Пре Првог светског рата задатак соколства био је јачање тела и духа својих чланова, буђење и неговање националне свести и патриотизма, одбрану народних права и борбу за ослобођење и уједињење. После 1. децембра 1918. циљ соколства био је постигнут. Соколи су у својој држави били свесни да јачајући себе, јачају и свој народ и своју државу. Самодбрана, која је пре 1918. била једини задатак, остаје само за она времена, ако државу нападне непријатељ. У својој држави соколи су били сарадник свих оних фактора, који су радили на јачању државе.(1)
Прота Милутин Магазиновић је у чланку у соколском гласнику „Око соколово” 1936. истакао : „Ти знаш, даље, да има много кратковидних синова нашег народа који се придружују свесно или несвесно раду спољашњих нам непријатеља. А видећи да је соколство најјачи стуб народног јединства, а у том и највећа препрека њихових себичних циљева, они ударају немилице и јавно и тајно у основу тог стуба желећи да га сруше. (2)
За време шестојануарске диктатуре држава је помагала соколима па је дошло до пораста броја соколских друштава и повећања броја чланова. Комунисти су водили пропаганду против сокола. Поводом соколског слета у Новом Саду 24 и 25. маја 1930, растурен је летак ОК СКОЈ-а и ОК КПЈ „Радном народу Новог Сада у коме се осуђује слет и позива омладина да не улази у „фашистички контрареволуционарни Соко”. Лист „Пролетер” је маја 1930. припреме за слет у Београду оценио као “смотру контрареволуције”, а “Млади Бољшевик” маја и јуна 1930. окарактерисао слет као „фашистичку параду”. Приликом слета у Прагу 1932. комунисти су делили летке соколима. (3)
Са заоштравањем Судетске кризе 1938. дошло је до сарадње Савеза сокола и студентских организација, које су контролисали комунисти. У великој дворани Унивезритета у Београду 7. јуна 1938. одржана је свечана академија посвећена Чехословачкој, под паролом „Верност за верност”, којој је присуствовало 3.500 слушалаца. На академији су говорили представник универзитета др. Ђорђевић, изасланик Савеза сокола др. Михајло Градојевић, представник Савеза добровољаца Лујо Ловрић, Нико Бартуловић и студент Иво Рибар. Лујо Ловрић је поздравио омладину и изразио веру да ће омладина бранити границе. У име студената Ловрићу је одговорио Лола Рибар. Он је истакао спремност омладине да брани домовину и изразио радост своје генерације што се у одбрани независности и слободе налази заједно са „генерацијом огња”. Рибар је изјавио да одбрана Чехословачке представља одбрану независности Југославије.(4) На манифестационом збору у част Чехословачке на Универзитету представник жупе Београд одржао је предавање : „Зашто ми, Соколи волимо Чехословачку ?” Тако је успостављен први директан контакт београдског соколства са универзитетском омладином. Од тога момента започета је обострано жељена сарадња.
