СОКОЛСКА ДРУШТВА У ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ

ФОТО: (Фран)циско Турина (Аргентина)

• Исељеници из Јужнословенских земаља насељавали су се у Јужној Америци. 
• У туђини су оснивали и вежбали у соколским друштвима. Милица Јовановић је послала слику чланова своје родбине који су се иселили у Буенос Ајрес и тамо наставили да вежбају у соколским друштвима.
• Деда ујак Фран рођен је 1900. У Аргентину је отишао после Првог светског рата, после 1920. са завршеном поморском академијом у Бакру. Оженио се Аргентинком у Буенос Ајресу, али је остао везан за матицу, преко друштава као што је соколско друштво.
• Први и једини пут дошао је у Југославију 1970. и био гост код Милице у Београду. Посетио је и Соколски дом на Бановом Брду.

У Првом светском рату највећа соколска друштва у Јужној Америци у Антофагасти и Пунта Аренасу основала су соколску „Јадранску легију”. Заклињали су се : „ … Заклињемо се … сунцем слободе, да ћемо стати заједно уз бесмртног српског јунака у борби за ослобођење и уједињење Југославије”.(1) Петар Шпаровић из Боке Которске придружио се у Аргентини емисарима Србије, а по доласку у Грчку, поверена му је команда над бродом Србијом. (2)

После Првог светског рата соколска друштва која су радила по разним местима Северне и Јужне Америке јављала су се дописима Савезу Сокола, извештавајући било о  раду, било о тешкоћама са којима су се борила далеко од отаџбине. У свим таквим случајевима Савез Сокола је вршио своју дужност, одговарајући на писма, одазивајући се тражењу књига, упутстава и уџбеника. Све то је било мало и недовољно,  јер одсек није имао у савезном буџету никакве, ни најмање позиције, за предузимање акција у овом правцу. (3)

Исељеници у Аргентини становали су између два рата у Боки, предграђу Буенос Ајреса. Исељеници су били подељени на две групе : једна, која је емигрирала пре првог светског рата и друга, исељеници који су дошли  по свршетку првог светског рата.  Међу првима је било доста оних који се нису могли помирити са сломом Аустро-Угарске Монархије и стварањем Краљевине СХС. У другој групи, већином млађих људи,  били су скоро сви за Југославију.  Они су се окупљали око друштва „Југословенска Читаоница” коју су сами основали, а којој је пришао и део из прве групе. Половином 1926. срели су се у Буенос Ајресу неколико омладинаца, чланова соколских друштава из разних места у Југославији.  Договорили су се  да наставе соколски рад у Аргентини. Упознати са намером организовања соколског друштва у  Буенос Ајресу, чланови читаонице изразили су жељу да сарађују у друштву и предложили да читаоница уђе у саставни део просветне секције соколског друштва. После неколико састанака приступили су организовању соколског друштва.  На почетку било је покушаја ометања оснивања  друштва.

Први јавни састанак за оснивање друштва био је октобра 1926. у приземним просторијама Југословенског друштва Узајамне помоћи у Боки. Састанку су присуствовали Др. Иво Грисогоно, генерални конзул краљевине СХС, др. Јово Марчетић, исељенички изасланик,  Јосип Концани, Иво Белан, Томо Анић, Педро Муловић, Блаж Парипид, Бенито Парунов, Звонимир и Анте Висковић, Грго Литрица, … Јово Буљиговић, Душан Краљевић, .. и омладинци који су повели акцију оснивања друштва Анте Грего, Анте Сарделић, Недељко Бајурин и  Мате Вежа.  На састанку је решено да се оснује соколско друштво. Изабрана је и привремена Управа под старешинством Јосипа Концани. За првог начелника изабран је  Анте Грего. Вежбе су биле три пута седмично. Први јавни наступ био је свечана академија за Дан Уједињења. Приређена је у салону за приредбе   Југословенског друштва Узајамне помоћи. Извођачи програма награђени су урнебесним аплаузом присутних.  Реорганизација друштва извршена је 1930. после оснивања  Савеза Сокола Краљевине Југославије. (4)  У листу „Соколски Гласник” од 26. фебруара 1931. објављена је на насловној страни слика Управе Соколског друштва Буенос Аирес – Патернал. У управи су били староста Василије Бурић, др. Зоран Драгуновић, Даница Михаљевић, Раде Пауновић, Крста Медовић, Мате Бујанић, Иван Хрибар, Недељко Бајурин, Стеван Михаљевић, Грга Марушић и Анте Грего. (5) У листу „Соколски Гласник” од 27 октобра 1933. писали су о соколским друштвима у Јужној Америци : Рио де Жанеиро, Ла Патернал, Буенос Ајрес, … . Предлагали су да се друштва повежу у једну јужноамеричку жупу. (6)

