам нерасположен према Србима, забранио је „Силном” даљи рад.
Друштво „Силни” је 1910. било забрањено. И поред забране и даље се кришом радило и често прелазило из Метоха у гимназију и опет у Метох. На часове се долазило ревносно и сваки вежбач трудио се да увежба што боље може, јер се у друштву мислило и говорило да су они војска која ће извршити ослобођење. На манастирским славама увек су били на окупу, вежбали и доказивали да Срби не само да постоје у Скопљу, већ су организовани у своје национално друштво. Дух и морал свих тадашњих вежбача био је на завидној висини, а пожртвовање и дисциплина развијени до крајњих граница.
Поред Караклајића, изразита личност око које се окупљала омладина, био је старешина професор Глиша Елезовић. Он је врло често држао предавања у вежбаоници и подстицао родољубиви дух код омладине. Друштво је 1910. и 1911. бројало преко 100 чланова па су се вежбе морале држати у две групе. По препоруци ондашњих учитеља чланови су набављали књиге Књижевне задруге, па пошто прочитају поклањали су их вежбаоници. На овај начин за годину дана створена је књижница од 100 књига. Поред књига редовно је читан лист „Вардар“ који је излазио у Скопљу и из којих су чланови пратили страдања становништва и буђење на свим странама. У „Силном” чланови су говорили да су они народна војска која ће извршити ослобођење. На манастирским славама увек су били на окупу и вежбали. Бројем скромно, али духом и полетом снажан, први заметак убрзо је израстао у моћно стабло, које је око витешке и националне мисли окупило целу Стару Србију. Силни је васпитавао своје чланове да постану тако телесно и морално јаки, да у свакој прилици за одбрану нације буду знали на најстрашнијем месту постојати и неправди пркосити. Спремајући такве чланове, Силни је преносио преко њих свој утицај на широке народне слојеве да буди и јача у њима народну свест и стишану борбеност. Тако су у народу подигли веру у слободу, у нови живот, па је тако систематски и потајно припремали за ослобођење 1912. Дух и морал вежбача био је висок, а дисциплина и пожртвовање развијено до крајних граница. Брат Рајко основао је друштва у Призрену, Приштини, Урошевцу, Куманову, .. . Због тога је тамо чешће одлазио тамо, давао упутства и бодрио чланове да истрају. Чланови „Силног” дочекали су у јесен 1910. на скопској станици краља Петра I, који се враћао са пута у Цариград и у души му се заветовали, да ће на његов позив устати како би осветили Косово. (3)
Скопски душановци су се спремали за слет у лето 1910. у манастиру Девичу у Дреници. За слет су се спремали у дворишту мушке гимназије, а ноћу у ходницима зграде гимназије. Слет је био важан због састанка са осталим соколима из Урошевца, Призрена, Приштине, Вучитрна, Митровице, Пећи и Ђаковице. Вођа слета био је др Алекса Станишић, наставник мушке гимназије. Из Скопља кренули су возом ка Урошевцу. Пред станицом у Урошевцу били су постројени урошевачки соколи. Није било времена за силазак. Кренули су даље. Исто се десило и у Приштини. У Вучитрну су их браћа са музиком друштва дочекали. Сишли су и поздравили се са соколским здраво. Постројили се и кренули у варош. Све живо је изашло да их поздрави. У дворишту основне школе била су прострта ћебад. Поседали су и ручали хлеба, сира, лука и јагњећег печења. Морали су да журе, јер су имали 7 часова пешке од Вучитрна до манастира Девича. Требало је прочи Дреницу, познато легло арнаутских качака.