На седници управе жупе Београд 21. септембра 1938. написана је адреса и од делегације предата сутрадан 22 септембра 1938. посланику Чехословачке Јарославу Липи. Истог дана увече била је обзнањена чехословачкој јавности преко радија у Прагу. (5)
Соколска жупа Београд сазвала је Јавни збор сокола, студената и свих националних, ратничких, хуманитарних и културних друштава (Јадранска стража, Савез добровољаца, Народна одбрана, Коло српских сестара….) ради манифестација за Чехословачку. Збор је требао да се одржи 25 септембра 1938. на летњем вежбалишту Соко Матице у Делиградској улици (Стари ДИФ). Све позване организације обећале су учешће. Збор је забрањен уочи тога дана од Управе града Београда с образложењем да није пријављен а ни одобрен због опште ситуације у свету. Упркос забрани окупило се преко 4.000 сокола и омладине у дворишту Савезног Дома на Теразијама (седиште С.С.К.Ј. данас позната као Протокол). Бранко Чипчић, I заменик старешине Жупе, одржао је говор пред окупљенима. Одушевљена омладина кренула је пред Посланство Чехословачке, али ју је полиција растурила. На Теразијама је поред многих сокола повређен и начелник Жупе Петар Чоловић. Док су се демонстанти сукобљавали са полицијом испред Посланства Чехословачке, Управа Савеза Сокола Краљевине Југославије донела је 25 септембра 1938. Резолуцију о солидарности југословенског са чехословачким соколством, у којој се између осталог истиче : „ … Југословенско соколство верно својој основној словенској мисли, апелује на слогу и солидарност свих словенских народа у овим судбоносним данима; југословенско соколство изриче у духу словенског соколског братства своје топле симпатије и солидарност братском чехословачком соколству и своју непоколебиву веру у победу правде и истине“ . У одбору за састав резолуције били су др. Владимир Белајчић, касациони судија из Новог Сада и др. Мирко Буић, министар на расположењу, старешина соколске жупе Сплит и члан управе С.С.К.Ј. Резолуција је са једним опширним расписом достављена свим соколским јединицама да је објаве својим члановима. Представници Управе примљени су 25 и 26 септембра 1938. код председника владе Милана Стојадиновића, коме су предали Резолуцију. Поводом свега што се десило чехословачки „Соколски вјесник“ донео је вест да су југословенске јединице на манифестациони начин изјавиле своју верност Чехословачкој. (6)
У сали Соколског Дома у Сремској Митровици соколско друштво је одржало 9 октобра 1938. комеморацију за краља Александра. Суделовали су Српска црквена певачка дружина и Српско занатлијско певачко друштво „Стражилово”. Комеморацију је отворио старешина Бошко Новаковић. Говорио је о личности краља, као најачој историјској личности, чија успомена има да служи вечитим стремљењима соколства за срећу и напредак Југославије. Брат Удицки говорио је о теми : „Девети октобар и соколство” и завршио је с алузијом на тадашње прилике у знаку антисловенства и са апелом да соколство успоменом на краља Ујединитеља неустрашиво чува аманет краља у смислу соколског начела : „Јачајмо се !” да Словени буду у свету заиста оно што јесу, најачи, и да сви заједно загрљени могу да певају своју словенску химну „Хеј Словени !” Словенском химном је завршена свечаност, а певало ју је Српско занатлијско певачко друштво „Стражилово”. Коментар у чланку у часопису „Око Соколово“ о комеморацији био је „Тако је и ова соколска свечаност, као и остале, оставила утиске који нашем соколству могу да служе само на дику и понос.” (7)
Соколска жупа Београд одлучила је да се 1. децембра 1938. на свечан начин обележи двадесетгодишњица ослобођења и уједињења. За ову прославу прихваћена је сугестија Савеза сокола да у њој узму учешћа престолничке ратничке, националне, културне организације и савезна управа и то у соколској поворци и на свечаној жупској седници где би представници ових организација дали своје изјаве и солидарисали се са соколским погледима. Хиљаде старих ратника, резервних официра, добровољаца, чланова Народне одбране, Јадранске страже, Кола српских сестара, Југословенског и Српског културног клуба, Савеза емигрантских удружења Истра-Трст-Горица, чланови Друштва словенска мисао, Народна свест и маса студената београдског Универзитета. Сви су били са својим заставама а студенти са транспарентима и натписима : Студенти са соколима!, Чуваћемо границе! У Савезном дому, данашњем Протоколу на Теразијама, одржан је део свечаности а настављен у Соколском дому у Тиршовој улици. Ту су представници удружења из Београда говорили о значају 1. децембра. У име удружених студената београдског Универзитета говорио је представник студената Милојко Тодоровић. У свом говору он је позвао целокупну демократску и родољубиву омладину на јединство. (8) Радио Београд преносио је све говоре, а о прослави Дана уједињења писали су како соколски листови „Око соколово” и „Соколски гласник”, тако и београдске новине „Политика”, „Правда” и „Време”. (9) Комунисти су сматрали да је захваљујући активности КПЈ, СКОЈ-а и УСО манифестација била масовнија него икада раније. (10) Под притиском Судетске кризе прослава Дана Уједињења у свим соколским друштвима и четама, од Београда до најзабаченијег села, није било само сећање на дане херојства, заноса и борбе, у којима је Соколство одиграло часну улогу, већ је та прослава претстављала манифестацију одлучне решености да се слобода народа брани до последњег даха. То осећање изразила је београдска универзитетска омладина речима: „Бранићемо границе!