Исељеничка штампа писала је о соколима. У Бразилу су постојала удружења „Југословенски тамбурашки збор” од 1903, „Југославјански сокол” од 1907, огранак Југословенске народне обране од 1915, „Југословенска народна заједница” од 1919 и „Задруга Југословена у Бразилији” од 1928. У Сао Паулу излазио је „Југословен у Бразилији”, новине исељеника. Оснивач листа и директор био је Душан Тврдорека, а лист је уређивао одбор представника националних организација. У броју за 1 децембар 1933. донет је на уводном месту чланак „О годишњици рођења нашег Суверена” са сликом краља Александра, а на последњој страници биле су слике краљевског дома са повесним сликама уједињења. Цео број био је посвећен уједињењу 1918, и донео је још неколико чланака о Југославији, соколству, … . (7)

Соколско друштво у Буенос Ајресу одржало је своју главну скупштину 26 јануара 1936. У друштвени одбор изабрани су за  1936. : староста Коста Вељановић, I потстароста Антон Р. Грего, II потстароста  Петар Ројц, тајник Мате Вежа, заменик  тајника Томислав Марасовић, благајник Фрањо Суријан, заменик  благајника Станко Клајн, начелник Петар Капудер, статистичар и господар Бранислав Милослављевић. Одборници : Вицко Маричић, Ђуро Драгељ, Славко Валчић и Никола Цикато. Ревизори : Марко Маринчевић, Анте Сарделић и Стефан Липичар. Часни суд : др. Иво Јелавић, арх. Виктор Сулчић и Анђелко Вељановић. (8)

Соколско друштво у Буенос Ајресу добило је као признање за свој 12 годишњи рад међу исељеницима  соколску заставу као поклон од краља Петра. Друштво је у марту 1938. почело да издаје  свој гласник „Соколску заставу”. Гласник је радио на ширењу соколске мисли. (9) У предграђу  Буенос Ајреса, на  Доцк Суду отворена је била 1937. друга југословенска школа у Аргентини. Прва школа је била на Патерналу. Свечаности је присуствовао посланик др. Цанкар, председник школског централног одбора архитекта Сулчић, … . У школу је било уписано 70 деце. Школу је водила учитељица гђа Пејаковић. (10)

Соколско друштво у Буенос Ајресу било је део Савеза Сокола Краљевине Југославије и одржавало је везу са Савезом. Уредништво „Соколског Гласника” у  Београду примило је  1938. поздрав од сокола у  Буенос Ајресу.   Соколско друштво издавало  је свој лист  „Соколску заставу”, која је пратила живот у старој отаџбини. Старешина друштва био је Корделић, начелник Марасинић, а тајник Петковић. (11)

Часопис „Братство” из Осјека примило је први број  „Соколске заставе”, који је изашао марта 1938. Лист је излазио на 10 страна на српском језику са нешто вести на  шпанском. Гесло листа било је „Соколски рад не позна одмора”. На насловној страни била је слика краља Петра у соколској одори. Следили су идеолошки чланци, вести о раду сокола у Аргентини, о међународној гимнастици, из словенског света и о словенским мањинама. Уредништво листа тражило је од редакције „Братства” да му шаљу у замену њихов часопис. Коментар редакције био је да ће тако њихов лист доспети до браће у Америци. (12)

