Соколска друштва у Краљевини Југославији наставила су свој предратни рад на подстицању пријатељства и узајамности између словенских народа. Са заоштравањем Судетске кризе 1938. у српској јавностирасла је решеност да се брани Чехословачка. У томе су предњачили соколи.
У том тренутку дошло је до сарадње Савеза сокола и студентских организација. У великој дворани Унивезритета у Београду 7. јуна 1938. одржана је свечана академија посвећена Чехословачкој, под паролом „Верност за верност”, којој је присуствовало 3.500 слушалаца. На академији су говорили представник универзитета др. Ђорђевић, изасланик Савеза Сокола др. Михајло Градојевић, представник Савеза добровољаца Лујо Ловрић, Нико Бартуловић и студент Иво Рибар. Лујо Ловрић је поздравио омладину и изразио веру да ће омладина бранити границе. У име студената Ловрићу је одговорио Лола Рибар. Он је истакао спремност омладине да брани домовину и изразио радост своје генерације што се у одбрани независности и слободе налази заједно са „генерацијом огња”. Рибар је изјавио да одбрана Чехословачке представља одбрану независности Југославије. (1) На манифестационом збору у част Чехословачке на Универзитету представник жупе Београд одржао је предавање : „Зашто ми, Соколи волимо Чехословачку ?” Тако је успостављен први директан контакт београдског соколства са универзитетском омладином. Од тога момента започета је обострано жељена сарадња. На седници управе Соколске жупе Београд 21. септембра 1938. написана је адреса и од делегације предата сутрадан 22 септембра 1938. посланику Чехословачке Јарославу Липи. Истог дана увече била је обзнањена чехословачкој јавности преко радија у Прагу. (2) Посланству Чехословачке републике пријавило се 100.000 добровољаца, већином сокола да учествују у одбрани Чехословачке.
Соколска жупа Београд је препоручила свим својим друштвима и четама, да за своје чланство приреде соколске вечери посвећене Чехословачкој а сазвала је Јавни збор сокола, студената и свих националних, ратничких, хуманитарних и културних друштава (Јадранска стража, Савез добровољаца, Народна одбрана, Коло српских сестара….) ради манифестација за Чехословачку. Збор је требао да се одржи 25 септембра 1938. на летњем вежбалишту Соколског дома Краља Александра I у Делиградској улици (Стари ДИФ). Све позване организације обећале су учешће. На основу наредбе министра унутрашњих дела збор је забрањен уочи тога дана од Управе града Београда са образложењем да није пријављен а ни одобрен због опште ситуације у свету. Жупа је упозорила соколске јединице да се придржавају наређења и не долазе у сукоб са општим законским прописима и своје снаге не упропашћују некорисно. Истакнуто је : „Оне су нам данас потребније него икада; сачувајмо их за времена која нам се приближују.” Позвала је соколе да сачувају симпатије према Чехословачкој, имајући увек на уму „верност за верност” и „братство за братство”.
