- Окидач за оживљавање „словенског фашизма“ је наметање од стране Англосаксонаца идеја, такозваних „западних вредности“, њихових „универзалних вредности“, попут дозволе истополних бракова, наметања права и слободе ЛГБТ особа. Уништавање цркве као духовне потпоре, отварање граница европских земаља за мигранте, увођењем њиховим доласком њихових закона друштвеног живота, страних Европљанима, уз сагласност државе. Мешање у унутрашње ствари других држава које не прихватају ове „вредности“
- Као „последњи ексер“ – био је покушај да се из свести Словена и њима блиских по духу народа потпуно избрише концепт „ВЕЧНОГ ПАМЋЕЊА ХЕРОЈА КОЈИ СУ ПОРАЗИЛИ ФАШИЗАМ!“ На шта вас подсећа рушење споменика, скрнављење гробова, сахрањивање те ере?
- Још један задатак Англосаксонаца данас се сматра покушај „паљења бакље руског фашизма“. За руског човека примери скрнављења гробова, споменика, спомен обележја и Вечног пламена од наше руске деце су шокирајући. Злобни напади у суду „немачког пацијента“
- Откривање профашистичких ћелија под контролом Украјине у различитим регионима Русије, и то много више него што о томе извештавају друштвене мреже. Све су то карике у једном ланцу: пуштања „вируса“ „фашистичког црва“ у памћење људи и његово „храњење“ споља
- А ако се ово догоди, ово ће бити остварење њихове вековне МАШТЕ: да руком самих Словена ставе тачку на „руску, словенску цивилизацију“!
АУТОР: Михаил Дишљук, инжењер, публициста
Жалосни датум за руски народ (22. јун, 80. годишњица напада фашистичке Европе на СССР 1941. године), недавни догађаји у Црном мору, те директна линија са председником Путином В.В. дају све више разлога за суморне мисли: „Неће стати!“. Дунуо је неки лош ветар…
Англосаксонци су извели закључке после завршетка Другог светског рата 1945. године и победе у њему антифашиста, предвођених СССР-ом. Огромни напори Англосаксонаца („вишеструка партија“) да промовишу Хитлера као ујединитеља европских земаља под слоганом „Трећег рајха“, а према њиховом плану будућих „Сједињених Држава Европе“ (идеје аустријског грофа Куденхове – Калегија (1894-1972) изнете у књизи – манифест „Пан-Европе“, 1923), су уништени. Невероватним напорима, огромним жртвама, совјетски народ, у савезу са Американцима, Британцима, Французима, Финцима, Румунима, Бугарима и другим „зрелим“ европским народима, који су се „охрабрили“ до 1944. године, „сломио је леђа фашистичкој хидри“ “ у Европи.
Поражена нацистичка Немачка, напорима Сједињених Држава, Енглеске и Израела, примила је моћну „вакцинацију“ против идеја фашизма у две фазе (као и код сваке инфекције, о чему сведочи и тренутна вакцинација против коронавируса).
Прва: моћна, блокирајућа – оптужба фашиста за геноцид над шест милиона Јевреја, међународна заједница признала је холокауст, Нирнбершки суд казнио је неколико фашистичких вођа, укључујући и неке из других земаља (Мусолинија из Италије и Антонескуа у Румунији, на пример).
И сада, како кажу, „ђаво се крије у детаљима“. Читав свет зна за око шест милиона убијених Јевреја, а за порицање тога, десетине земаља предвиђају затвор. А нова, послератна Немачка платила је врло, врло велик новац за ове страхоте потомцима убијених људи. НОВАЦ наравно не може уклонити горчину губитка, губитка најмилијих, али свет је такав да се прихвата новац, што се у свако доба сматрало нормом! Још један начин да смањимо бол због губитка вољених је ВЕЧНО ПАМЋЕЊЕ на ове људе који су нам својом смрћу, својим јунаштвом дали прилику да ми ЖИВИМО сада! СССР и друге земаља са комунистичком идеологијом на ово ВЕЧНО ПАМЋЕЊЕ су се ослањале све послератне године, све до слома и повлачења са „светске позорнице“.
А ко су били ти људи, „ЉУДИ“? Углавном совјетски људи! 27 милиона мртвих! Основу ових губитака чинили су словенски народи: Руси, Украјинци и Белоруси. Фашистичка идеологија није препознала Словене и бројне друге народе као „пуноправну расу“. У тој Европи су највише страдали Срби, Црногорци, Пољаци и Цигани.
Међутим, у послератној Европи нико није помишљао да призна геноцид над словенским народима!
Друга фаза „вакцинације“ објаснила је све ово: „Маршалов план“ постао је нека врста „шаргарепе“ за оних 17 европских земаља које су признале англосаксонску идеологију и растерали комунисте.
А до тога био је још један покушај, друга фаза „вакцинације“ од фашистичке идеологије, још тежа, у облику „Плана Моргентауа“. Међутим, чак су и Англосаксонци одлучили да „успоравају“ овај пројекат. Године 1947, бивши амерички председник Херберт Хувер, након посете деиндустријализованој Немачкој је написао: „Илузија је да се анектирана Нова Немачка може претворити у аграрну државу. То је недостижно док из ње не уништимо или не извеземо 25 милиона људи“. Снажно речено!
Ово је био његов одговор на примену „Плана Моргентауа“, који је предвиђао распарчавање Немачке, прелазак важних индустријских подручја под међународну контролу, уклањање тешке индустрије, демилитаризацију и трансформацију Немачке у аграрну земљу. Нека Украјина размисли зашто од ње праве „велику аграрну силу“ и колико људи треба да остане тамо за овај статус?
