СОКОЛСКА ШТАМПА О НАПАДИМА НА СОКОЛЕ У БАНОВИНИ ХРВАТСКОЈ

ФОТО: Старешина Јазбец после напада

• Упркос прогонима соколи су наставили свој рад  сматрајући да су још увек у Југославији. Соколи жупе Београд одржали су свој састанак у Дивошу на Фрушкој Гори.
• Соколи у Бановини Хрватској нису били сломљени. Припремали су се за борбу. За Србе у Бановини Хрватској соколи су били једина нада у будућност.
• Соколска штампа потценила је хрватске сепаратисте поредећи их са некадашњим шуцкорима Аустрије. Током Априлског рата 1941. Заштита је напала војску.
• Напади Заштите на соколе у Бановини Хрватској били су увод у страдање Срба и припадника соколског покрета у усташким логорима и  јамама  у  НДХ.

Хрватски сепаратисти организовали су нападе на чланове Савеза Сокола тридесетих година 20 века у тадашњој Савској и Приморској бановини. У Осијеку је одржан састанак соколских радника на селу у просторијама жупе Осијек. Према извештајима соколских радника на селу истакнуто је да рад у већини јединица на селу скоро застао, а узрок су биле нездраве прилике на терену. О тим нездравим приликама било је писано у листу „Соколски гласник“ : „У неким местима соколски радници изложени су и тешким претњама, а соколски домови су нападани и оштећивани. У другим пак јединицама осујећен је рад премештајем соколских раденика.” (1)

Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу : „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.”  (2)  Команда места Дубровник известила је министра војске и морнарице како је ноћу између 13. и 14 јануара 1937. запаљена соколана у селу Поповићи у општини Цавтат. Паљевину је извршило 5 чланова ХСС-а. (3) Напада је било све више и били су све жешћи. У селу Орашцу је септембра 1938. изгорела кућа истакнутог сокола Креша Крилановића. Ватра је подметнута тако да је цела кућа са намештајем изгорела, остала су само 4 гола зида. (4) У чланку „Соколским радницима пале куће“ објављеном 15. октобра 1938. у „Братству“, гласнику соколске жупе Осијек, наводи се: „У Орашцу, напредном месту у близини Дубровника, запаљена је кућа једном соколском раднику док је с мајком боравио у Дубровнику. Као опомена да ће то недело бити извршено извешена је неколико дана пре црна застава. Будући да је на исти начин дат знак и старешини чете бр. Ракидији, бојазан је да ће и његова кућа бити запаљена, у толико пре што се његовом заслугом подиже у Орашцу соколски дом.“ (5) У недељнику „Дубровник” у чланку „Политичке штете у Орашцу” наводи се да је у ноћи између 6 и 7 јануара 1939. посјечено Ђуровић Марку, члану соколске чете у Орашцу, 15 комада великих лоза и 4 стабла јабука. Штета је процењена 6.500 динара. Ствар је била предана у рука суда. (6) Услед притисака хрватских сепаратиста  многе сеоске чете  престале су са радом.  У листу „Соколски гласник“ објављено је о смрти Николе Љубановића, члана соколске чете Крај : „Одгојен је у часним соколским идеалима истине и поштења, … кад је требао да сведочи о једном догађају, којему је случајно присуствовао, није хтео од тих начела одступити и зато је данас мртав. Пред самим судом у Биограду…, убоден је издајничким ножем, тако да и поред највећег заузимања старешине др. Баришића, није могао да се спасе. Био је пун полета и својим радом је уздржавао целу чету у Крају. Његовом смрћу ми губимо једног од најбољих сарадника, “. (7)