За то су их предводили 2-3 наоружана Арнаута, Уз пут су свратили у село Дреницу да би се одморили. Кад су се приближили манастиру чула су се звона. Издалека су видели испред манастира дугачак ред сокола. Били су то соколи из Призрена, Ђаковице, Пећи и Митровице. Они су стигли пре њих другим путем. Љубили су се као рођена браћа. Затим су ушли у манастир. Прво су мислили да су гости у манастиру Арнаути јер су имали кечета на глави, али кад су проговорили видели су да су међу браћом Србима. Калуђери су им спремили вечеру. Сутрадан, бурно поздрављени од гостију, извели су јавни час. Програм је био : просте (слободне) вежбе са палицама, бацање камена са рамена, трчање, рвање, мачевање, … . Сутрадан су напустили манастир срдачно поздрављени од гостију. Вратили су се у Скопље, горди, поносни, поуздани у своју снагу и моћ. (4) По оснивању 1909. „Силни” је приређивао јавне часове у башти „Бирарија” у Скопљу маја 1910. О Спасовудне у селу Кучевишту и о Духовима у селу Булчануи Бразди. Јавни наступи су код становништва изазивали одушевљење и веру у скоро ослобођење. Припремали су се за слет јуна 1910 у Београду. Вежбачи нису жалили труда нити осећали замор, да вежбе добро увежбају да би браћи из Србије показали да у овим крајевима живи братски народ који поред тешких прилика живи и ради на чувању народног имена и колевке старе славе и величине. За слет су спремали просте вежбе, палицама, копљима, буздованима, морешку игру јатаганима и једну скупину, која је имала симболички значај ослобођења Старе Србије. Скупина је у фигурама означавала и иницијале Краља Петра I. Турске власти нису дозвољавале вежбање морешке игре челичним мачевима, па су мачеви били дрвени. И поред тога увежбана морешка игра са полетним покретима остављала је на гледаоце дубок утисак. На скопској железничкој станици дошли су рођаци да их испрате, да им пожеле срећан пут и преко њих поздраве слободну браћу из Србије.
Радосним сценама на испраћају Турци су се чудили и питали од куда толико одушевљење код нас и наших рођака. Полазак воза праћен је соколским поздравом „Здраво !” и поздравом родбине : „Поздравите браћу”. Границу су прешли са песмом „Ој Србијо, мила мати” … На станици у Ристовцу србијански цариници, железничко особље и сви присутни дочекали су их са грљењем и љубљењем. Воз је стигао у Врање. Бројни Врањанци са војном музиком сачекали су их на станици, која је била окићена српским заставама. После добродошлице од председника врањанске општине и отпоздрава брата старешине Глише Елезовића, професора гимназије у Скопљу, сврстани отишли су у Врање. Од улаза у град па до коначишта улице су биле пуне, као да је цео град дошао да види браћу и соколе из Скопља. Исто вече у башти хотела „Врање” одржали су јавни час. Вежбали су просте вежбе, вежбе палицама, буздованима и копљима. Врхунац вежбе је настао за и после извођења морешке игре, уз пратњу војне музике и скупине ослобођења Старе Србије. Сутрадан, испраћени као и при доласку, воз је кренуо за Ниш. Уз пут Глиша Елезовић и Рајко Караклајић говорили су вежбачима о победоносним ратовима за ослобођење 1878, које је године ослобођен крај кроз који су пролазили, нарочито истичући да је дан њиховог ослобођења веома близу. Вежбачи су одушевљени оним што су им браћа старешина и начелник говорили, нису ни опазили када су стигли у Ниш, где су као и у Врању дочекани. Са железничке станице, са музиком, отишли су право до Ћеле – куле, да се поклоне сенима чегарских јунака и виде трагове тешке борбе, коју су дедови водили у првом устанку под Карађорђем. У том храму где се исповедало и учило, да жртве за слободу никада нису велике, замисао о њиховом ослобођењу запечаћена је у њиховим младим душама. Са тог светог места отишли су са великом љубављу према народу и надом на ослобођење и уједињење целог нашег народа.
