„Просвета је величанствана весница свега онога на чему је заснован успех и процват, слобода и слава народа и држава .” Др. Мирослав Тирш (1)
- Соколски програм био је васпитање у народном духу, а главно средство било је телесно вежбање. Поред телесне вежбе књига је била најаче средство за ширење соколске мисли. Соколи и њихова матица надовезивали су се на српску борбену традицију.
- Ради културног рада сокола била је основана Соколска Матица на Св. Саву 1923. у Љубљани.
- Пошто је састанак био завршен, задругари су позвани да учествују истог дана на прослави Светог Саве, који је приредила православна црквена општина.
- Пошто је на почетку био мали одзив Савез је истицао важност и значај Матице за Соколство. У мањим срединама као што је био Дубровник био је већи одзив задругара него у већим центрима као што је био Загреб.
- Матицу је изненадило да се само један пријавио у Загребу да постане њен члан.
Соколски програм био је васпитање у народном духу, а главно средство било је телесно вежбање. Поред телесне вежбе књига је била најаче средство за ширење соколске мисли. Соколи и њихова матица надовезивали су се на српску борбену традицију. Ради културног рада сокола била је основана Соколска Матица на Св. Саву 1923. у Љубљани. Пошто је састанак био завршен, задругари су позвани да учествују истог дана на прослави Светог Саве, који је приредила православна црквена општина. Пошто је на почетку био мали одзив Савез је истицао важност и значај Матице за Соколство. У мањим срединама као што је био Дубровник био је већи одзив задругара него у већим центрима као што је био Загреб. Матицу је изненадило да се само један пријавио у Загребу да постане њен члан.
У соколским редовима после Првог светског рата осећала се потреба дуже време за стручним, научним и моралним књигама. Због тога је Соколски савез решио да оснује издавачку задругу. Соколска Матица је требала да међу соколима шири соколску идеју, а уједно и научну и лепу књижевност. Соколи су се у Краљевини ослањали претежно на српску борбену традицију. Зато је оснивачка скупштина одржана на Св. Саву 27 јануара 1923. у Љубљани. На скупштини била су 33 заступника жупа и друштава, као и задругара из најближих друштава. Били су заступници жупа Београд, Цеље, Крањ, Љубљана, Љубљана I, Нови Сад и Осијек. Задружна правила предата су суду у Љубљани ради уписа задруге у задружни регистар. Суд је 30. јуна 1921. извршило упис и потврдио оснивачки одбор. У одбору су били др. Владимир Равнихар, др. Фукс, Ив. Бајжељ, Богомил Кајзељ, Е. Гангл, Вериј Швајгар, Крамар и др. Лаза Поповић. Оснивачки одбор је послао свим друштвима приступнице и правила оснивајуће задруге, са позивом да се по друштвима упише колико год је могуће више задругара. У 1923. било је у 428 савезних друштава заједно 1.295. Само су три жупе и 125 друштава сматрали за потребно да се заузму за Матицу, остала нису ништа урадила. Особито су разочарала већа места као Љубљана, Загреб и Београд. У свој Љубљани није се нашло него 60 уписаних од 4.000 чланова љубљанских соколских друштава. Из Загреба су добили само једног члана. Београд је био нешто бољи од Загреба. Похваљена су соколска друштва Крањ, Осијек, Сарајево, Мостар и Дубровник, који су сакупили много задругара, особито у поређењу са главним градовима. Жупе у којима је уписивање било извршено биле су : Цеље, Крањ, Љубљана, Љубљана I, Марибор, Ново Место, Река, Сарајево и Сплит. Новац од чланарина био је већином уложен на посебном рачуну у Љубљанској кредитној банци. Брат Ђура Паунковић је саветовао да се са тако малим капиталом од 28.000 динара, не издају књиге, јер је сума била сувише мала. Др. Фукс је саветовао да соколска Матица ступи у преговоре са Југословенском матицом, која је имала у Љубљани своју продавницу и своје представништво. Староста др. Равнихар, као председник Југословенске матице, обећао је да ће учини све могуће, да се Фуксов савет оствари. Кад је састанак био завршен Равнихар је позвао задругаре да по могућности учествују тог дана на прослави Светог Саве, који је приредила православна црквена општина. (2) Посебни одбор саставио је задружна правила. Задруга је била регистрована код трговачког суда. Крајем јануара 1923. одржана је оснивачка скупштина, коју је отворио подстароста брат Гангл. Савезни секретар брат др. Фукс навео је укратко разлоге који су довели ЈСС до оснивања сопствене издавачке задруге. После тога је Вериј Швајгер известио о правилима Матице и о дотадашњим успесима акције за оснивање задруге. До тада је потписано 1295 удјела, а имовина задруге била