Нова ситуација у Југославији настала је склапањем споразума Цветковић-Мачек 26. 8. 1939. После оснивања Бановине Хрватске дошло је до масовних напада на соколе и њихове домове у Хрватској. О свему што се дешавало соколска друштва су обавештавала  лист Савеза Сокола „Соколски гласник” који је излазио у Београду.  На ванредној Главној Скупштини Савеза Сокола 1 октобра 1939. у вежбачкој дворани Савеза Сокола на Теразијама, делегати из жупа Сушак-Ријека, Загреб, Сплит, Шибеник, Бјеловар и Карловац изнели су потешкоће са којима су се соколи у тим крајевима борили, као и све прогоне. На скупштини је било присутно 120 делегата из свих крајева земље. Јосип Ришлави, подстарешина жупе Загреб, говорио је о убиству Драгутина Крамера, затим је изнео случајеве напада на Шиму Ловрића, Миладина Ненадовића, Ф. Смоје, Букавицу, Јова Петровића, Ј. Храбљеновића, на сестре Будровић и Пшеничка, на 4 сокола из Љубљане, који су дошли на жупске утакмице. Чланови Сељачке заштите одузимали су значке на улици свим соколима. На захтев Грађанске заштите и у њеном присуству, извршен је претрес у соколском друштву Загреб IV, после кога је Микуличић на улици премлаћен. Слата су претећа писма појединим соколима, у којима им је речено, да морају напустити Хрватску, или ће бити убијени. Марко Саблић, старешина жупе Карловац истакао је да ће Соколство у тим крајевима неустрашиво наставити свој рад. Први заменик старешине Белајчић је изнео да Соколство проживљује тешке дане, али било је још и далеко тежих дана, када га је туђин прогонио тамницама и вешалима, па је Соколство ипак победило. Скупштина је завршена са паролом „Рад се наставља”. (8) У Ловасу су навалили са секирама на старешину друштва Матића, Хрвата и бившег добровољца. Затим су силом окупирали соколски дом. (9) Лист „Сријемски Хрват” је у свом натпису „Потпишите се, господо!” јавио  да су припадници ХСЗ избацили соколско друштво из њиховог дома и уселили Марка Балића, који је тврдио да је дом био њему неправедно одузет од предходних општинских власти. Кућу је била купила ловаска општина за Соколски дом, па су за тај чин против починитеља подигнуте оптужнице. (10) Хрватска штампа одговорила је на резолуцију са соколске скупштине. Загребачки „Обзор” од 3 октобра 1939. посветио је чланак скупштини Савеза СКЈ. Истакао је да се у резолуцији „не износи ни један конкретан случај”. Констатовао да „на тај начин све те тужбе остају без основа…”. Лист „Соколски гласник“ констатовао је да „као да Соколе сматра људима, које сваки франковачки разбијач може слободно да млати, па да тиме врши — “родољубиву хрватску дужност” (11) Уследио је напад и паљење соколског дома у Бетини код Шибеника. Напад на Соколски дом у Бетини трајао је од 19 до 23 часа, а нико се није појавио да заштити соколе и њихову имовину.  Напади су учестали од кад су листови „Хрватски гласник” из Сплита и „Хрватски дневник” из Загреба отворили кампању против соколских домова. (12)

„Хрватски дневник” јавио  је из Шибеника да је „у поткровљу соколског дома у Бетини неко подметнуо динамит и да је зграда оштећена”. Загребачки “„Обзор” од 21 октобра 1939. донео је вест, да у Бетини уопште није било никакве експлозије, нити да је дом оштећен. (13) Насупрот хрватским листовима који су покушавали да игноришу паљење дома у Бетини, франковачки „Хрватски народ” орган др. М. Будака објавио је хвалоспев над демолирањем дома у Бетини.  Истакао је  : „У Бетини, оближњем селу Шибеника, дошло је до необичне провале народних осјећаја. … тамошњи соколски дом остао је без и трунка покретне имовине. Неке су новине јавиле о некаковом динамиту, који је био постављен под кров. …. Али је истина, да су сложни сељаци преко ноћи посве оголили то легло сваког зла. … а било је и — ”емиграната”. Папирнате објекте сваке руке појела је ватра. … “. „Соколски гласник“ пренео је како су назвали зулукаферски хвалоспев „Хрватског народа”. Истакли су да док су „Хрв. Дневник”, „Хрв. Стража”, „Хрв. Гласник” па и „Ново Доба”, јављали да је био постављен од непознатих људи динамит, или да није било напада на дом, или да су напад инсценирали сами соколи, дотле је Будаков лист похвалио сељаке због „освајања Бастиље”. „Соколски гласник“ констатовао је : „Али кад је требало рушити праве Бастиље, оне аустријске, онда су их рушили Соколи, док су им франковци покорно служили”. За писање „Хрватског народа” констатовао је „Таква глорификација злочинства не може се читати ни у централној Африци!”. (14) Соколима је Миле Будак био познат још двадесетих година 20 века.  Као старешина загребачког хрватског сокола II, писао је чланак под насловом „Соколско братство”  у „Хрватској Мисли” од 14 маја 1924. Чланак се завршава „А покуша ли тко, тај ће – лећи!”. (15)

ХСС је користио своју власт да на више начина прогони соколе, и то премештањима, отпуштањима, … . Друштво у Госпићу изгубило је три своја члана 1939. и то : Просветарку Милицу Калинић, која је била премештена у Тител; Начелника Богдана Рајчевића, управника поште, који је био премештзен у Карловац. Његов одлазак био је велики ударац за друштво, јер је водио целокупан технички рад друштва. Почео је соколовати пре Првог светског рата. И среског пристава Драгољуба Николића, који је био стављен на расположење министру унутрашњих послова. У чланку „Из соколског друштва Госпић” у  листу „Соколски гласник” истицало се да је интерес за соколе био у порасту, баш услед тешког стања у коме се налазило Соколство у тим крајевима. (16) У Метковићу су били подерани сви соколски плакати за прославу Првог децембра. У очи Дана уједињења врата соколане била су упрљана и оштећена, а пред вратима је био запаљен сандук, са запаљивим материјалом, али је на време спречена штета. Хајка се водила против старешине друштва др. Матеја Кошћине, књижевника и једног од вођа националне омладине пре Првог светског рата. Зато што је био соко, премештен је Морнарић у Томиславград. Отпуштен је члан соколског друштва Мустур, који је био званичник код пореске управе. (17) У гласнику Соколске жупе Београд „Око Соколово” писали су о приликама у Бановини Хрватској и соколском одговору : „Док се у осталим, нарочито западним крајевима наше земље, тајно састају соколи да донесу одлуке о распуштању друштава, због неприлика које им спремају неодговорни елементи, а власти не могу да их заштите, соколи Београдске жупе праве биланс онога што је урађено … Овај редован састанак соколских радника на селу, баш на граници нове административне јединице, имао је нарочито манифестациони и пропагандни карактер, јер је одржан у планинама наше лепе Фрушке Горе, у романтичном селу Дивошу, где се соколска мисао развија и успешно шири у све већим круговима, захватајући околна села и вароши.” (18)