“ (11) Соколи су 1939. наставили сарадњу са студентском организацијом. На Главној скупштини Соколске жупе Београд 24 и 25 марта 1939. присуствовали су представници министарства физичког васпитања народа брат Стјепан Челар, Кола Српских Сестара Олга Анђелковић, Јадранске страже Даница Стојановић, Савеза емигрантских удружења Мирко Вратовић, Савеза Југословенско-чехословачке лиге Миленко Трифуновић, Савеза Сокола брат Гангл, Руског соколског савеза Павле Рудник и Владимир Бајзер, делегација студената на челу са Василијем Смајевићем, делегати Витошке области бугарских јунака из Софије Иван Анастазов и Петар Лобанов. Због ситуације говорио је Гангл да од речи треба прећи на дела. Сви у вежбаонице, а наше вежбаонице су цела наша земља. То је наш соколски дом, то је наша вежбаоница : горе и равнице, брда и долине. Вера у идеале соколског словенског братства мора да победи јуначки и соколски. Гђа Анђелковић је у име Кола Српских Сестара, изјавила да Коло стоји уз соколе и да ће са соколима истрајати на чувању словенске солидарности и сарађивати на добру народа и државе. Смајевић је у име студената који су од недавна сарађивали са соколима, захвалио жупи на послатом позиву. Истакао је : „Ми млади нећемо осрамотити нашу дивну прошлост, наше старије који су од себе дали за слободу и част отаџбине све; ако устреба и ми ћемо као наши стари бранити слободу и независност земље и народа”. У гласнику Соколске жупе Београд „Око соколово” истакнуто је да је соколска скупштина у Београду показала одушевљење и спремност сокола, да ће и даље устрајати у раду на остваривању соколских идеала и да ће народне светиње са свима осталим чувати снагом својих мишића, … “. (12)
Сарадња сокола са студентима у припреми одбране земље настављена је широм Југославије. Митинг посвећен одбрани земље одржан је у Новом Саду 21 марта 1939. Митинг је одржан после соколске јавне вежбе и на њему су поред представника СКОЈ-а, иступали представници сокола и резервних официра и добровољаца. (13)
Студентски одбор за одбрану земље приредио је свечану академију на Правном факултету у Београду 22. априла 1939. посвећену улози омладине у одбрани земље. Присуствовало је око 10.000 студената, ђака, радника и службеника. Говорили су представници соколске, „Привредникове”, радничке, студентске, задружне, женске, … омладине. Међу говорницима био је Лола Рибар. После академије је од представника омладинских организација које су учествовале у раду формиран Радни одбор омладинских организација са задатком да припрема, координира и руководи акцијама омладине Београда за одбрану земље. Један од потписника прогласа била је Југословенска соколска омладина. (14)
На Годишњој скупштини одржаној 23.4. 1939. Савез Сокола солидарисао се с покретом омладине за одбрану земље и упутио позив својим члановима и омладини да се сврстају „у јаку моралну и борбену фалангу” ради одбране „државних граница и народног опстанка”. (Резолуција IX Годишње скупштине Савеза Сокола Краљевине Југославије од 23.IV 1939.) Љотићев Збор у свом „Билтену” од 20.8.1939. упозорио је руководства соколских жупа да не наседају комунистичкој пропаганди. (15)
После потписивања Пакта о ненападању између Совјетског Савеза и Немачке 23 августа 1939. комунисти мењају своју политику и после избијања Другог светског рата воде пропаганду против империјалистичког рата и ратних хушкача.(16) Соколи су сматрали да тврдње да је соколска организација фашистичка организација у јавност протурала екстремно настројена омладина која у свему што се противило њиховим идејама видела фашизам. (17)
Соколи су наставили своју сарадњу са националним удружењима. Удружење добровољних поборника из борби за ослобођење и уједињење нашег народа” „Народна свест” позвало је на сарадњу патриотска, ратничка и витешка друштва „да се духовно и морално спремимо за све догађаје који могу да наступе”. У Београду је основан „Одбор за сарадњу патриотских друштава” маја 1939. У Одбор су ушли Савез сокола Краљевине Југославије, Удружење резервних официра и ратника, Савез ратних добровољаца, Удружење старих четника, Удружење носилаца Карађорђеве звезде, Удружење носилаца ордена белог орла с мачевима, Удружење носилаца албанске споменице, Јадранска Стража, Савез емиграната из Истре, Српски културни клуб, Југословенски културни клуб, Коло Српских Сестара и Београдско женско друштво. Одбор је радио на снажењу патриотског духа најширих слојева народа. Кад је једно друштво вршило своју националну и патриотску акцију, чланови свих других удружења били су дужни да га помажу. (18)