је 28.007 динара. Приступило је задрузи 125 друштава. Брат др. Фукс прочитао је задружна правила. Задруга је требала ширити у редовима сокола литературу, музикалије, часописе, брошуре …. . Задружни удио био је 25 динара. Правила су била примљена на збору. Староста ЈСС брат др. Владимир Равнихар преузео је председништво и одредио избор задружног одбора, који је изабран акламацијом. Председник одбора био је брат др. Милан Субић, заменик брат Плесничар. Савезно старешинство именовало је у одбор три одборника, који су имали право вета. После прихваћених разних предлога браће који су ишли за тиме, да се прибави довољна главница и омогући успешно ширење соколске литературе, била је закључена скупштина. (3)
У Управном одбору задруге били су : „Председник др. Милан Шубић, подпредседник Павел Плесничар, тајник Драготин Шебеник и благајник Тоне Мартинц. Одборници били су : др. Јожа Бохињец, Карел Махкота, Јосип Мулачек и Фран Штукељ. Из старешинства Соколског савеза били су именовани чланови управног одбора : Мирослав Амброжић, Јулиј Деу и др. Јован Хаџи. У Надзорном савету били су : Лео Франке, др. Виљем Крејчи, Фрањо Медић и др. Јосип Пипенбахер. Задружних чланова било је 918. (4) У Соколском гласнику је истицано да соколска матица мора постати симбол соколске културе. Без соколске матице је соколско дело било непотпуно. (5) Пошто се друштва и жупе нису довољно одазвале на поновљене позиве за учлањење у Матицу, она је одлучила да почне са издавањем збирке соколских предавања и то најпре на српском (ћирилицом), хрватском (латиницом) и на словеначком преводом Тиршевог чланка „Наш задатак, смер и циљ”. Обратила се матица на предаваче, да јој пошаљу написана своја предавања. Посебан редакцијски одсек је та предавања прегледао. Матица их је издавала у малим приручним облицима. (6) Начелство Матице је позвало задругаре на збор 16.фебруара 1924. у савезним просторијама у Љубљани (Народни дом) (7) Задруга је имала 31. децембра 1923. 781 задругара са 1283 деоница и главницом 32.075 динара. У лето 1923. приступило је 39 задругара са 63 деоница по 25 динара. При допунским изборима била су у управни савет изабрани браћа проф. Јосип Брезник и Мирко Фегиц. (8)
Пошто је био мали одзив Соколски савез је у часопису „Соколски вјесник жупе загребачке” истакао да Матица организира издавање и ширење соколске штампе. Поред телесне вежбе штампа је била најаче средство за ширење соколске мисли, а пошто је међу члановима било веома мало интересовање за једну од најважнијих соколских установа „моле се сва братска друштва, да у корист своју и корист „Соколства” мисао Ј.С. Матице пригрле и свом интензивношћу прошире те број чланова Ј.С. Матице дигну на ону висину, коју захтева висина циља Матице. Друштва нека позову браћу и пријатеље Соколства, који би по свом материјалном положају морали постати чланови Ј.С. Матице и који уплаћују једном за увек једну или више деоница.” (9)
У Извештајима за 5 редовну главну скупштину Савеза Сокола Краљевине Југославије одржану 12 маја 1935. истакнуто је за матицу : „Једнако и југословенска соколска матица у Љубљани постала је важна институција за наше Соколство. Њено се је деловање знатно повећало, ради чега заслужује пуно признање за рад, које врши својим скромним средствима. Нашу стручну литературу обогатила је многим брошурицама о Соколству, а издала је такођер и неколико стручних књига од велике важности и вредности.” (10)
Матица је издала : „Путеви и циљеви Савеза Сокола краљевине Југославије” 1931, „Чувајте Југославију”, уредио Стјепан Челар, Соколска књижница 3 др. Мирослав Тирш „Наш задатак, смер и циљ” 1930; Соколска књижница 8 Е. Гангл, „Тиршево соколство”, 1931;
У издању Ј.С. Матице у Љубљани изашла је из штампе као 12 и 13 свеска Соколске књижнице књига Димитра Лазова „Јунаштво у историји балканских Словена” од 84 стране. Превео је др. Михаило Градојевић, старешина Соколске жупе Београд. Димитар Лазов је био старешина Савеза бугарских гимнастичких друштава „Јунак” и активан сарадник на делу јуначко-соколског зближења. Када је на иницијативу брата др. Михаила Градојевића започела акција зближавања између сокола и бугарских Јунака први поборник, који је акцију прихватио био је брат Лазов. Под његовим старешинством Савез бугарских Јунака ступио је у Савез Словенског Соколства. По струци је био професор историје и географије и одличан говорник. Почињући од јунаштва појединаца, па преко колективног, израженог у хајдучким четама, па све до устаничких чета и њихових вођа у ослободилачким ратовима, брат Лазов је у својој књизи