У чланку „Имали прогона у Бановини Хрватскoј“ у „Соколском гласнику” наводи се : „Прошлих дана је Министарство пошта отказало службу, … свима уговорним поштарима у срезу Дубровачком, који су чланови Сокола. Отказана је служба поштарима у селима Марановићи, Лука Шипањска, Колочеп, Тополо и Орашац, а изгледа да ће бити отказано и ономе у Затону. Сви ти поштари су најсавесније вршили своју дужност, али господин министар пошта им отказује само зато што су Соколи, и што тако траже локални партијски совјети.” (присталице Х.С.С.) „Да је то тачно, најбоље доказује чињеница, што су ти локални совјети били обавештени о отказу пре но шту је односним поштарима стигао званични акт, а што су они тријумфално разгласили по целом срезу, као „победу”. (19)

На чланке соколске штампе одговорио је часопис  „Дубрава”. У свом одговору на њихов чланак редакција  „Соколског гласника” истакла је : „Водопад псовки осула је дубровачка „Дубрава” на Савез Сокола К.Ј., што се заложио за прогоњене Соколе у Дубровнику, који су, на најсуровији начин, отпуштени од тамошње општине. Већ по томе се види, да тај водопад не потиче од ког правог дубровачког Хрвата, већ бог зна од ког „фурешта”, закукуљеног у хрватску заставу, јер је дубровачка складност надалеко позната, радило се о Хрватима или о Србима. Али свако говори како уме, па тако и редакција „Дубраве”. Зато је, уместо одговора на њене миришљиве изразе, питамо – ШТА КОНКРЕТНО ИМА ДА ИЗНЕСЕ против одпуштених Сокола у дубровачкој општини, па да се онда утврди, на којој страни је насиље, денунцијантство и корупција, а на којој поштен и родољубив рад. Уместо паушалних фраза, о „онима који су кроз двадесет година мучили, прогањали и уништавали Хрвате”, и који су „измузли свој народ”, — нека господа око „Дубраве”, ако нису клеветници, изнесу конкретно о прогоњенима, шта су скривили и шта су „измузли?!” Да су имали шта, били би то већ сада учинили. Али баш то, што се ограничују на опћените псовке, најбоље показује, да су прогоњени Соколи само зато криви, што су били бољи Хрвати од њих; и што су у Дубровнику оснивали „Хрватски Соко”, онда када су многи данашњи грлати Хрвати били полуиталијанаши, и клањали се Бечу …”.  (20)  Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца. Напад је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. Као делегат жупе Чеда Милић је ишао је на скупштину соколске јединице у селу Главини код Имотског. Био је у пратњи сокола из Имотског др. Паве Радовановића, начелника Живка Раке, Новака Вукићевића, Миха Тадића и начелнице Анђе Иванишевић. На путу између Имотског и Главине соколи су наишли на групу чланова Хрватске сељачке заштите. Око стотињак чланова заштите су у пролазу демонстрирали повицима, звиждањем и довикивањем а касније су бацали камење у правцу сокола. За време рада скупштине у Главини прошла је поред соколског дома чета  Хрватске сељачке заштите. Поново су се вратили испред дома уз песму и погрдне псовке. После завршене скупштине Чеда Милић је уз пратњу сокола из Имотског, кренуо натраг у Имотски. При уласку у град опазили су два члана Хрватске сељачке заштите који су трчали из кафане у кафану и позивали своје људе, да би организовали нападе. Пред кафаном „Напредак” дочекали су Чеду Милића са дивљом дреком, звиждањем, псовкама и повицима : „Доле Чеда Милић …”. После повика бацали су камење и пуцали из револвера. Други напад извршиле су исте особе са придошлим лицима на пазаришту. Ту су почели да бацају веће количине камења и испалили су два метка. На предлог старешине друштва група сокола се склонила у кафану „Централ”. Руља је навалила камењем, демолирала врата и зид и упала у кафану. Тражећи Чеду Милића раздражена гомила је разбијала стакло. Чеда Милић се уклонио из кафане када му је и власник отказао гостопримство. У кафани је било преко 40 особа, на челу са председником месног одбора ХСС адвокатом др. Милом Вуковићем. Нико није ни покушао да заштити нападнуте соколе. Користећи се мраком, соколи су се склонили у кућу старешине соколског друштва, др. Павла Радовановића. Руља је дошла пред кућу и гађала камењем, те су нека стакла полупали. Нападачи су мислили, да ће Чеда Милић кренути за Мостар аутомобилом, те су у боровој шуми, одмах до Имотског, претражили сваки аутобус, који је наишао из Имотског. Поводом напада  Извршни одбор Савеза Сокола упутио је телеграм бану Хрватске Бановине др. Ивану Шубашићу у коме се тражило кажњавање криваца, који су властима у Имотском били познати. Соколи су сматрали да када нису могли да их скрше полиција и шуцкори Аустрије, неће моћи ни да их разбије ни бедна гарда Сељачке заштите. (21)