Лист „Соколска застава” у броју 4 за 1938. пренело је из  „Братства”, гласника Соколске жупе Осијек, бр. 10 из 1937. чланак Бранислава Слијепчевића „О соколском раду и о онима који су напустили соколске редове”, затим из истог листа бр. 1 за 1938. уводник  Е. Гангла „Спремајмо се за јубиларну годину” као и неколико ситнијих вести. Редакција  „Братства” коментарисала је : „Сведочи то о богатству, разноликости и вредности садржаја нашега листа”. (13)

Редакција часописа „Око соколово” који је издавала у Београду Соколска  жупа Београд добила је писмо браће из како су истакли далеког света.  Јавили су им да постоје и раде у туђини. Известили су их да издају лист „Соколска застава” и молили их да им у замену шаљу њихово „Око соколово”. Редакција часописа „Око соколово” била је пријатно изненађена писмом и истакла  : „Браћи из Буенос Ајиреса желимо много успеха, а наша помоћ неће изостати”. (14) Часопис  „Око соколово” известио је да лист „Соколска застава” донело у свечаном броју низ чланака о соколском животу.  Ту је прештампано неколико чланака и песама из „Ока соколовог”. (15)

Соколско друштво у Буенос Ајресу упутило је 20 септембра 1938. писмо редакцији  „Братства” са братским поздравима. Јавили су им о свом неуморном раду на ширењу соколске мисли међу исељеницима и о неприликама на које су наилазили тамо где су морали да добију највише разумевања и подршке. Са весељем су читали „Братство”. На челу соколског друштва били су старешина Корделић, тајник Петковић и начелник Марасиновић. (16)  Фрањо Пунчец и Јосип Палада именовани су почасним члановима Соколског друштва у Буенос Ајресу I у знак признања за заслуге које су стекли на међународним тениским утакмицама у Аргентини и тиме прославили име Југославије. Лист  „Братство” пренео је ту вест из листа „Југословенска застава”, гласника Југословенског соколског друштва Буенос Ајрес I. Почасни староста друштва  био је Никола С. Црногорчевић. (17)

Сем у Аргентини радила су соколска друштва и у Чилеу. Соколско друштво у Антафогасти у Чилеу, било је основано крајем Првог светског рата. Били су престали са радом и поново су основани 1927 године. Приређивали су јавне наступе и тиме задобили поштовање међу становништвом града, да су 1933 године  били позвани на отварање градског стадиона. За антафогаским соколима повели су се и остали досељеници из наше земље и одлучили да оснују соколско друштво у граду Кукимата, а мало затим и у главном граду Сантјагу. У пропагандне сврхе приказивали су тамошњи соколи филмове са београдског и прашког свесоколског слета.(18)

У Антофогасти је била покренута акција за реорганизацију школе за децу исељеника, а истовремено је био реорганизован Југословенски Соко. Школска зграда била је потпуно преуређена, и требала је да буде свечано отворена марта 1940. Соколско друштво је требало да постане жариште родољубља и здравља за многобројну југословенску колонију у вароши. За то се залагао почасни конзул Марко Бискуповић. Соко у Антофогасти имао је потребне просторије и справе, али је соколима  недостајао један предњак, који је требао бити музикалан, и упучен у просветна питања. Зато је соколском друштву у Антофогасти требали један млади соко, до 30 година старости, по могућности ожењен са соколицом, који су пристали да пођу у Антофогасту, да тамо раде. Један од то двоје требао је да буде музикалан, да може организовати певачки или тамбурашки збор, У приватном животу требао је да буце врстан кројач. Био би им  плаћен путни трошак, а за све остало требала је да се побрине тамошња колонија. (19)

Сем у Антофогасти деловало је соколско друштво у Сантјаго де Чиле. (20)    Југословенски гласник издавао је Јурај Матулић-Заринов у Сантјагу. У чланку „Исељеници и соколство” истичу се соколска друштва у Пунта Аренас, Антофагасти,  Буенос Ајрес, … . Аутор чланка Ј. Г. К. упутио је позив колонији у Сантијагу да што пре приступи оснивању соколског друштва. Истакао је да су Пунта Аренас и Антофагаста средили за своја друштва дворане које су специјално за њих приредили. (21) У Аликипа 19 фебруара 1940. одржана је скупштина Југословенског соколског друштва, основаног 1936. За старешину друштва изабран је оснивач друштва Петар Медаковић. У Управу су ушли Теодор Ловрић, М. Комозец, Зоран Радуловић, Б. Воларов, Беси Вигњевић, Симица Половина, Ђ. Карамарковић и С. Пришута. (22)