На одласку из Ћеле – куле срели су један вод пешадије који се друмом враћао са вежбе. Гледајући у њих у сваком војнику видели су јунака равног косовским јунацима, у сваком војнику гледали су њиховог ослободиоца. Јек војне трубе носио их је у мислима и жељама : да једног дана одјекне победоносно у новослобођеним крајевима. Да одјекне на страх непријатељу и радост потлачене браће. И у Нишу били су предмет опште пажње. Братски осећаји пратили су их свуда и на сваком месту. Братска усрдност их је уверавала да су јено те исто. Са таквим мислима и одушевљењем у вече истог дана возом су отпутовали за Београд. На станици су их дочекали готово сви земљаци, који су живели у Београду. Дочеку су присуствовали и чланови управе соколског друштва у Београду и многи Београђани. Са станице су праћени групама земљака и Београђана отишли у богословију Св. Саве на Врачару, где им је припремљено преноћиште. И ако нису спавали две ноћи, нису осећали замор него су оставили своје ствари у преноћишту и отишли да виде Београд и да га упознају. Њихова појава код Београђана изазвала је радозналост. Приступали су им и питали ко су и одакле су. Када су објаснили да су „Силни” из Скопља, прво су изазвали неверицу и чуђење, јер нико није могао да замисли да постоји друштво „Силни” у Скопљу. Многи од њих били су гости угледних београдских породица, иако су већ сви били гости друштва „Српска браћа”. Грађани су се отимали о њих и звали у госте сматрајући за дужност и част да им уђу у куће и да од њих чују како живе неослобођена браћа и какве муке у ропству преживљавају. У Београду се чуло да су дошли душановци из Скопља, па су на сваком кораку предусретани, примани и чашћени. Том приликом је Београд показао своје чувено гостопримство, какво је гајио као пијемонт Српства према душановцима са Југа и осталој браћи из српских покрајина, а и према браћи Хрватима, Словенцима и осталим Словенима. Сутрадан стигли су у Београд браћа Чеси. На свечаном дочеку поред сокола из Србије и других крајева, били су и душановци из Скопља, добивши најбоље место пред железничком станицом. Дочек Чеха био је присан и братски. Ступајући на слободне као и душановци из Скопља на Ристовцу, браћа Чеси су од радости плакали и своје осећаје братства и словенске солидарности исказивали узвицима : „Наздар братри Срби” и „Наздар српски војаци”. На домаку границе Аустро-Угарске Монархије грмело је од заједничких поклика Срба и браће Чеха.
Усклици су били излив братства, словенске солидарности и истоветности осећаја. Овакве манифестације биле су свуда у Београду, за време слета. Првог слетског дана соколска поворка сврстала се у улицама око хотела „Славија”. Силном из Скопља и браћи душановцима из Дубровника, који су били у Душанкама – одорама, указана је почаст тиме што су у поворци ишли иза Чеха. Поворка је прошла улицама : краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори до Калимегдана где је било слетиште. Београд није до тада видео толико словенско славље. Тротоари су били препуни света, у улицама којима је поворка прошла. Београђани су на поздраве сокола одговарали махањем заставицама и певањем словенске химне. Манифестације словенског братства биле су веће, него оног дана на станици. Поворка сокола била је прекидана групама девојака, које су улазиле у редове сокола и китиле их. Они који су живели у ропству нису имали прилике да виде овакву свечаност и слободу у изразима осећајности, добили су лепе утиске које су доживотно носили у својим душама. На слетишту поред Чеха и осталих скопљанци су извели само морешку игру са скупином ослобођења Старе Србије. При њиховом наступу од поздрава грмело је на слетишту. Морешка игра оставила је најбољи утисак на гледаоце а завршна скупина у виду споменика окренутог Југу и са фигурама : „Живео Петар I” изазвала је буру одушевљења и усклика : „Живела неослобођена браћа!” и „Напред у Стару Србију и Маћедонију!” (5) Јавну вежбу завршио је Силни из Скопља. Водио ју је члан, румене браде и дугих бркова. Од нараштајаца ниједан није имао више од 18 година. Најмлађем било је око 12 година. На глави су имали фесове. У ритму музике, поређани у кругу, окретали су се један према другом. Свој наступ завршили су алегоријском скупином, при којој се најмлађи успео на врх и с мачем у руци показао према турској земљи и према Земуну. На ту слику цело вежбалиште је ударило у буран аплауз. (6) Другог дана слета вежбале су Чехиње и соколи из других покрајина. На скопљанце су утисак оставиле Чехиње са својим наступом уз звуке њиховог марша „Андулке” и прецизно изведеним вежбама буздованима и дисциплином, какву и код турских војника нису видели. Чудило их је то што и жене вежбају, пошто су код њих вежбе соколица биле нешто ново и дотле невиђено. Неколико нараштајаца је њихов марш „Андулке” пренело у Скопље, и у школи су га свирали у ђачким оркестрима и на ђачким излетима певушили. Од српских сокола одушевила су их нарочито браћа из Војводине, који су предвођени братом Лазом Поповићем, вежбали копљима.