Соколска штампа пратила је и притисак власти ХСС на школе у Бановини Хрватској. У листу „Соколски гласник” пренето је из „Југословенске Поште” : „У нашим основним школама проводи се систематска акција за уписивање ђака у тзв. стијегове „Хрватског јунака”. У мушкој Грађанској школи издан је изгледа, неки нарочити ферман, који гласи : „сви ученици католици мoрају бити чланови Хрв. Јунака”. Пресија је очигледна. Управи Грађанске школе пријављен је – наравно без успјеха – случај, у којему је један ученик премлаћен зато што није хтио да постане Хрватски јунак, на силу.”  (22) У „Соколском гласнику“ је у чланку на насловној страни „Велика сеоба соколског наставничког народа у Бановини Хрватској” истакли су да кад су прочитали у „Хрватском дневнику” два саопштења Банске власти о премештају 2.000 професора и учитеља, да им је било јасно да је на обзорју нова неправда. Коментарисали су изјаву о наставницима који „ни по своме осјећању не спадају у Бановину Хрватску”. Пренели су из Сарајевске „Југословенске поште” случај наставнице, која је 28 година службовала у Дубровнику и коју је за град везивао гроб јединца сина, па је ипак премештена. А само Соколско друштво у Дубровнику изгубило је своје чланове : Марију Мозетић, Милку Црнчевић, Душана Рајачића, Тодора Хајдуковића, Леополдину Глумчић, Невенку Смолчић, Антуна Стегара, Маргариту Деливејо и Лукрецију Ковачевић. Сви су послати у забачена села као што су Стравча, Челебић, Миханиче, Горње Огорје, Медов Долац …. . Све зато да се парализује рад Соколског друштва Дубровник, јер су сестре  Црнчевић и  Мозетић биле начелнице, а Рајачић просветар. Сви остали били су агилни чланови. „И сад израчунајте,– ако је из самог Соколског друштва Дубровник премештено десетак учитеља, само зато што су Соколи, колико ли је учитеља и професора премештено у читавој Бановини, искључиво из тог разлога?” (23) У  листу „Соколски гласник” објављено је писмо које је потписано са „Један од родитеља” и у коме се истиче : „Пишу нам из Суђурђа, на отоку Шипану : Премјештањем наставника у дубровачком срезу дошла је на ред и наша учитељица Рита Калас-Деливелио. Код нас је непрекидно службовала седам година, а другђе још толико, и умјесто да јој се то призна, па да јој се подијели мјесто у којој вароши,  она се шаље у најзабитније село Имотског среза ! Слична су мјеста  добили сви југословенски  соколи. Нашу ваљану учитељицу  испратили су многи сељани, да јој  тиме покажу колико су је вољели.” (24)

Бановина  Хрватска распустила је Соколску жупу Шибеник. Низ соколских жупа и јединица упутио је Савезу Сокола резолуцију и писма, због распуштања жупе Шибеник и конфискације имања свих њених јединица. Тражили су да Савез Сокола предузме мере, да се неправда исправи. (25) Савет патриотских и витешких организација упутио је Савезу Сокола писмо у коме је истакнуто :  „У седници Савета, од 12 о. м., случај распуштања СОКОЛСКЕ ЖУПЕ ШИБЕНИК, скренуо је на себе пажњу присутних и био предмет живе дискусије. Једнодушном одлуком Савет се придружује протестима које сте, поводом овог случаја, учинили код меродавних фактора и жали, што је уопште било могуће да се оваква одлука донесе ..”. (26)

