УВОДНО УПОЗОРЕЊЕ

Драги читаоче, текст пред Тобом је дугачак и захтеван. Ако немаш времена, прочитај увод – „Рат против Русије је на помолу“. Ако имаш времена, читај до краја. Биће, верујем, корисно, да знамо како ће Русија одговорити. Јер мора тако да одговори, па шта  Бог да.

Дај Боже да рата не буде. Али, не треба се варати – обзорје човечанства се жари, пламенови полако стижу у облаке изнад нас.

Апокалиптични ритам догађаја уочљив је. Ипак, треба чувати трезвеност и молити се Господу и Господару историје. Он ће благословити коначну победу Добра, Које је Христос. Само се не треба заваравати сентиментализмом и причицама.

Ево, дакле, текста за размишљање.

РАТ ПРОТИВ РУСИЈЕ ЈЕ НА ПОМОЛУ

Светски сатанисти не могу да одоле: спремили су светски рат против Русије. Није никакав „трип“, и није теорија завере – врх руске војске то каже.(https://rs.sputniknews.com/20211227/nato-se-sprema-za-veliki-rat-sa-rusijom-1132831153.html)

Ко је хтео да зна, знао је да рат долази.

Још далеке 1995, у часопису за државотворну обнову Српства, „Образ“, који је излазио при храму Светог Александра Невског, објавио сам текст „Уочи рата за Русију“. У том тексту, подсетио сам читаоце да се спрема глобални рат против Русије. Наравно, не на основу својих увида, него на основу пророчанства једног Божјег човека. Свети епископ Теофан Нови Затворник је 1930. говорио да се антихристово доба приближава, и да није далеко, али да ће се Русија пре тога ослободити безбожништва и духовно обновити, а ако се руски народ покаје, Бог ће им послати цара „огњене вере, великог ума и гвоздене воље“. За време Другог светског рата, Владика Теофан је говорио: “Какав је ово рат? Прави рат ће бити кад цео свет устане против Русије, јер ће само она сачувати православну веру. “ (Обратимо пажњу: Трећи светски рат је, у виђењу овог прозорљивца, глобални рат против Русије, која ће, баш као данас, настојати да одбрани хришћанске и породичне вредности).

ШТА САМ ПИСАО

За српску нову 2009, објавио сам текст „Светосавље и апокалипса“ у коме сам, између осталог, писао:

“1. Спрема се Трећи светски рат, који ће, уз извесне нијансе, бити рат Запада против Русије.

2. Пре но што рат почне, Србија, као срце Балкана, мора бити сломљена и окупирана. Хитлер је свом специјалном изасланику, Херману Нојбахеру, рекао да су Срби једини балкански народ свестан своје мисије, и да такав народ не сме живети уз Дунав. И НАТО, Четврти рајх, спремајући се за рат против Русије, мисли то исто.

3. У доба Хитлерове окупације Србије, цвет светосавских родољуба, од патријарха Гаврила и Владике Николаја до Драгише Васића (који се борио на Равној Гори, али чија су жена и ћерка биле немачки таоци) био је изложен прогонима. То треба очекивати и у доба нове окупације Србије, и увод у те прогоне је већ разрађени механизам Хашког суда (који, са своје стране, понавља аустроугарски Бањалучки велеиздајнички процес, организован против србских родољуба из Босне и Херцеговине.)

4. Главни сарадници НАТО окупатора Србије биће домаћи „евроинтегративци”, који су већ одавно поевроунијаћени и спремни на све да би доказали своју оданост Вашингтону и Бриселу. Њихова садашња патриотска реторика (бриселски новоговор са шајкачицом) само је вербална магла за прикривање правих намера оних који ту реторику користе. Домаћи евроунијати су већ направили инфраструктуру електронског концлогора Србија: од огромних база података, у којима се скупљају електронски досијеи грађана Србије, преко нових идентификационих докумената са чипом, до убризгавања чипова у коње, краве и кућне љубимце (после којих креће кампања за чипизацију хуманоида, са слоганом „Само Ваш чип!”) Спектакуларне акције хапшења оних који мисле, пишу и говоре не поштујући новоговор political corectness у Њу Ејџ Србији уследиће пошто се политичка и економска криза продубе, и буде потребан жртвени јарац који не може да се одбрани, а кога ће бити лако оптужити за наше непридруживање „светлијој будућности”. Претходно ће тајне службе Њу Ејџ Србије инсценирати некакав оперетски чин, који ће бити проглашен за „злочин против уставног поретка”.“

