СОКОЛИ О БЕРЛИНСКИМ ОЛИМПИЈСКИМ ИГРАМА 1936.

ФОТО: Соколице у Берлину

• Соколи и њихова штампа детаљно су извештавали са Олимпијских игара, посебно из Берлина. Понекад су критиковали инертност, а понекад глорификовали рад сокола поводом Олимпијских игара. Хвалили су учешће и важност сокола на Олимпијским играма и приликом прикупљања помоћи за бомбардоване становнике Битоља кад је већ увелико трајао Други светски рат.

За Соколе телесно васпитање није било циљ, него средство. Тихомир Остојић предложио је у чланку „Видовданска слава у Раваници” у „Бранковом Колу” 1898. гимнастичка такмичења на Видовдан у Раваници Сремској. Предложио је такмичења у трчању, скакању, бацању камена са рамена и народне игре. Те године основано је на Видовдан друштво Цара Лазара  у Раваници, али без резултата. После оснивања Српског сокола, одржавани су слетови у Раваници. Године 1905. вежбало је 100 вежбача, 1906. – 180, а 1907. 330 и 11 вежбачица. (1) Из Србије је на Олимпијским играма у Стокхолму 1912. учествовао Драгутин Томашевић, члан Соколског друштва „Душан Силни”. После ослобођења и уједињења соколи су учествовали на Олимпијским играма у Паризу (1924) и Амстердаму (1928). У Паризу се југословенска соколска гимнастичка врста пласирала на друго место. У Амстердаму се југословенска врста пласиралана треће место. На париским олимпијским играма светски првак у гимнастици постао је соко Леон Штукељ. (2)

Поводом победе Штукеља на VIII Олимпијским играма у Паризу Старешинство Југословенског соколског савеза у Љубљани упутило је проглас соколима. 22 јула 1924. (3)  Југославија није учествовала на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1932. У свом чланку у часопису „Соко на Јадрану” Хрвоје Мацановић је истакао да  и ако је Савез Сокола члан Југословенског олимпијског одбора и главно оружје Југославије на дотадашњим олимпијским утакмицама нису се исказали ни те године у раду за „Олимпијски фонд” и за Олимпизам. Најача организација телесног вежбања у Југославији дозвољавала је да њени део посла врше много слабије организације. У чланку је донео распоред IV зимских олимпијских игара 1936. и  XI летних олимпијских игара  1936. у Берлину. (4)

Соколска штампа извештавала је детаљно о припремама за XI Олимпијаду у Берлину. У часопису „Братство” гласнику Соколске жупе Осијек истакнуто је да је Југославенски Олимпијски одбор прихватио позив комитета за организацију Олимпијских игара у Берлину. Југославенски Олимпијски одбор, уз одобрење Министарства за физичко васпитање народа, приредио је помоћу соколских и спортских организација „Олимпијски дан” 10 јуна 1934. Тог дана требале су бити приређене соколске и спортске утакмице чији је чист приход ишао Олимпијском фонду. Управа Соколске жупе Осијек упутила је посебном окружницом позив свим соколским јединицама да рад месних олимпијских одбора што издашније у сваком правцу потпомогну, јер само на тај начин имаће и Савез Сокола право да рачуна на помоћ  Југославенског Олимпијског одбора, приликом слања соколских такмичара на Олимпијаду. (5) У часопису „Братство” из Осијека писали су о плановима да се приликом штафете у појединим већим местима уведе посебно „Олимпијско посветно време”. На импровизованим огњеним олтарима упалила би се олимпијска ватра, а време док сечека  искористило би се разним олимпијским приредбама; ако би дошло до кашњења отпале би приредбе да се достигне предвиђено време. (6) У аранжману Соколског друштва Винковци приређен је 2 јуна 1935. „Олимпијски дан” . Учествовала су друштва : винковачки “Тенис клуб”, коњички и велосипедски одсек Соколског друштва Винковци и локални фудбалски клубови “Слога”, “Цибалиа”, “Жак” и “Обртна омладина”. Пре подне на игралишту “Тенис клуба” одржана је међудруштвана утакмица. Рано ујутро започела су далека патролна јахања соколског коњичког одсека и то и до 60 километара. Биле су одаслане три коњичке патроле са путним контролним листовима. Ове путне листове потврдиле су соколске чете и локалне власти у местима кроз које су коњаници прошли. Велосипедски одсек послао је своју патролу од 4 члана на вожњу од 120 километара. И бицилистима су путне листове потврдили у свим селима кроз које су пролазили. Чланице и нараштајке продавале су олимпијске значке. После подне одржане су фудбалске утакмице. Олимпијском одбору послано је 1.507 динара и 25 пара. Иста је свота била послана одбору 1934. поводом исте приредбе. (7)