У „Соколском Гласнику” пренето је у чланку под називом  „Друштво хрватских професора против соколства” одлука друштва од 28 липња 1940,  да  „Ниједан професор Хрват, члан ДХСП, не може бити члан Југосокола”.  Коментар „Соколског Гласника” био је : „Ово је јединствен пример у нашој јавности, да једно удружење, које чак није ни партијско ни политичко, … изводи такву НЕДОПУШТЕНУ И СКАНДАЛОЗНУ ПРЕСИЈУ НА САВЈЕСТ И НА СЛОБОДУ СВОЈИХ ЧЛАНОВА, да им ЗАБРАЊУЈЕ да буду чланови једног законски признатог удружења, не образложивши ту забрану никаквим преступом … са стране тог удружења. … А то треба тумачити као да су сви Хрвати, без разлике, присиљени да се одрекну самосталног мишљења и да се повинују тоталитарним забранама своје, франковачко-клерикалне управе. … Не води ли то у отворену мржњу свих против свакога, и у стварање атмосфере за неку врст друштвеног рата?”(27) У Загребу је 15 септембра 1940. одржано дамско лакоатлетско такмичење, за првенство државе. На такмичењу постигле су одличне успехе такмичарке из Марибора. У суботу увече група мариборских соколица возила се у трамвају, где су биле инсултиране : „Ово није Југословенски Загреб”, „Овдје не смију бити Југосоколи”. Група је на првој станици сишла са трамваја, али се ту нашло неколико чланова „Хрватске Грађанске заштите”, који су физички напали соколице, тражећи да скину соколске значке. Кад соколице то нису хтеле извршити, ударали су их, те су коначно извукли револвере. Пред таквим доказима културе соколице из Марибора биле су присиљене да скину значке и да их предају члановима Заштите. (28) Дубровачка „Народна Свијест” писала је са одушевљењем о великом премештању наставника југословена у Бановини  Хрватској, али се није задовољавала са прогонима већ је тражила да се ти наставници макну уопште са школа у Бановини  Хрватској, те да се  „са њима обрачуна”. Коментар „Соколског Гласника” био је : „Као што се дакле види, загребачки властодршци ни оваквим прогонима не успевају да надлицитирају франко-фуртимаше. Они их и овом приликом нападају, тврдећи да су премало учинили, и траже увек све горе и горе поступке.” (29) У Уредништво  „Соколског гласника” дошао је 10 августа 1940. брат Петар С. Поповић, трговац из Битоља и изјавио да је 9 августа био у Загребу због посете Загребачком збору. Истог дана, предвече, кад је био пред вратима хотела „Империјал” изненада га је ухватило неко цивилно лице за соколску значку, са речима : „Зашто носите ову значку ? Је ли знаш где се налазиш ?” Одговорио је „У Загребу” нашта му је он скинуо и узео значку. На питање „Одакле сте ?  одговорио је „Из Битоља”. То цивилно лице му је рекло : „Овде  ми нећемо да гледамо југословенске соколе! Удаљи се!”. Питао га је ко је он, нашто му је показао испод ревера капута, неки знак, за кога је после дознао да је то значка чланова „Хрватске заштите” и затражио легитимацију. Показао је соколску легитимацију коју му је одузео  и поново га потерао „Марш отале, да те не видим!” Отишао је до хотелијера и замолио га да посредује да добије своје ствари натраг. Дао му је једног свог намештеника, па су обојица пошли пред зграду у којој су биле просторије заштитника, од којих је намештеник покушао да добије ствари, али су их обојицу најгрубљим речима отерали. Хотелијер је затим телефоном тражио дежурног чиновника из полиције, па су му рекли да оду у заповедништво полицијске страже и да затраже да их саслушају. Пошао је са намештеником хотела на полицију, и понудио бројне трговце који су могли доказати његов идентитет, као и пословне везе са Загребом. Од полиције је добио одговор : „Тешко је са њима изаћи на крај”. Замолио је полицајце за неку привремену легитимацију, да може путовати, јер се исте вечери враћао. Полицајац га је повео са собом и рекао : „Пробаћемо замолити их да вам врате значку и легитимацију, али сумњам … “. Уједно му је рекао да соколску значку не сме носити у Загребу, пошто је Заштита не трпи, тврдећи да у Србији убијају Хрвате, који се појаве са хрватским значкама. Код дежурног, у просторијама Заштите, било је десетак заштитника, међу којима и онај који му је одузео значку и легитимацију. Полицајац је најлепше замолио да му врате ствари, јер је послован и исправан човек. Њему су грубо одговорили : „Не дамо!”. Трговац је поново молио да му бар даду привремену легитимацију, па су му тек  онда дали соколску легитимацију, док је један од њих пред очима трговца изломио иглу на значки и бацио је у корпу. Још му је рекао : „Ви долазите са тима значкама овамо да правите немире по Загребу. За то сте плаћени.” Трговац је био огорчен, јер је као човек од привреде могао само да користи Загребу, јер су загребачкој привреди доносили око 100.000 динара годишње. Видео је да се од Заштите и полиција плаши.(30)