Слетски дани били су завршени разгледањем Београда и његових знаменитости. Поред осталог разгледали су музеје. Старешинство их је одвело у краљевски двор, где им је у дворском парку приређена закуска. Њихова велика жеља да виде краља Петра није могла бити остварена јер је краљ био на лечењу у једној од бања. После боравка неколико дана на слету, једне вечари напустили су Београд и кренули натраг за Скопље. Пре преласка границе на Ристовцу, морали су да значке са српским грбом и словима Д.С. (Душан Силни) добијене у Нишу, скину са фесова и ставе у џепове. Турске власти нису дозвољавале њихово ношење и истицање на униформама. То је био знак да остављају слободу, али и подстрек за будући рад на ослобођењу и уједињењу са Србијом. Осећали су да на својој родној груди нису слободни већ робови. Слободу су као у сну имали неколико дана. При повратку у Куманову имали су јаван наступ у дворишту код цркве Св. Тројице. На овом наступу вежбали су пред браћом кумановцима вежбе као и у Врању, а на крају наступа су запевали „Праг је овог милог Српства на коме стојима …”. Слобода коју су неколико дана уживали у Србији окуражила их је да ову песму патриотску, забрањену од непријатеља, отпевају и тиме дали одушка својим осећањима и показали су непријатељу да су на своме прагу и огњишту, одакле их никаква сила није могла одагнати, већ да ће радећи на ослобођењу ускоро дочекати уједињење са осталом браћом по крви и језику и да ће у слободи осетити топли загрљај мајке Србије. Са таквим осећајима вратили су се у своје Скопље жељно очекивани од својих милих и драгих. (7)
Бројно учешће „Силног” на слетовима 1910. код Грачанице, у Девичу, Приштини, у Призрену, у Београду, затим 1911 у Загребу и 1912 у Новом Саду и Прагу говорило је о видном успеху друштва. На Три Јерарха 1912 на великој народној забави у Новом Саду „Силни” је постигао велики успех. О томе је писала „Застава” и остали српски листови. У чланку „Јаша Томић прориче скоро ослобођење Старе Србије “ истакнуто је : „Соколи соколице из Скопља у Новом Саду 30 јануара 1912 г.” Одбор за приређивање народне забаве муку је мучио, док је успео да соколи и соколице из Скопља дођу у Нови Сад и прикажу лепу народну игру са косама. Једва смо чекали да видимо своју браћу из Старе Србије, која је још стењала под турским јармом. Дочек беше врло срдачан. С њима су стигли и чланови београдског друштва „Обилић”, који су на станици отпевали „Хеј трубачу”. Каква разлика? Београђани весели и безбрижни. Прави ђаци весељаци. Види се да долазе из слободне земље. Наши гости из Старе Србије били су као заштрашени. Све им се чинило да им стоје за леђима турске заптије и арнаутски башибозлуци”. На другом месту : „Отпоче игра с косама. Тако дивне, тако питоме и миле игре тешко је наћи у другим народима. Одушевљењу није било краја. Морали су поновити игру, али да су је десет пута поновили, публика се неби заситила …”. У Новом Саду „Силни” се појавио у живописним народним ношњама, али одело чланова састојало се од белог копорана извезеног на рукавима плавим гајтаном, плавим појасом, кратких белих панталона, жутих платнених увијача, црвеног феса на глави и црвено-беле ленте преко левог рамена која се завршавала на десној слабини. То одело представљало је српског војника на Југу. Друштвена застава била је црвено-беле боје (турска), али стварна друштвена застава била је српска тробојка, која је развијана где год турске власти нису могле да примете. Заставник био је Урош Манасијевић. У ратовима за ослобођење учествовали су чланови „Силног” и део њих пао је на бојном пољу.Међу њима и учитељ Рајко Караклајић, који је учествовао са српском војском у рату, да би погинуо у албанској буни 1913. После победе на Куманову, у Скопље је 26 октобра 1912. ушла српска војска. Око Митров-дана 1912 одушевљени грађани, „Вардар” и „Силни” сакупљени пред црквом Св. Спаса дочекали су свога ослободиоца краља Петра Првог. Митрополит скопски Вићентије благословио је и поздравио улазак српског краља у ослобођено Скопље. Од суза радосница једва изговори речи захвалности и пољуби краља у образ. Многобројни народ упро је очи у краља и пустио сузе радости. Пера Илић, хоровођа Вардара давао је тон певачима, али од силног узбуђења нико није могао да почне. Тек кад је ђакон Цветко Нешић почео да пева „Тебе Бога хвалим” прихватио је и хор Вардара, коме се придружио и цео сакупљени народ. Величанствени дочек краља Петра остао је вечна успомена свих Скопљанаца.