Соколска жупа Београд приредила је течај ради увежбавања вежби за утакмице на олимпијади у Берлину. Течај је одржан од 1 до 30 августа 1935. у Земуну. За течај се пријавило 11 редовних и 3 ванредна слушача. Течајци су редовно са својих редовних дужности сваке вечери прелазили из Београда у Земун ради вежбања. Просечно се вежбало око три сата. Течајници су имали заједничку вечеру и заједничко преноћиште на трошак жупе. На течају су били вежбачи из Соколских друштава Београд I, II, III, и V и Земун. Течај је одржаван у Соколском дому Земун-Матица. (8) Београдска соколска жупа учествовала је 7. јуна 1936. у олимпијској поворци кроз Београд са великим бројем чланова, нараштаја са жупском музиком и коњицом. (9)

Свечаност у Олимпији  почела је 20 јула 1936. Кад су затрубиле трубе са Кроносовог брда, 15 девојака кренуло је према стадиону где су сунчевим зрацима запалиле олимпијску ватру. С ватром су кренуле према Хераклесовом и новоподигнитом жртвенику на Алтису, где је овом ватром запаљена олимпијска бакља. (10) После свечаности при старом жртвенику на старом стадиону у Олимпији потрчао је тркач ка Атини. У Атини су одржане велике свечаности на стадиону и Акропољу. Кроз сва места у Грчкој олимпијски пламен дочекан је са највећим почастима. У Бугарској одржане су свечаности при проласку олимпијске бакље, од којих је најобимнија била у Софији.  У Југославији  је Савез Сокола Краљевине Југославије преузело на себе највећи терет у  настојању  да свечаности буду што лепше и достојанственије. (11)

Од бугарске границе тркачи са олимпијском бакљом пролазили су преко територија Соколске жупе Ниш, од Цариброда до Параћина. Од Параћина па до Божурње ишли су преко територије Соколске жупе Крагујевац. Од Божурње до Сремских Карловаца  преко територија  Соколске жупе Београд. Од Сремских Карловаца  до Хоргоша преко територије Соколске жупе Нови  Сад. (12)

При преласку олимпијске бакље из Бугарске у Југославију на граници се окупило мноштво народа са представницима власти, разних спортских организација и представницима сокола. Кад је поручник Трнов из бугарске војске притрчао с буктињом у руци граници у 0,01  25 на 26 јула 1936. заорили су се и с једне и с друге стране поклици Југославији, Бугарској и југословенско-бугарском братству. Трнов и Пихлер из Савеза сокола срдачно су се руковали и изјубили, а бакљу су тркачи пренели према Цариброду. Дуж целе стазе куда је олимпијска бакља пролазила, народ се сврстао у шпалир и одавао почаст. Бакља је свечано дочекана и отпраћена у Цариброду, Пироту, Белој Паланци, Нишкој Бањи, Нишу и Крагујевцу. На Опленац тркачи су стигли 27 јула 1936. у 1 сат и 47минута после поноћи. Мношто народа заједно са представницима власти и  Соколским друштвом Топола, окупило се у глуво доба ноћи пред храмом. Соколи су били у соколским одорама и народним ношњама. Пред храмом је био подигнут жртвеник на коме је запаљена ватра. Одржан је помен  и упаљено кандило на гробу краља Александра. (13)