У Хвару су 7 априла 1940. били нападнути начелник соколског друштва Д. Штамбук, његов заменик Н. Вучетић и тајник друштва З. Ковачевић од велике групе чланова Хрватске заштите. Напад је био изведен усред дана, са шакама и револверима. Штамбук је био теже повређен. Кад се појавио жандармеријски поручник чланови Заштите су и њега инсултирали. Све је пријављено среском начелнику, али против нападача није ништа предузето. Они су претили и даље, а њихов старешина је викао да ће  „од сада почети бацати бомбе и клати све што им је на путу.” (31) У Загребу је 10 априла 1940, убијен пред многобројним пролазницима, др. Здравко Ленц, адвокат и бивши велики жупан. Био је члан Напредне омладине и Хрватско-српске коалиције. Издавао је лист „Југословенска мисао”. У Загребу је основао Соколско друштво VII, коме је био старешина, и члан управе Загребачке соколске жупе. (32) „Соколски гласник” истакао  је да  приликом убиства др. Здравка Ленца у Загребу кривци нису нађени. По њему постојала је у Бановини Хрватској једна организирана банда и да законита власт није била у стању да ту банду открије. По њима постојали су симптоми који су указивали да у владиној групи има елемената, који нису показивали никаквог гнушања према убиствима, већ су мислили : „Ако! Један Југословен мање”. И  хрватска штампа била је забринута. Орган ХСС, „Истина” из Брода писала је о разорним елементима, „жељним туђе чизме и туђег фашизма”, који су оперисали бомбама, … . Шибенски „Католик” тврдио је да се у Бановини Хрватској „хоће диктирати и заводити терор”. У чланку у „Соколском Гласнику” је истакнуто : „једна група излетника из Југославије није дозволила да се на једном венцу положеном усред Рима, стави државна застава, па је зато на срамоту свију нас, …. метнута – безимена бела трака”. (33)

Соколство у Бановини Хрватској није било сломљено терором ХСС. Соколи су  септембра 1940. прославили рођендан краља Петра II. Савез Сокола приредио је свечану академију у великој сали Соколског дома Београд-Матице. Други заменик Савезног старешине др. Отон Гавранчић отворио је својим говором свечану академију. У свом говору је истакао : „ … Од онда смо стиснули зубе, трпјели и прегарали. А у најтежим часовима оживљавала нам је наду и вјеру предоџба са Теразија, сјећајући се да је малена Шумадија, једина на Балкану, властитим снагама ослободила свој народ из ропства и створила велику Југославију. … Установили смо прије четири године Соколску Петрову петољетницу. Соколство је у њој примило на себе изванредне задатке, а у посљедње вријеме ставили смо све своје силе у службу народне одбрамбене приправности. Има добара, које не може пустити из своје руке ниједан народ, свјестан свога достојанства. Није сада вријеме за малодушје. … Ни наши праоци нису никада питали колико је непријатеља, него што од нас траже! Зато челичимо своју вољу, јачамо своју снагу, уздижемо своју вјеру. Ако надођу дани тешког искушења, да нас нађу приправне. Ми нећемо да заостанемо за онима, који су узидали своју крв и своје кости у темеље ове земље, за њену независност и слободу. …”. (34) Упркос свему соколи су одржавали спортска такмичења у спорту који су ширили кошарци. У Борову су се 29. септембра 1940. одржане Савезне утакмице у кошарци. Било је велико интересовање, па су биле пријављене врсте из жупа Београд, Карловац, Осијек, Петровград, Сушак и Загреб. Од 1935. првак је било Соколско друштво Загреб II, које заступало Савез Сокола на X свесоколском слету у Прагу 1938.  Озбиљни кандидати за првака били су Сушак, Београд и Загреб. Начелништо ССКЈ држало је течај за кошарку и и одбојку, на које су жупе могле послати по два члана или чланице. Били су одржани испити за савезне судије у кошарци и одбојци. Организацију такмичење спроводило је Начелништво Савеза Сокола уз помоћ соколског друштва Борово. (35) У Борову су 1940. одржане прве утакмице за првенство Савеза Сокола у кошарци. Тиме је соколство поново доказало своје разумевање за нове тековине телесног вежбања, увођењем кошарке у свој  телесно васпитни програм. На почасној трибини били су заменик старешине  др. Владимир Белајчић, начелник Иван Ковач, заменица начелнице Милица Шепа, заменик начелника Бранко Полић, старешина друштва Борово Томо Максимовић са члановима управе. Приредба је почела поздравом, дизањем заставе и свирањем химне. Почасну чету код заставе дало је друштво Борово. У име Савеза Сокола такмичаре је поздравио др. Белајчић. Истакао је значај борбености и витештва код соколских утакмица, у вези са народнодбрамбеним радом, који је тада био најважнији. Учествовало је 170 сокола и соколица. Наступиле су жупе Београд, Карловац, Осијек, Петровград, Сарајево, Сушак и Загреб. Судиле су савезне судије, Зденко Павић, инг. Божо Стефанини, Јосип Рапајић, Јосип Бингула и Селимир Радовановић. Такмичење је организовало Начелништво Савеза СКЈ, уз помоћ соколског друштва Борово. На завршетку је спуштена застава уз певање соколске химне „Ој Словени”. Томо Максимовић поклонио је победничкој врсти чланова прелазни пехар. Белајчић је истакао успех приредбе, а нарочито је похвалио сестре и браћу из Загреба. У име победника захвалио се др. Станко Тончић, начелник жупе и соколског друштва Загреб II. У свом говору истакао је : „Ова победа, коју су у братској борби извојевали загребачки соколи, испуњава ме поносом, не због саме победе, него због тога што знам, да је данас потребно да се нагласи, да соколство града Загреба живи, ради и напредује, унаточ свих сметња које му се стављају на пут. И не само да живи, него и предњачи на пољу телесног васпитања. Као што смо се данас борили овде против кише и олује и тамо се боримо  против олуја, које на главе нас Сокола руше они, који данас ведре и облаче у бановини Хрватској. И као што смо овде извојевали победу, тако ћемо је извојевати и у борби за светле идеале соколства. Неће нас у том спречити ни затвори, ни нападаји из мрака, ни злопораба власти,  јер знамо да је Југославија, једна, јединствена, снажна и јака постулат нашег доба, захтев наше историје и потреба наше будућности. И да је соклство њезин необориви ослонац. Соколи града Загреба и загребачке жупе стајаће увек с Вама на сваком соколском послу, раме уз раме, ма и уз цену највећих напора. Сломити могу тело, али духа уништити не могу!”. Говор др. Тончића био је прекидан бурним одобравањем и сви су били ганути одлучности загребачких сокола. (36)