У Скопљу скупљали су се чланови друштва да наставе започето дело. У Скопље је дошао брат Јарослав Вошта 1913. када почиње интензивнији рад. Друштво је названо Соколско друштво „Душан Силни”. Брат Вошта је успео да окупи не само старе чланове осниваче, већ и велики број нових чланова. У почетку су вежбали у основној школи „Метох”, а после су прешли у гимназију. Гимназија је ускоро изгорела, те су се опет вратили натраг у „Метох”. Први старешина соколског друштва био је брат Спира Хаџи Ристић, тадашњи председник општине. Затим је дошао као старешина брат Мирко Поповић, директор гимназије и брат Алекса Станишић, директор Учитељске школе.У полетном раду соколеје затекао Видовдан. Одбијање ултиматума Аустро-Угарске соколи су поздравили и до последњег ступили у редове српске војске. Све до поновног ослобођења друштво није радило.
После Првог светског рата обновљен је рад соколског друштва Скопље-Матица 1920. Соколи су се поново окупили око брата Јарослава Воште и брата Јоце Крстића. Основане су женске категорије. Од 1920. до 1923 вежбало се у дрвеној бараци на месту где касније био Официрски дом. Почетком 1923 прешли су у гимназију и вежбали у њеној вежбаоници до 12 фебруара 1927. Први старешина друштва био је брат Милан Туцаковић, тада командант Вардарске дивизије. Једно време старешина је био брат Рудолф Вошта, затим је изабран брат Димитрије Барбуловић, адвокат, који је био старешина до смрти 12 маја 1925. Почетком марта 1923 дошао је у Скопље као командант пука брат Тоша Живковић и одмах је био примљен за члана управе друштва. Увиђао је потребу да се у Скопљу оснује соколска жупа, која би организовала рад и по другим местима. Чланови управе соколског друштва Скопље-Матица 9 априла 1923. сазвали су скупштину на којој је основана Жупа Скопље са братом Живковићем на челу. Друштво је почело зидање свог дома. Освећење темеља са посветом престолонаследнику Петру извршено је свечано јуна 1923, уз учешће скопских певачких друштава „Вардар” и „Мокрањац”. Радови на градњи дома трајали су до краја 1924. Друштво је са свим категоријама отишло у Велес, где су после подне приредили јавни час, а увече соколску академију. (8)
Скопски соколи желели су да свој најзначајнији дан оснивања соколског друштва у Скопљу пре 30 година свечано прославе. Да би прослава испала достојанствена одбор за прославу обавестио је команданта III армије да и војска учествује на јавном часу. Председник одбора и двојица чланова одбора посетили су бана Хајдук-Вељковића. Добили су као помоћ 5.000 динара. Затим је иста делегација посетила председника општине Чохаџића, који им је доделио 2.000 динара општинске помоћи. Одбор за прославу је заједно са тада још живим оснивачима прогласом позвао соколе и соколице и грађане да учествују у прослави. Са своје стране Градско поглаварство је посебним прогласом позвало грађанство, да узму учешћа у значајном националном слављу. У вече 24 јуна 1939. кренула је поворка сокола из соколане главним улицама Скопља са музиком Соколског друштва Матице на челу. Када је стигла пред Трг Краља Петра, који је био осветљен рефлекторима са града, ту су свирали пред огромном масом народа, а после тога је настало весеље. Општина је осветлила мост Цара Душана сијалицама у боји, а соколи су приредили ватромет. Тиме је објављено целом Скопљу почетак националне соколске прославе.