На прослави Дана Уједињења 1939. у Београду у свом говору Димитрије Станковић, професор и председник Народно-одбамбеног одсека Жупе Београд истакао је : „ … Ми смо се определили знамо с ким ћемо. Попут кнеза Лазара ми смо се приволели царству небеском … Ми ћемо са свим знаним и незнаним херојима који падоше у борби за слободу и уједињење нашег народа, макар и ма где то било : на бојном пољу, у затворима, на вешалима, у логорима”. (19) У Краљевини Југославији одржана је 12 маја 1940. смотра соколства, као прва манифестација стања соколске приправности. Соколи су сматрали да су одговорни за стварање унутарњег фронта, за организацију одбране и отпора. Смотра је успешно одржана у целој земљи, изузев у градовима Бановине Хрватске, где су власти ометале приређивање јавне смотре. У осталим крајевима смотра је извршена без препрека од стране власти. Београдске и земунске соколске јединице одржале су смотре у соколанама и летњим вежбалиштима. Смотре су биле спојене са предавањима из народно-одбрамбеног васпитања. У Соколском друштву Београд Матица, које је имало велики број чланова, генерални секретар Савеза Сокола Радмило Грђић одржао је предавање. У Соколском друштву Београд II извршено је гађање из пушака, предавање за соколице о бојним отровима и евакуацији. У Соколском друштву Београд III одржано је предавање о народно-одбрамбеном раду, рецитовање „Како се васпитала предратна омладина”. У Соколском друштву Београд IV извршено је такмичење на стрелишту свих припадника до 35 година. Старији су гађали из ваздушних пушака. Изведена је и ратна служба “освајањем” Бановог брда и друге ратне вежбе. …. . Соколско друштво Земун I извело је на смотри гађање. Предавано је о бојним отровима и лекарској помоћи за соколице. (20) На смотри соколи су показали да су били спремни да у случају рата, после војске учествују у одбрани земље, посебно у стварању унутрашњег фронта, да буду предводник у заштити становништва. Одазвало се преко 150.000 сокола и соколица. Дописи и телеграфски извештаји стизали су из 2.000 соколских друштава и чета. Одзив је био од Скопља, до Бања Луке и Марибора. Соколи су увежбавали задатке у војно-одбрамбеној обуци, бициклистичким патролама, лекарској помоћи, излетима и пешачењима од 5 до 20 километара. Соколима се придружило становништво, а многи су затражили да се упишу у соколе. (21) Марко Саблић у свом чланку „Соколство међу Србима у бановини Хрватској” истакао је за соколе : „У данашњем надасве тешким приликама, општој духовној пометености, оно је она светла сунчева зрака која се пробија кроз тмасте облаке и навештава велике и лепше дане.” (22)
Соколи су пре Првог светског рата позивали на борбу за ослобођење и уједињење. После уједињења 1918. соколи су у својој држави били сарадник свих оних фактора, који су радили на јачању државе. Сматрали су да је соколство општенародна неполитичка организација. Са погоршавањем међународне ситуације пред Други светски рат национална друштва су збијала редове. Соколи су били спремни да сарађују у одбрани отаџбине са студентима за које су знали да су под утицајем комуниста. Упркос томе соколи су за време судетске кризе заједно са националним друштвима и студентима позивали на одбрану Чехословачке. Студентска делегацијаучествовала је на годишњој скупштини жупе Београд 24 и 25 марта 1939. Њен представник је том приликом изјавио да ће наставити сарадњу са соколима и да ће бранити независност земље и народа. Сарадња сокола са студентима у припреми одбране земље настављена је широм Југославије све до потписивања Пакта о ненападању између Совјетског Савеза и Немачке. Соколи су наставили своју сарадњу са националним удружењима. У Београду је основан „Одбор за сарадњу патриотских друштава”. У оквиру сарадње сокола са осталим организацијама основан је Савет родољубивих и витешких организација. Да би приказао снагу соколске организације приређена је смотра 12 маја 1940. Смотра је била припрема за учешће чланова и чланица сокола у Другом светском рату. Соколи су се припремали да у непосредној будућности њихова соколана буду горе и равнице, брда и долине. Својом одлучношћу соколи су се трудили да охрабре малодушне и клонуле. На прослави Дана Уједињења 1939. у Београду Димитрије Станковић истакао је да су се соколи определили за царство небеско. Може се речи да су знали шта их чека у непосредној будућности. Комунисти су сем кад су сарађивали са њима, оптуживали соколе да су фашистичка организација. И ако су знали за те оптужбе соколи су били спремни за сарадњу са комунистима у циљу одбране отаџбине.
Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- Фрањо Малин (Петроварадин), „Соко некад и сада”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Јануар-Фебруар 1925, бр. 1 и 2, стр. 19;
- Прота Милутин Магазиновић, „Соколство подиже дух код својих чланова”, „Око соколово”, Београд, 1 децембар 1936, бр. 1, стр. 10, 11;
- Др. Мирољуб Васић, „Револуционарни омладински покрет у Југославији 1929-1941.”, Београд, 1977, стр. 96, 196, 197;
- Др. Мирољуб Васић, „Револуционарни омладински покрет у Југославији 1929-1941.”, Београд, 1977, стр. 516, 517;
- „Годишњи извештај о раду соколске жупе Београд за XIX редовну годишњу скупштину 26. март 1939. год”, „Око соколово“, бр. 3 и 4, год. III, Београд, стр. 6;
- „Нисмо изневерили тад и никада нећемо изневерити“, „Соколски живот“, „Око соколово“,Београд 1938, бр. 9; „Око соколово“, Вести, Београд 1938, бр. 8;
- „Соколски живот”, „Око соколово”, Београд, 1 новембра 1938, бр. 9;
- „1. децембар 1938.г у Београду”, „Око соколово“, Београд, 1939, бр. 1, стр. 3-10;
- „Годишњи извештај о раду соколске жупе Београд за XIX редовну годишњу скупштину, 26. март 1939. год“, „Око соколово“, бр. 3 и 4, 1939, Београд, стр. 6;
- Др. Мирољуб Васић, „Револуционарни омладински покрет у Југославији 1929-1941.”, Београд, 1977, стр. 523;
- „Извештај Управе Савеза Сокола Краљевине Југославије о раду у години 1938 поднет IX редовној годишњој скупштини 23 априла 1939 године”, Београд, стр. 7;
- „Главна скупштина Жупе Београд”, „Око соколово“, Београд, 1939, бр.5, стр. 46;
- Др. Мирољуб Васић, „Револуционарни омладински покрет у Југославији 1929-1941.”, Београд, 1977, стр. 537;
- Др. Мирољуб Васић, „Револуционарни омладински покрет у Југославији 1929-1941.”, Београд, 1977, стр. 532, 533;
- Др. Мирољуб Васић, „Револуционарни омладински покрет у Југославији 1929-1941.”, Београд, 1977, стр. 539, 540;
- Др. Мирољуб Васић, „Револуционарни омладински покрет у Југославији 1929-1941.”, Београд, 1977, стр. 546, 550;
- А.Д. „Соколство и фашизам”, „Око соколово“, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 111-112;
- „Ратни поменик”, Београд, јуна 1939, бр. 3, стр. 1;
- Д. Станковић, „Значај Првог децембра”, „Око соколово“, Београд, 1 јануар 1940, бр. 1, стр. 6;
- И. Седлачек, „Величанствени успех смотре соколске приправности, у недељу, 12 маја”, „Соколски гласник“, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 1,2;
- Владан Вукашиновић, „Гимнастика и соколство у Србији до 1941”, Београд, 2016, стр. 109;