Напади су се наставили и 1941. У „Соколском Гласнику” пренето је 1941. : „Пишу нам из Јајца : Недавно је изведен напад на наш соколски дом, па је новоподигнута ограда око дома на више места проваљена. Ствар је пријављена полицији и кривци су пронађени. Зову се Ивица Франић, Анто Франко и Драго Ладан. Утврђено је да су пре тога певали у некој кафани изазивачке песме уперене против Југословена, а затим су починили поменуто дело. Кривци су ипак кажњени.” (37) У чланку Марка Саблића „Соколство међу Србима у бановини Хрватској”,  у календару „Србобрану”  истакнуто је о соколству да „У данашњим надасве тешким приликама, општој духовној пометености, оно је она светла сунчева зрака која се пробија кроз тмасте облаке и навештава велике и лепше дане.” (38) Онима који су били добровољци у Првом светском рату претили су одузимањем земље и пребацивањем у Србију. У чланку  „Добровољачки покрет 1912-1918” у календару „Србобрану” истакнуто је : „ … Да га видимо ко ће између нас постављати старе аустријске међе!” (39)

Хрватски сепаратисти организовали су нападе на соколске старешине и чланове сокола у Савској и Приморској бановини. Соколска штампа је о тим претњама и нападима писала прво сумарно, а затим после ширења напада детаљније. После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је користио власт за обрачун са соколском организацијом. Уследила су отпуштања, премештања чланова соколских друштава и напади на соколске домове. Бурне реакције у штампи изазвали су паљење соколског дома у Бетини и напад на Чеду Милића, старешину Соколске  жупе Мостар, у Имотском. Српска и хрватска штампа писале су о нападима. Хрватска штампа сем „Хрватског народа” покушавала је да умањи значај паљења дома у Бетини.   Миле Будак је двадесетих година претио соколима. Наставио је претње зулукаферским хвалоспевом  „Хрватског народа” због паљења соколског дома у Бетини. За разлику од соколске штампе већина хрватске штампе игнорисала је нападе и изјаве оних који су нападали да ће клати. Док су соколи истицали да у ХСС постоје елементи који подржавају терор, поједини хрватски листови писали су да су такви елементи опасност и по њих. Била је забрањена  Соколска жупа Шибеник.  Упркос прогонима соколи су наставили свој рад  сматрајући да су још увек у Југославији. Соколи жупе Београд одржали су свој састанак у Дивошу на Фрушкој Гори. Соколи у Бановини Хрватској нису били сломљени. Припремали су се за борбу. За Србе у Бановини Хрватској соколи су били једина нада у будућност. Соколска штампа потценила је хрватске сепаратисте поредећи их са некадашњим шуцкорима Аустрије. Током Априлског рата 1941. Заштита је напала војску. Напади Заштите на соколе у Бановини Хрватској били су увод у страдање Срба и припадника соколског покрета у усташким логорима и  јамама  у  НДХ.