У Саборној цркви одржан је 25 јуна 1939. свим изгинулим у рату и умрлим члановима друштва. На помену чинодејствовао је Митрополит скопски г. Јосиф са свештеницима. На помену су били присутни скопски соколи свих категорија, чланови оснивачи, представници месних власти и грађани. После помена говорио је брат Јордан Поповић свештеник, један од оснивача друштва из 1909, изневши рад друштва Силни у доба турске власти. Председник одбора за прославу брат Газикаловић предложио је постављање мермерне спомен плоча у соколском дому са именима изгинулих у рату и умрлих чланова. На списку су били Рајко Караклајић, Алекса Станишић бивши бан Вардарске бановине, Трајко Трифуновић, Божидар – Дарко Стојковић, Тодор Младеновић, Александар Ристић, Димитрије Бошковић, Данила Поповића, Петар Ано Јаковљевић, Тодор Јовановић и Димитрије Барбуловић.
У соколском дому Матице освећена је мермерна спомен плоча са именима оснивача Матице. Председник одбора за прославу, као оснивач друштва, говорио о заслугама Рајка Караклајића и осталих изгинулих и умрлих чланова. У соколани била је одржана свечана седница, у присуству изасланика Митрополита скопског, подбана, изасланика команданта армије, председника и подпредседника општине, управника града, председника јеврејске вероисповеести, делегата Савеза Сокола, осталих делегата, браће и сестара. Седницу је отворио председник одбора за прославу, који је пре уводног говора поздравио присутне и на крају дао реч брату Мирославу Војиновићу, делегату Савеза Сокола, који је честитао и пожелео срећан и успешан рад у друштву. Затим је говорио старешина жупе Скопље брат Брановачки, који је одао признање заслужним соколским радницима. Секретар друштва говорио је о соколима, апелујући на родитеље да шаљу децу у соколану. Просветар жупе говорио је о животу и раду Матице од ослобођења до дана прославе. На крају седнице соколска музика је свирала словенску химну „Хеј Словени” коју су присутни певали. После подне у дворишту соколског дома формирана је поворка сокола са оснивачима и музиком на челу колоне, соколском коњицом и сеоском четом „Раштак”, која се кретала преко гвозденог моста, кејом и стала пред споменицима краљу Петру I Ослободиоцу и Александру I Ујединитељу. Постројени на тргу у виду иницијала Петар II, положили два венца од природног цвећа. Том приликом је председник одбора за прославу говорио изневши њихова бесмртна дела. После полагања венаца поворка се упутила ка стадиону. На стадиону отпочео је јавни наступ свих соколских категорија, такмичара из соколских друштава жупе Скопље, ђака средњих школа и посебним наступом војске. Приликом отварања јавног часа и поздрава застави која је била подигнута на јарболу, једна ескадрила из III ваздухопловне базе, прелетела је преко стадиона у знак поздрава. На стадиону су били инсталирани звучници ради појачања музике. Маршеве за наступ свирала је соколска музика, а за вежбе музика 21 пешадијског пука. У вече приређена је Јубиларна свечана академија у Народном позоришту. Свечану академију отворио је председник одбора за прославу. У свом говору је изнео заслуге сокола пре рата и њихов удео у борби за ослобођење и уједињење. На академији изведена је драмска сцена у три слике „Први полет соколства на Југу”, по замисли брата Газикаловића, а у сарадњи са братом Костићем, тренутак оснивања Соколског друштва „Душан Силни” 1909. у Скопљу, уз учешће сокола позоришног одсека „Матице” и Скопље I, и певачког друштва „Вардар” са хоровођом Залијевим. Сцена је требала да остане у архиви „Матице” како би се могла приказивати и касније приликом соколских прослава и на тај начин освежавала успомене из дана оснивања соколства на Југу. За прославу биле су израђене спомен значке које су биле продаване