сликовито величао улогу и значај јунаштва за балканске Словене. Анализом моралних врлина хајдука, ускока и устаника, анализом култа у народу према њима, израженом нарочито у народним песмама српским и бугарским, Лазов са постепеношћу приказује, како се и на који начин током повести развио дух јунаштва на Балкану у високо моралну концепцију, у идеал који је тежио човечанском савршнству и то : телесном, моралном, националном и демократском. То јунаштво је било једна од многих веза која је соколе везивала са Бугарима, а на којима је Лазов градио свој план о узајамној сарадњи. Уредништво часописа „Око соколово” истицало је да ће ономе који буде прочитао студију Лазова бити јасно зашто су оснивачи Соколства у Прагу упирали погледе ка Балкану, када су почели стварати соколски покрет и који им је је лик лебдео пред очима као савршен узор за њихова национална стремљења. Као работник на зближењу између Бугара и нас, Лазов у закључцима своје студије скицирао је и општи план заједничког соколско-јуначког рада у његовом времену и будућности. Са непоколебљивом вером у сјајну будућност Словена, Лазов је позвао соколе и соколице, јунаке и јунакиње као и све искрене Славјане и Славјанке на интензиван братски и сестрински рад, који ће у свим правцима развити и унапредити духовне и материјалне моћи словенских народа на Балкану. Превод др. Михаила Градојевића био је са оригиналног рукописа, тако да је превод изашао пре оригинала који је требао да буде објављен у Бугарској. Коментар Уредништва часописа „Око соколово” био је да мисли изнете у књизи имају интереса за све соколе и соколице. Истакли су : „Зато ову књигу најтоплије препоручујемо са жељом, да се распространи по целој Југославији и доспе у руке свију наших водећих соколских кругова, као и просвећеног нашег чланства, како би се тиме створио још интимнији духовни контакт између југословенских Сокола и бугарских Јунака.”(11)
Соколски програм био је васпитање у народном духу, а главно средство било је телесно вежбање. Поред телесне вежбе књига је била најаче средство за ширење соколске мисли. Соколи и њихова матица надовезивали су се на српску борбену традицију. Ради културног рада сокола била је основана Соколска Матица на Св. Саву 1923. у Љубљани. Пошто је састанак био завршен, задругари су позвани да учествују истог дана на прослави Светог Саве, који је приредила православна црквена општина. Пошто је на почетку био мали одзив Савез је истицао важност и значај Матице за Соколство. У мањим срединама као што је био Дубровник био је већи одзив задругара него у већим центрима као што је био Загреб. Матицу је изненадило да се само један пријавио у Загребу да постане њен члан. Пример матичиног духовног повезивања Словена било је издавање књиге Лазова „Јунаштво у историји балканских Словена”. Током Титове Југославије соколска организација и њена матица били су игнорисани од историчара. Лексикографском заводу „Мирослав Крлежа” из Загреба који се раније звао Лексикографски завод ФНРЈ, није одговарало да било шта пишу о општенародним организацијама које су деловале на целој територији предратне Југославије јер би тиме признао да је било оних који су били за унитарну Југославију. Више им је одговарало да пишу о политичким партијама које су се огорчено бориле између себе за власт и сопствене интересе. Соколство је од 1992. обновило свој рад. Чланови сокола објављују своје радове у „Соколској књижници” на Растку српска култура на интернету. Основани су редују Соколски културни центри у Новом Саду и Београду.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- „Око соколово”, Београд, 1 децембар 1936, бр. 1, стр. 11;
- М. А-ч. „Соколска Матица”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1923, број II, стр. 65, 66;
- „Оснивање Југословенске Соколске Матице”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Октобар 1923, бр. 1, стр. 18;
- „Југословенски соколски коледар” 1924, у Љубљани 1923, стр. 134;
- Др. И.Б. „На дело са Соколско матицо”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1923, бр. 7,8, стр. 228, 229;
- „Соколска Матица”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1923, бр. 9-10, стр. 300;
- „Соколска Матица”, „Соколски гласник”, у Љубљани, 15 јануарја 1924, бр. 1, стр. 18;
- „Соколска Матица”, „Соколски гласник”, у Љубљани дне 31 марца 1924, бр. 5, стр. 55;
- „Жупски гласник”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март 1925, бр. 3, стр. 49;
- „Извештаји за 5 редовну главну скупштину Савеза Сокола Краљевине Југославије у Београду 12 маја 1935”, стр. IX;