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене

1. „Састанак соколских раденика на селу”, „Соколски гласник“, Београд, 22 јануар 1937, бр. 1, стр. 7;
2. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, стр. 127;
3. Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за за братство југославенских народа до 1918 године: прогон соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 53;
4. „Палеж куће у Орашцу”, „Дубровник”, Дубровник, 3 септембра 1938, бр. 35,  стр.4;
5. „Соколским радницима пале куће“, „Братство“, Гласник соколске жупе Осјек, бр. 10, 15. октобра 1938, Год. VII, Осјек, стр.204;
6. „Политичке штете у Орашцу”,  „Дубровник”, Дубровник, 27. јануара 1939, бр. 4, стр. 4;

7. „Трагична смрт узорног сокола”, „Соколски гласник“, Београд, 16 јуна 1939, бр. 24, стр. 5;

1. Бран. Слијепчевић, „Ванредна Главна Скупштина ССКЈ.”, „Братство”, Осијек, 15 октобра 1939, бр. 10, стр. 194, 195; „Соколство у раду и борби”, „Соколски гласник“, Београд, 6 октобар 1939, бр. 40, стр. 3;
2. „Важна седница пленума управе Савеза Сокола  К. Ј.”,   „Соколски гласник“, Београд. 28 новембар 1939, бр, 47 и 48, стр. 6;
3. „Potpišite se, gospodo!”, „Srijemski Hrvat”,  18.11.1939, br. 1, str. 3,  u Željko Karaula, „Hrvatska seljačka zaštita u kraljevini Jugoslaviji”, Zagreb, 2014, str. 348;
4. „Обзор о соколској резолуцији и нападима на Соколство”, „Соколски гласник“, Београд, 6 октобар 1939, бр. 40, стр. 6;
5. „Нападаји на Соколе се множе!”, „Соколски гласник“, Београд, 20 октобар 1939, бр. 42, стр. 3; „Читајући новине …”,„Соколски гласник“, Београд,  27 октобар 1939, бр. 43, стр. 5;

13. „Читајући новине …”, „Соколски гласник“, Београд, 27 октобар 1939, бр. 43, стр. 5;
14. „Глорификација злочинства”, „Соколски гласник“, Београд, 17 новембар 1939, бр. 46, стр. 1;

1. „Соколско братство”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1924, бр. 6, стр. 165, 166;

16. „Из соколског друштва Госпић”, „Соколски гласник”, Београд,  3 новембар 1939, бр. 44, стр. 5;
17. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник”, Београд, 29 децембар 1939, бр. 52, стр. 2;

1. М.Г.С, „Соколски сабор у Дивошу”,  „Око Соколово”, Београд, 4 фебруар 1940, бр. 2, стр.33;
2. „Има ли прогона у Бановини Хрватској?” „Соколски гласник”, Београд, 12. април 1940, бр. 15, стр. 4;
3. „Још о премештању учитеља и отпуштању сокола”,  „Соколски гласник”, Београд, 28 јуни 1940, бр. 26, стр. 3;
4. М.Г.С. „Више се не може ћутати ни трпити”, „Око соколово”, Београд, 1 април 1940, бр. 4, стр.57-59;
5. „Соколство у борби”, „РАД „ХРВ. ЈУНАКА”, „Соколски Гласник”, Београд, 22 новембар 1940, бр. 47, стр. 6;
6. „Велика сеоба соколског наставничког народа у Бановини Хрватској”, „Соколски Гласник”, Београд, 20 септембар 1940, бр. 38, стр. 1;
7.  Један од родитеља, „Противници соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 4 октобар 1940, бр. 40, стр. 4;
8. „Соколство за браћу у Шибенику”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 1;

26. „Порука Савета патриотских, ратничких и витешких организација”, „Соколски гласник“, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 2;

1. „Друштво хрватских професора против соколства”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 5;
2. „Нападај на Мариборске соколице у Загребу”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 3;
3. „Читајући новине …”,  „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 7;

30. Петар С. Поповић, златарски тговац из Битоља, „Како „Хрв. Заштита” користи хрватској привреди ? Један скандалозан догађај”, „Соколски Гласник”, Београд, 13 септембар 1940, бр. 37, стр. 7;
31. „Насиља „Хрв. Заштите” над соколством”, „Соколски Гласник”, Београд, 19 април 1940, бр. 16, стр. 2;

1. „Уморство Др. З. Ленца”, „Соколски Гласник”, Београд, 19 април 1940, бр. 16, стр. 6;

33. „Лепе изјаве, које траже и лепа дела”,  „Соколски Гласник”, Београд, 19 април 1940, бр. 16, стр. 5;
34. „Соколска љубав према Краљу у говору брата Др. Гавранчића”, „Соколски Гласник”, Београд,13 септембар 1940, бр. 37, стр. 2;
35. Маријан Маржан, „Кошарка у Борову”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 5;

1. Маријан Маржан, „Утакмице у кошарци за првенство Савеза СКЈ. у Борову”, „Соколски гласник“, Београд, 4 октобар 1940, бр. 40, стр. 4;
2. „Оштећење Сок. дома у Јајцу”,  „Соколски гласник“,  Београд, 31 јануар 1941, бр. 5, стр. 2;
3. Марко Саблић, „Соколство међу Србима у бановини Хрватској”, „Србобран српски народни календар и читанка за годину 1941”, Издало „Српско огњиште “ у Загребу 1941,  стр. 101;
4. Добровољац, „Добровољачки покрет 1912-1918”,  „Србобран српски народни календар и читанка за годину 1941”, Издало „Српско огњиште “ у Загребу 1941,  стр. 106;