Агилно  соколско друштво  Сантјаго де Чиле организовало је Школу за српско-хрватски језик и организовало своју друштвену читаоницу. Ценећи рад друштва у Сантјагу, Савез Сокола К.Ј. послао му је већи број књига за школу и читаоницу. Преко „Соколског Гласника”  Савез Сокола позвао је пријатеље исељеника, који су желели да обогате књижницу друштва у Сантјагу, да своје књиге упуте Савезу Сокола, који је требао да их пошаље, са назнаком дароватеља. (23)

Савез Сокола Краљевине Југославије трудио се  да одржава везу са соколским друштвима у Јужној Америци. Београдска Радио станица је у ноћи 27-28 новембра 1940. почела да емитује соколске вести у својој прекокеанској емисији за исељенике у Северној и Јужној Америци. Савез Сокола Краљевине Југославије упутио је поздраве свим соколским друштвима и исељеницима у Америци, и послао им вести о раду сокола у Америци и у отаџбини. Емисије су биле даване два пута недељно. (24) Соколско друштво из Аргентине Доцк Суда-Боца основано је 1936. да би се сузбила пропаганда  организације „Хрватски Домобран”. За напредак соколског друштва били су заслужни : Капудер, Рада Пауновић, Франо Марков, Анте Јосиповић, Јози Шарлија, Владимир Гугољ, Бранислав Милосављевић, Анта Зонић, Анта Филипи, … . (25)

Соколско друштво из Аргентине Доцк Суда-Боца одржало је 1940. низ приредби, на којима су исељеници манифестовали југословенска осећања. Једна од приредби била комеморативна свечаност, са откривањем спомен-плоче краљу Александру, у Пантеону Југословенског припомоћног друштва. Уз мноштво исељеника био је присутан и југословенски посланик др. Исидор Цанкар, који је одржао патриотски говор, похваливши рад сокола у тадашњим тешким временима. Говорио је и старешина друштва Бранислав Милосављевић. Друштво је учествовало на свечаностима Чехословачког сокола, приликом освећења њихове  заставе, на коју је дало врпцу у државним бојама, са натписом “Верност за верност”. Поводом рођендана краља Петра II соколи су приредили свечану академију која је била масовно посећена. Изведен је комад „Нада Истре”, који је поновљен у околним местима Пињеро, Берисово и др. Иницијативом друштва одржана је прослава дана Уједињења, уз сарадњу друштава свих исељеника из Југославије, под покровитељством посланика др. И. Цанкара. Успех је био неочекиван.  Једино није хтело да се придружи општем слављу „Хрватско припомоћно друштво” (раније католичко) због тога што је организатор прославе био Соко Краљевине Југославије. Овај поступак  наишао је на општу осуду колоније. (26)

Савез Сокола примио је телеграм од Соколског друштва  из Буенос Ајреса  поводом потписивања Тројног пакта : „Молимо најхитније упуте ради поступка према данашњим приликама. Колонија узбуђена, тражи пуну независност.”  Коментар уредништва „Соколског Гласника”  био је :   „Одговор су добили истога дана, кад је цео свет брујао од поноса и среће Југославије. Живели !” (27) У САД и Јужној Америци било је око 40 Одбора Кола Српских Сестара. Коло је било у вези са тим Одборима. Слало је своје циркуларе и календар „Вардар”. (28)