Упркос забрани окупило се преко 4.000 сокола и омладине у дворишту Савезног Дома на Теразијама (седиште С.С.К.Ј. данас позната као Протокол). Бранко Чипчић, I заменик старешине Жупе, одржао је говор пред окупљенима. Одушевљена омладина кренула је пред Посланство Чехословачке, али ју је полиција растурила. На Теразијама је поред многих сокола повређен и начелник Жупе Петар Чоловић. Док су се демонстанти сукобљавали са полицијом испред Посланства Чехословачке, Управа Савеза Сокола Краљевине Југославије донела је 25 септембра 1938. Резолуцију о солидарности југословенског са чехословачким соколством, у којој се између осталог истиче : „ … Југословенско соколство верно својој основној словенској мисли, апелује на слогу и солидарност свих словенских народа у овим судбоносним данима; југословенско соколство изриче у духу словенског соколског братства своје топле симпатије и солидарност братском чехословачком соколству и своју непоколебиву веру у победу правде и истине“ . У одбору за састав резолуције били су др. Владимир Белајчић, касациони судија из Новог Сада и др. Мирко Буић, министар на расположењу, старешина соколске жупе Сплит и члан управе С.С.К.Ј. Резолуција је са једним опширним расписом достављена свим соколским јединицама да је објаве својим члановима. Представници Управе примљени су 25 и 26 септембра 1938. код председника владе Милана Стојадиновића, коме су предали Резолуцију. Поводом свега што се десило чехословачки „Соколски вјесник“ донео је вест да су југословенске јединице на манифестациони начин изјавиле своју верност Чехословачкој. (3) Чешки соколи су одговорили : „Дубоко дирнути примили смо на знање садржај вашег писма као и вашу резолуцију и поруку братским соколским жупама, друштвима и четама учлањеним у вашем Савезу. Не можемо никада заборавити братство које сте нам доказали својим чином. Не може се речима изразити како искрено и озбиљно осећамо, управо у овим нечувено тешким моментима, светињу обавеза нашег узајамног братства и како смо вам захвални за вашу мужевну и ритерску изјаву.” Соколи су прикупили и послали за избеглице из Судета 500.000 динара. Сматрали су да је према имовном стању чланства акција успела. (4) Соколска жупа Београд је приредила у соколани друштва Београд I 28. 10. 1938. вече посвећено Чехословачкој, као успомену на дан ослобођења и уједињења. Речи захвалности брата др. Јарослава Липе посланика Чехословачке у Београду оставиле су дубок утисак, а праћене су овацијама пуне дворане. (5)
Чешки соколи су ценили подршку сокола из Југославије. После Судетске кризе 1938. у чланку у „Веснику ЧОС” истакли су : „Исто тако болно, још и болније за нас било је то што у одлучном моменту није ишла с нама братска Југославија. Тим захвалнији смо југословенском соколству које нам је код свега тога остало верно и са ганутљивом приправношћу понудила своје животе за нашу слободу. Никад им тога нећемо заборавити.” (6)
Соколска друштва у Краљевини Југославији наставила су свој предратни рад на подстицању пријатељства и узајамности међу словенским народима. Соколи су за време судетске кризе октобра 1938. заједно са националним друштвима и студентима припремали пружање помоћи Чехословачкој. Соколска жупа Београд је сазвала Јавни збор сокола, студената и свих националних, ратничких, хуманитарних и културних друштава 25 септембра 1938. на летњем вежбалишту Соко Матице у Делиградској улици. Збор је забрањен уочи тога дана од Управе града Београда. Упркос забрани окупило се преко 4.000 сокола и омладине у дворишту Савезног Дома на Теразијама. Омладина је кренула пред Посланство Чехословачке, али ју је полиција растурила. Док су се демонстанти сукобљавали са полицијом, Управа Савеза Сокола Краљевине Југославије донела је Резолуцију о солидарности југословенског са чехословачким соколством. После уступања Судета Немачкој соколска друштва су прикупљала помоћ за избеглице. Чешки соколи су ценили подршку сокола из Југославије. Кад Краљевина Југославија није помогла Чесима соколи су били спремни на сарадњу са студентима за које су знали да су под утицајем илегалне Комунистичке партије Југославије.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- Др. Мирољуб Васић, „Револуционарни омладински покрет у Југославији 1929-1941.”, Београд, 1977, стр. 516, 517;
- „Годишњи извештај о раду соколске жупе Београд за XIX редовну годишњу скупштину 26. март 1939. год”, „Око соколово“, Београд, бр. 3 и 4, год. III, стр. 6;
- „Нисмо изневерили тад и никада нећемо изневерити“, „Соколски живот“, „Око соколово“, Београд 1938, бр. 9; „Око соколово“, Управа Жупе, Вести, Београд 9 фебруар 1938, бр. 8;
- „Извештај Управе Савеза Сокола Краљевине Југославије о раду у години 1938 поднет IX редовној годишњој скупштини 23 априла 1939 године”, стр. 8, 9;
- „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XIXредовну годишњу скупштину 26 марта 1939 год.”, стр. 15, „Око соколово”, Београд, 26 марта 1939, бр. 3 и 4;