Тада је почео да делује Маршалов план. Немци западне Немачке, уплашени претходним планом, а заједно са њима и друге европске државе које су признале фашистичку идеологију, једногласно су препознали новог „господара“ – Сједињене Државе.
Окидач за оживљавање „словенског фашизма“ је наметање од стране Англосаксонаца идеја, такозваних „западних вредности“, њихових „универзалних вредности“, попут дозволе истополних бракова, наметања права и слободе ЛГБТ особа. Уништавање цркве као духовне потпоре, отварање граница европских земаља за мигранте, увођењем њиховог доласка њихових закона друштвеног живота, страних Европљанима, уз сагласност државе. Мешање у унутрашње ствари других држава које не прихватају ове „вредности“.
Па, и као „последњи ексер“ – је покушај да се из свести Словена и њима блиских по духу народа потпуно избрише концепт „ВЕЧНОГ ПАМЋЕЊА ХЕРОЈА КОЈИ СУ ПОРАЗИЛИ ФАШИЗАМ!“ На шта вас подећа рушење споменика, скрнављење гробова, сахрањивање те ере? Шта рећи о покушајима изједначавања фашизма и комунизма?
Украјина је као највећа источноевропска словенска земља постала „полигон“, „катализатор“, „лакмус папир“ за развијање идеја фашизма, по узору на Немачку 30-их година 20. века. Све земље ЕУ, „чланице ЕУ“, не реагују на овај процес. Баш као и тих година. Надају се да то неће утицати на њих, већ да ће погодити Русију. А ако се догоди, они знају шта треба да раде: „Да скину панталоне и беже вичући„ Слава Украјини! Херојима Слава!“.
ФОТО: Мајор оружаних снага Украјине Михаил Драпати (иначе најбољи питомац Универзитета националне одбране Украјине у својој генерацији), а који је 2014. побегао из котла Изваринског окружења у Донбасу, у парадној униформи клекнуо је испред британске амбасадорке Мелинде Симмонс
„Словенски фашизам“, према плану „светске владе“, подршку ће наћи у земљама попут Мађарске, Бугарске и дела становништва Немачке, Француске и Италије. А у земљама као што су Естонија, Летонија, Литванија, је одавно присутна, у чисто немачком духу!
За још један задатак Англосаксонаца данас се сматра покушај „паљења бакље руског фашизма“. За руског човека примери скрнављења гробова, споменика, спомен обележја и Вечног пламена од наше руске деце су шокирајући. Злобни напади у суду „немачког пацијента“. Откривање профашистичких ћелија под контролом Украјине у различитим регионима Русије, и то много више него што о томе извештавају друштвене мреже. Све су то карике у једном ланцу: пуштања „вируса“ „фашистичког црва“ у памћење људи и његово „храњење“ споља. А ако се ово догоди, ово ће бити остварење њихове вековне МАШТЕ: да руком самих Словена ставе тачку на „руску, словенску цивилизацију“! А истовремено уништити и утопити у крви друге европске земље, избрисати све националне границе у великом рату унутар европских земаља „контролисањем процеса“ са ЊИХОВИХ острва!
Постоји једна радикална метода да се то заустави или бар искористи у нашу корист. Мудри су говорили: „Ако не можете зауставити процес – водите га!“ Говорим о стварном „руском национализму“. Али одмах ћу додати – ово НИЈЕ ПОЗИВ за оголели национализам! Нити је реч о „руском национализму“ за ИЗВОЗ. Национализам има неке рационалне компоненте, попут „грађанског национализма“ који нацију дефинише као грађанску у смислу општег грађанства, вредности и институција и повезан је са њеним уставним дизајном, са формирањем националне државе, жељом да се уједине разни слојеви друштва, упркос противљењу класних интереса “(Википедиа). Он, грађански национализам, успео је да обезбеди мобилизацију становништва (пример Украјине) ради заједничких политичких циљева током транзиције ка капиталистичкој економији у низу земаља такозваног „западног света“, за коју нас охрабрују да је следимо. У одређеној фази развоја наше земље, мислим да ово има право на живот. У мултинационалној Русији ово је врло тешко питање, чак је упитно, али вероватно ћемо морати да се одлучимо за то. А тада ће наше заједничке људске вредности, као што су традиционални односи између мушкарца и жене, породични законик, пријатељство народа, интернационализам, нетрпељивост према угњетавању било кога из било ког претпостављеног разлога, оданост овој речи наћи своје присталице, пријатељи и у другим земљама … И неопходно је ширити ове вредности широм света управо под речима „словенски“, „руски“, „руско“. Запад толико дуго плаши своје суграђане „руском претњом“, „руском мафијом“, „руским хакерима“, „руским Петровома и Башировома“ да је грех не користити овај промовисани бренд „руски,“ за своју корист. Наравно, без вређања наших сродних, братских народа који насељавају нашу заједничку домовину – Велику Русију.
Све по узору на руску историју 19. века (ослобађање Европе од Наполеона) и совјетску историју 20. века (ослобађање Европе од Хитлера).
Међутим, рад у овом правцу захтева владину подршку, разрађен програм, свакодневни рад свих медија, разумевање и прихватање у мултинационалном руском друштву. Пуно посла. Ко каже да ће бити лако? Мора се преживети!
И у закључку бих желео да цитирам изјаву великог руског научника, филозофа, истраживача Николаја Рериха, која много тога објашњава у нашем савременом свету: „Русија није само држава … То је наддржава, океан, стихија која се још није обликовала, није легла у предвиђене обале. Још увек није засветлила у одвојеним и ограниченим схватањима у својој потпуности, као што груби дијамант почиње тек да блиста у драгом камену“.
Ово, дакле, није крај размишљањима на ову тему.
С руског превео Зоран Милошевић