У Београд је бакља стигла иза 9 сати 27 јула 1936. Улице су биле пуне грађанства, које је са нестрпљењем очекивало долазак тркача. Тркачи су у предграђу Београда срдачно поздрављени од народа. У београдским улицама све је клицало идеји олимпизма и његовом духу.  Олимпијску бакљу донео је на Теразије, пред велики подигнути жртвеник, Чоловић, начелник Соколске жупе Београд. Предао је бакљу председнику општине Влади Илићу, који је запалио ватру на жртвенику, док је  музика свирала државну химну. Влада Илић је пред представницима власти и организација одржао пригодан говор. После председника општине говорио је министар физичког васпитања народа др. Рогић. У свом говору истакао је да  олимпијска идеја служи идеји мира међу народима. После њега говорио је др. Живковић, а тркач Стефановић је затим трчао са бакљом према земунском мосту, и даље преко Батајнице, Нове и Старе Пазове ка Новом Саду. Соколи београдске жупе учествовали су у ношењу бакље од Божурње до Сремских Карловаца. Жупа је дала 91 лучоношу. Поред сокола било је 40 фудбалера, 37 лакоатлетичара и осталих 5. У договору са Месним олимпијским одбором начелништво жупе је вршило организацију размештаја лучоноша и размештај лучоноша на своја места. Пошто су у великој мери били ангажовани соколи, то је начелништво жупе помагало Олимпијски одбор, да би успех био већи.(14)

У Новом Саду су на Карађорђевом игралишту приређене олимпијске свечаности. Тркачи су продужили пут преко Руменке и Кисача у Суботицу.

У Суботици је сав град био искићен заставама и у мору светла. Само улица, кроз коју је прошла бакља била је, да би се боље истакла светлост бакље, у тами.  У 2 и 25 ујутру 28 јула 1936. стигао је лучоноша у Суботицу. Предао је бакљу инж. Петровићу, који је пред Соколским домом запалио ватру на жртвенику. После свирања државне химне одржао је пригодан говор градски начелник инж. Ивандекић, а лучоноша је трчао према граници. Мноштво грађана било је на улицама. Тркачи су предали  олимпијску бакљу мађарским тркачима код Хоргоша 28 јула 1936. око 6 сати ујутро. Бакљу је предао Мађарима инж. Петровић уз пригодан говор о олимпијадама. Мађарски тркачи су наставили пут према аустријској граници. (15)

У Љубљани у вежбаоници Љубљанског сокола одржано је 1 марта 1936. такмичење соколица за Олимпијаду у Берлину. Такмичило се 19 сестара. Из жупа Београд 5, Љубљана 5, Марибор 2 и Загреб 6. (16)  На предлог савезног начелништва Савез Сокола одлучио је да оснује Соколски олимпијски фонд. Тежило се да Савез Сокола, као једина организација која се бавила свестраним телесним васпитањем, достојно репрезентује Југославију на олимпијским играма у Берлину. Сваки соко требао је да уплати најмање по један динар за фонд. (17)

Соколски такмичари су 3 августа 1936. из Љубљане кренули возом преко Салцбурга и Минхена  у Берлин. Мушку врсту предводио је Виктор Мурник, а женску Милица Шепа. Са  соколским такмичарима  на олимпијаду у Берлину путовали су начелник Савеза сокола и члан Југословенског олимпијског одбора др. Алфред Пихлер и савезна начелница  Елза Скаларјева. (18)

У мушкој врсти били су Виктор Мурник, Леон Штукељ, Јоже Приможић, Борис Грегорка, Јанез Пристов, Конрад Грилец, Јоже Ваднав, Мирослав Форте и Димитрије Мерзликин. (19)

Краљевина Југославија је на олимпијади највеће наде полагала у соколе. У оштрој конкуренцији врста југословенских сокола освојила је шесто место, а Леон Штукељ је на круговима освојио друго место и добио сребрну медаљу. (20) Соколице су на олимпијади у Берлину први пут учествовале на једној међународној гимнастичкој утакмици. На свом првом међународном наступу освојиле су четврто место за Југославију. (21) Најбоља у врсти на Олимпијади у Берлину била је Душица Радивојевић.(22) Ангелина Гопуренко била је део женске врсте на олимпијади у Берлину. Соколице су учествовале средином августа 1936. на такмичењима у Берлину. Поред јавних наступа на справама  Ангелина Гопуренко извештавала је са олимпијаде  у часопису „Оку Соколовом” о својим утисцима са извођења народних игара под називом народи певају и играју. Свака група певала је једну своју народну песму и играла једну народну игру. (23) У свом чланку “О Олимпијским играма” Д.А. Адамовић је истакао да су најбољи представници Југославије били соколи. Лео Штукељ, члан Љубљанског сокола, добио златну медаљу 1924. на Олимпијским играма у Паризу 1924. У Берлину 1936. је  југословенска гимнастичка екипа, била састављена од сокола. (24)   Соколско друштво у Борову одржало је 21 децембра 1940. своје треће годишње село. Чист приход био је одређен за помоћ пострадалим Битољцима. Перо Вукичевић је предавао о “Олимпијадама” у којем је упознао слушаоце са успесима југословенских спортиста на њима, међу којима су на  прво место долазили соколи. (25)