После Другог светског рата соколска друштва су наставила да раде упркос прекиду рада Савеза Сокола у Југославији. Током рата смањио се рад друштава па су друштва Доцк Суда-Боца и Буенос Ајрес спојила и основала 1946. Југословенско Соколско Друштво у Аргентини. Остало је мало чланова а симпатизери и остали чланови су били у неизвесности због промена у домовини. Стојадин Абаџић је био најзаслужнији за опстанак друштва  и дугогодишњи старешина. По завршеном рату нови талас исељеника стигао је у Јужну Америку. Нови емигранти који су били соколи укључили су се у рад соколског друштва. Соколи су прослављали Видовдан, рођендан краља Петра и Дан Уједињења. Поставило се питање како соколи да се повежу са осталим соколским друштвима, раштрканим по свету. Иво Вушковић је предложио да покрену једно повремено гласило, намењено свим соколима у емиграцији. Први број „Соколског гласа” изашао је 6 септембра 1949. Први који су се одазвали били су Драгутин Живановић из Аустралије и Јанко Јазбец из Кордобе, у унутрашњости Аргентине. Започео је рад на оснивању Средишњег одбора за обнову Соколства. Умро је 18 марта 1965. Соколско друштво сарађивало је са осталим организацијама исељеника у Аргентини. Успостављене су везе са Југословенским клубом, Југословенским домом, Српском Православном црквеном општином и словеначким друштвима као и са Чехословачким и Руским соколом. У сарадњи са припадницима Југословенске краљевске војске  у Отаџбини дата је приредба 24.марта 1951. Прилози са приредбе били су намењени набавци пакета са намирницама који су послати избегличким логорима Италије и Немачке. На приредби је приказан позоришни комад у три чина „Разорени дом” од Слободана Кујачића. Комад је извела позоришна секција Соколског друштва. Првих година након доласка нове емиграције организован је соколски оркестар који је водио Драга Цимпершека. Нада Миловић и Душан Мицић водили су соколску фолклорну групу. Наступали су уз музичку пратњу Ладо Лаха. У Југословенском дому  Доцк Суд у Буенос Ајресу прослава 40-сетогодишњице ослобођења 6 децембра 1958. Иницијативом Соколског друштва у  Буенос Ајресу позвана су сва национална друштва и организације. Позиву се одазвало 10 друштава : Соколско друштво, Друштво „Бојевик” Словенско планинарско друштво, Словенско друштво „Единост”; Словенска фолклорна скупина; Југословенско Културно друштво „Збор”; Удружење бивших ратника „Дража Михајловић”; Хрватско културно друштво „Штросмајер”; Црногорски културни клуб „Његош” и Југословенска фолклорна група.  Прослава је започела аргентинском и краљевском химном. Јово Дјукановић у говору изнео историјат развоја југословенске мисли и напора за уједињење у заједничку државу.

Соколи су сматрали да без духовне изградње словенски народи су могли постати пленом туђих идеја. Задатак сокола је био да свуда проповедају  идеје словенства. У свим словенским земљама извршен је напад на соколство. Соколи су требали да буду језгро просветног васпитања народа, када буде дошло до пада комунизма.

У Буенос Ајресу је Средишњи одбор за Обнову Југословенског Соколства у слободном свету издао „Соколски зборник : 1863-1963”. Уредио га је Јанко Јазбец. (29) У Буенос Ајресу прослављена је стогодишњица оснивања соколства на словенском Југу, 1 децембра 1963. Средишњи одбор за Обнову Соколства је у јануару 1963. приликом прославе прогласио 1963. јубиларном годином Соколства,  и објавио њен почетак. Одредио је 1 децембар 1963. као дан прославе њеног краја, да се заврши на Дан Уједињења. Старешина друштва у Буенос Ајресу брат И. Вушковић отворио је свечаност својим говором. : „ …   Приликом стогодишњице трновитог рада нашег Соколства, треба да се сјетимо и да одамо пуно признање у првом реду покретачима и творцима овог великог дјела, људима који жртвоваше све за Соколство  и који из ничега створише нешто велико, … творци Соколства кренуше у народ и упрегнуше свој соколски рад за народ, у неговању братства, љубави и свесрдне помоћи својим ближњима … Жртвовати самог себе за свој народ, то је први идеал сваког правог Сокола.” После говора читана су имена умрлих виђених Сокола а поред њих и жртава Другог светског рата. Био је приређен  банкет у почаст делегација и представника присутних организација. Главни програм свечаности био је после подне.  Јанко Јазбец је у свом говору изјавио : „Ми Соколи смо против сваког сепаратизма, а наша је жеља да у нашу заједницу добијемо и браћу Бугаре … .    Насилни режим у домовини прилагодио је васпитни рад који је раније проводило Соколство, … у прилог својих страначких интереса, те је у ту сврху основао Централни Фискултурни Савез, … Тај рад ни издалека није постигао жељене резултате, јер та организација претставља скелет без душе … .” Брат Јанушевски представник руског заграничног соколства поздравио је на руском језику поздравио слављенике. У програму су наступиле чешке соколице, … чланица руског сокола сестра Јелена Машурина са руским народним песмама, Колесникова-Бабић бивша солисткиња београдског народног позоришта са Виктором Мартинез солистом Аргентинског позоришта са украјинском игром, Троитски и Ванфу са руским народним песмама, фолклорне групе чехословачког сокола увежбале су сестре Словенчикова и Валентова уз песме сестре Прохаскове. Брат Ладо Лах, члан сокола у Буенос Ајресу наступио је са песмама на хармоници, Мара Амиџић и Јадисерна са народним песмама, Димитрије Јорданов и Кармен са бугарским песмама, … . Програм је трајао пуна два и по сата. Прослава стогодишњице сокола је била дефиле омладине, уметности и представника свих словенских народа уједињених у заједничком одушевљењу. Соколи су дали завет после смрти краља Александра. Да је тај завет био испуњен потврђивале су многобројне соколске жртве за време рата и после њега, кад су нови управљачи земљом чистили терен од свега што је могло да им смета.