на стадиону за 1 динар. Такмичарима из других друштава, а који су учествовали на јавном часу, дате су бесплатне карте за академију. Соколи су се захвалили команданту III армијске области, ђенералу Недељковићу, командантима 21 пешадијског пука, 7 коњичког пука и II ваздухопловне базе, и свим официрима, подофицирима и војницима који су својим вежбама употпунили и увеличали соколски јавни наступ. Захвалили су се команданту противавионског дивизиона за осветљење које је вршено рефлекторима за време бакљаде. Захвалили су се директорима скопских средњих школа, који су дозволили учешће школске омладине на јавном часу, затим члановима певачког друштва „Вардар” и хоровођи Залијеву, који су драговољно учествовали у драмској сцени „Први полет соколства на Југу”. О значају прославе писали су у Споменици : „30 година су кратак период у животу једног народа, али у животу једног човека представљају довољно дуго време да се забораве многи догађаји и часови, нарочито ако су били тешки и болни. Старе генерације које су учествовале у стварању ове државе лагано изумиру. Вео заборава покрива њихова велика дела. Нове генерације не знају за тешке дане ропства и мучне борбе за ослобођење. Рођене у слободи и сувише заузете борбом за лични опстанак не могу довољно да цене значај народне слободе. Они је сматрају као нешто природно, дато само од себе. Међутим, и слобода, као и здравље и младост, има значај негативне вредности и ова се вредност у пуној мери осети тек онда кад се изгуби.” (9) У томе је био значај ове прославе. За време Другог светског рата и после њега власти које су дошле трудиле су се да затру свако сећање на те догађаје. Споменица је остала као једини доказ те прославе у Скопљу.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- Просветар Соколског друштва Скопље-Матица Живојин Милојковић, „Соколско друштво Скопље-Матица”, „Кратак преглед рада Соколског друштва Скопље-Матица од 1909-1939”, „Споменица о прослави 30-годишњице и извештај о раду у 1939 год. “, Скопље, 1940, стр.11, 12;
- Средио В. Поповић, „Слетска сцена о прослави 25-годишњице ослобођења Јужне Србије КРУНИСАЊЕ ДУШАНОВО”, Скопље 1937 год, Издање Соколског слетског одбора Соколске жупе-Скопље, стр. 17, 18;
- Просветар Соколског друштва Скопље-Матица Живојин Милојковић, „Соколско друштво Скопље-Матица”, „Споменица о прослави 30-годишњице и извештај о раду у 1939 год. “, Скопље, 1940, стр. 12, 13, 14;
- Архит. Стеван Газикаловић, старешина Скопље-Матице, „Соколи са Југа на своме првом слету у манастиру Девичу 1910 године”, „Споменица о прослави 30-годишњице и извештај о раду у 1939 год. “, Скопље, 1940, стр. 22, 23, 24;
- Прота Јордан Поповић, члан црквеног суда, „Сећање на учешће соколског друштва „Душан Силни” у Скопљу, на Свесоколском слету у Београду 1910 године”, Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30-годишњице и извештај о раду у 1939 год. “, Скопље, 1940, стр. 25 – 29;
- Др.Милорад Драгић „Рад Љубомира Давидовића у Соколству”, „Споменица Љубомира Давидовића, Београд, Издање Главног Одбора Демократске странке, стр. 115; Бојан Дреник , „У Београду”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1 новембар 1930, бр. 27, стр. 3,4;
- Прота Јордан Поповић, члан црквеног суда, „Сећање на учешће соколског друштва „Душан Силни” у Скопљу, на Свесоколском слету у Београду 1910 године”, Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30-годишњице и извештај о раду у 1939 год. “, Скопље, 1940, стр. 29, 30;
- Просветар Соколског друштва Скопље-Матица Живојин Милојковић, „Кратак преглед рада Соколског друштва Скопље-Матица од 1909-1939”, Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30-годишњице и извештај о раду у 1939 год. “, Скопље, 1940, стр. 14-17;