Соколи и њихова штампа детаљно су извештавали са Олимпијских игара, посебно из Берлина. Понекад су критиковали инертност, а понекад глорификовали рад сокола поводом Олимпијских игара. Хвалили су учешће и важност сокола на Олимпијским играма и приликом прикупљања помоћи за бомбардоване становнике Битоља кад је већ увелико трајао Други светски рат.

АУТОР: Саша Недељковић,  члан  Научног  друштва за  историју  здравствене  културе Србије

Напомене :

1. „Соколство”, бр. 61-64, Нови Сад, 1929, стр. 49, 50, 51;
2. „Соколство”, бр. 61-64, Нови Сад, 1929, стр. 7;
3. Иван Бајжељ, „Југословенском Соколству!”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1924, бр. 14-15, стр. 210;
4. Хрвоје П. Мацановић, (Загреб), „IV зимске и XI љетне олимпијске игре 1936”, „Соко на Јадрану”, Сплит, стр. 84;
5. Д. П-ћ, „Олимпијада 1936 год.”, „Братство”, Осијек, 15 маја 1934, бр. 5, стр. 50, 51;
6. Д. Петровић, „Штафетно трчање са горућом бакљом од Олимпије до Берлина”, „Братство”, Осијек, новембар-децембар 1934, бр. 9-10, стр. 137,138;
7. „Олимпијски дан”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 12 августа 1935, бр. 30, стр.  7;
8. Р.Д.Г, „Течај за увежбавање олимпијских игара”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 септембра 1935, бр. 36, стр. 3;
9. „Извештаји начелника”, „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVII редовну годишњу скупштину 18 априла 1937 год.”, стр. 14, „Око соколово”, Београд, 10 априла 1937, бр. 5;
10.  „Олимпијска бакља”,  „Соколски Гласник”, Љубљана,  24 јула 1936, бр. 30, стр. 2;
11. „Пренос олимпијске бакље кроз Југославију”,  „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 4;
12.  „Олимпијска бакља”,  „Соколски Гласник”, Љубљана,  24 јула 1936, бр. 30, стр. 2;
13. „Пренос олимпијске бакље кроз Југославију”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 4;
14. „Пренос олимпијске бакље кроз Југославију”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 4; „Извештаји начелника”, „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVII редовну годишњу скупштину 18 априла 1937 год.”, стр. 14, „Око соколово”, Београд, 10 априла 1937, бр. 5;
15. „Пренос олимпијске бакље кроз Југославију”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 4;
16. „Припреме наших Соколица за олимпијске игре у Берлину”, „Соколски Гласник”, Љубљана,  6 марта 1936, бр. 10, стр. 2;
17. „Соколски олимпијски динар”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 27 марта 1936, бр. 13, стр. 1;
18. „Одлазак наших соколских врста у Берлин”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 1;
19. „Наши Олимпијци”, „Соколски Гласник”, Љубљана,  31 јула 1936, бр. 31, стр. 3;
20. „У врло оштрој борби и под тешким околностима врста југословенских сокола освојила је шесто место”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15 аугуста 1936, бр. 32, стр. 1;
21. Хрвоје Мацановић, „Успеси наших Соколица на олимпијским утакмицама у Берлину”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 21 августа 1936, бр. 33, стр. 2;
22. „Извештаји начелника”, „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVII редовну годишњу скупштину 18 априла 1937 год.”, стр. 14, „Око соколово”, Београд, 10 априла 1937, бр. 5;
23. Ангелина Гопуренко, „Утисци са XI олимпијских игара у Берлину 1936”, „Око соколово”, Београд,  1 маја 1937, бр. 6, стр. 112-114;
24. Д.А. Адамовић, „О Олимпијским играма”, „Око соколово”, Београд, 1 мај 1939, бр. 5, стр. 53;
25. „Кратке вести из нашег соколства”, „Соколски Гласник”, Љубљана, Београд, 3 јануар 1941, бр. 1, стр. 4;