Учествовали су представници удружења : У име Удружења Срба у Аргентини Душан Манојловић; У име  Југословенског Културног друштва „Збор” у Аргентини инг. Милосав Васиљевић; У име Удружења бивших бораца „Дража Михајловић”у Аргентини мајор Боривоје Радуловић; У име Српске Православне Општине Буенос Ајрес Риста Милутиновић; У име Црногорског културног клуба „Његош” др. Саво Радоњић; Хрватско културно друштво „Штросмајер” у Аргентини Јозо Карађоле; ….. . Заступници штампе били су :  „Равногорски Борац” Владо Иванишевић; „Искре” Јово Унчанин; „Наша Реч” Егон Циклаи; …. . (30)

Исељеници из Јужнословенских земаља исељавали су се у Јужну Америку. Великим делом долазили су из Далмације и Боке Которске. И у туђини су оснивали и вежбали у соколским друштвима. У Првом светском рату основали су  соколску „Јадранску легију”. После рата соколска друштва јављала су се дописима Савезу Сокола, извештавајући било о  раду, било о тешкоћама са којима су се борила далеко од отаџбине. У свим таквим случајевима Савез Сокола је вршио своју дужност, одговарајући на писма, одазивајући се тражењу књига, упутстава и уџбеника. Све то је било на почетку мало и недовољно.  Радила су и соколска друштва у Бразилу и у Чилеу. Соколска друштва била су најактивнија у Буенос Ајресу. Друштва у Јужној Америци била су део Савеза Сокола Краљевине Југославије и одржавали су  везу са Савезом. О раду соколских друштава извештавала је соколска штампа у отаџбини. Позивала су чланство сокола да им шаље књиге, … . Сем  „Соколског Гласника” контактирали су листове „Братство”  жупе Осијек и „Око соколово” жупе Београд. Сем соколске штампе о њима је писао Гласник удружења „Јадранска стража” из Сплита.  Уз Соколе постојала су и друга родољубива друштва као што је било Коло Српских Сестра. У тешким временима  Првог и Другог светског рата остали су одани Југославији. После Другог светског рата били су део Југословенског Соколства у слободном свету и сматрали су да својим постојањем и радом треба да допринесу  духовној изградњи словенских народа. На састанку одржаном 8.5.2004. у Београду Југославенски соко у слободном свету ушао је у састав Савеза сокола Југославије. Никола Милованчев предао је архивску грађу Архиву Југославије у Београду.

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

1. Др. Милорад Драгић, „Улога Соколства у најновијој историји Југословена”, „Општинске новине”, Београд, 25 јуна 1930, бр. 13, стр. 632;
2. Милан Гулић, „Добровољци из Боке Которске у ратовима за ослобођење и уједињење (1912-1918), „Добровољачки гласник”, Београд, Јун 2018, бр. 51, стр. 34-38;
3. „Југословенско Соколство у Америци”, „Књига за соколско село”, Мостар Сарајево, јули 1937, бр. 7А, стр. 140;
4. Др. Б. „Из историје Југословенског соколства у Аргентини”, „Соколски зборник 1863-1963”,  Буенос Ајрес,1963,  стр. 192, 193;
5. Управа Соколског друштва Буенос Аирес – Патернал,  „Соколски Гласник”, Љубљана, 26. фебруара 1931, бр. 9, стр. 1;
6. „Из југословенског Соколства у Америци”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 27 октобра 1933, бр. 43, стр. 2;
7. „Наша национална друштва у Бразилији”, „Југословен у Бразилији”, „Јадранска стража”, Сплит, април 1934, бр. 4, стр. 166;
8. „Југословенско Соколско друштво у  Буенос Аиресу одржало је своју главну скупштину”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 17 априла 1936, бр. 15, стр. 3;
9.  „Словенско Соколство”,  „Братство”, Осијек, 15 јуна 1938, бр. 6, стр. 111;
10. „Отворење југословенске школе на  Доцк-Суду”, „Књига за соколско село”, Мостар Сарајево, јули 1937, бр. 7А, стр. 141, 142;
11.  „Из наших јединица”, „Соколски Гласник”, Београд, 23 децембар 1938, бр. 47, стр. 4;
12. „Соколска застава, год I, бр. 1”, „Братство”, Осијек,  15 маја 1938, бр. 5,  стр. 93;
13. „Соколска застава”, „Братство”, Осијек, 15 септембра 1938, бр. 9, стр. 185;
14. „Вести”, „Око соколово”, Београд, 1 мај 1938, бр. 5, стр. 128;
15. „Вести”, „Око соколово”, Београд, 1 новембар 1938, бр. 9;
16. „Писмо из  Буенос Ајреса”, „Братство”, Осијек, 15 децембра 1938, бр. 12, стр. 244;

17. „Југословенско соколство”, „Братство”, Осијек, јуни-јули 1939, бр. 7-9, стр. 147;

1. „Развитак југословенског Соколства у Јужној Америци“, „Словенско Соколство“,  „Соколски Гласник”, Љубљана, 5 октобар 1934, бр. 41, стр. 2;
2. Предњак за Соко у Антофагасти”, „Соколски Гласник”, Београд, 2 јуна 1939, бр. 22, стр. 3;
3.  „Наши Соколи у Америци”,  „Соколски Гласник”, Београд, 12 јануар 1940. бр. 2, стр. 1;
4. „Соколство у Јужној Америци”, „Соколски Гласник”, Београд, 29 март 1940, бр. 13, стр. 2;
5. Соко у Алкира”, „Соколски Гласник”, Београд, 29 март 1940, бр. 13, стр. 2;
6. И.С, „Успешно деловање соколског друштва Сантјаго де Чиле”, „Соколски Гласник”, Београд, 10 мај 1940, бр. 19, стр. 4;
7. „Соколски зборник : 1863-1963”,  Буенос Ајрес, стр. 194, 197, ;
8. „Соколство у Радио-емисији преко Океана”, „Соколски Гласник”, Београд, 29 новембар 1940, бр. 48, стр. 10;
9. Б. Милосављевић, „Активност сокола у Јужној Америци”, „Соколски Гласник”, Београд, 21 фебруар 1941, бр, 8, стр. 2;
10. „Амерички соколи и срећа отаџбине”,  „Соколски Гласник”, Београд, 28 март 1941, бр. 13, стр. 2;
11. „Извештаји о раду главног одбора кола српских сестара у Београду, Његових одбора у земљи и сродних друштава за 1939/1940 пословну годину”, „Вардар XXX Календар Кола Српских Сестара за просту 1941 годину”, Београд 1940, стр.8;
12. Борислав М. Карапанџић, Мате Вежа, „Соколски зборник : 1863-1963”, Буенос Ајрес, 1963, стр. 198, 226;
13. „Соколски зборник : 1863-1963”,  Буенос Ајрес, 1963, стр. 276, 277, 278, 279, 280;