Тада сам написао и следеће:“Руски религиозни философ, Семјон Франк, православни Јеврејин, писац „Светлости у тами” и „Религиозних основа друштва”, у својој књизи „Смисао живота” истиче да из друштвене борбе за свет имају право да се повуку само они који су отишли да се боре на тежем фронту – духовном. Монаси – подвижници, који лицем у лице ратују с кнезом овога света и његовим демонским војскама, могу да се не баве државним и друштвеним проблемима, зато што они молитвом продужавају опстанак васељене за коју се Подвигоположник Христос распео и васкрсао. Али, по Франку, они који живе у свету и користе његова добра, морају се борити за њега не да би га претворили у рај (то је хилијастичка утопија), него да би „ускратили задовољство” слугама сатаниним које желе да га претворе у пакао. И та борба ће трајати све док антихрист не дође на власт. А њега не може победити слаби човек, него Богочовек Христос, Својим Другим доласком и појавом Свога присуства.

Кнез Евгениј Трубецкој, у својој студији, која се, као и Франкова, зове „Смисао живота”, каже да је апокалиптично доба изазов да се стварају дела непролазне вредности, која неће изгорети у дан Суда. Пред духовним синовима и кћерима Светога Саве данас (и свагда!) стоји задатак да, кроз халакање коњице ноћи, сагледају светлост Логоса (као у Попиној песми „Манасија”).“

Опет: ово сам писао 2009. године. Не зато што сам паметан, него зато што, као и сваки хришћанин, имам искуство од две хиљаде година.

О ЧЕМУ ЈЕ, ДАКЛЕ, РЕЧ У ОВОМ ТЕКСТУ ?

А 2018. године, изашао је, у издању Института за филозофију и друштвену теорију, зборник „Православље и рат“, који је приредио пуковник др Борислав Гроздић. У њему сам објавио текст о томе зашто се православни хришћански став састоји у томе да се злу мора противставити силом – о томе Иван Иљин, омиљени мислилац Владимира Путина.

У раду нудим философску и богословску аргументацију Ивана Иљина којом покушава да образложи оправданост непацифистичког одговора православних хришћана на спољашње зло које угрожава личну и колективну егзистенцију. Ову аргументацију руски религиозни философ је најтемељније и најкохерентније изложио у студији О супротстављању злу силом. Поменуто дело контекстуализујем унутар биографије аутора и постреволуционарног времена у којем је написана и пружам елаборацију основих постулата Иљинове аргументације. Приказујем и полемике коју је ова студија изазвала међу другим руским религиозним философима, са посебним акцентом на расправу између Ивана Иљина и Николаја Берђајева и представљамо примере из српске емигрантске публицистике који тематизују овај проблем на Иљину идејно сродан начин.

Биографски подаци

 Иван Иљин (Иван Александрович Ильин) рођен је 10. априла 1883. у племићкој породици у Москви, од оца Руса и мајке Немице. Студирао је права и философију права код угледних професора Новогордцева (Павел Иванович Новгородцев) и Трубецког (Евгений Николаевич Трубецкой). Постдиломац је био у Немачкој, Француској и Италији. Његов магистеријум о Хегелу (Georg Wilhelm Friedrich Hegel) одушевио је научну комисију, па му је одмах додељена докторска титула. Супротставио се бољшевицима; био је шест пута хапшен, а смртна казна му је замењена доживотним изгоном из Русије. С Берђајевим (Николай Александрович Бердя́ев), Франком (Семён Лю́двигович Франк), Лоским (Никола́й Ону́фриевич Ло́сский), Трубецкоим (Серге́й Евге́ньевич Трубецко́й), Степуном (Фёдор А́вгустович Степу́н), Булгаковим (Серге́й Никола́евич Булга́ков) и другим руским интелектуалцима 1922. године прогнан је из отаџбине. До 1938. живео је и радио у Берлину. Покренуо је часопис Руско звоно, био члан многих редакција, држао предавања широм Европе.

Водио је активну антикомунистичку борбу и био близак сарадник барона Врангела (Пётр Николаевич Врангель), команданта „белих” и оснивача Руског општевојног савеза (РОВС). По доласку Хитлера (Adlof Hitler) на власт Иљин је лишен катедре на Руском научном институту у Берлину, пошто је одбио да предаје по нацистичком програму. Од 1934. до 1938. заплењене су му све издате књиге и забрањен јавни наступ у Трећем рајху. Године 1938. успео је да се пребаци у Швајцарску. Упркос забрани политичке делатности, и у Швајцарској је илегално држао предавања и анонимно објављивао у гласилима РОВС. Аутор је обимног и драгоценог философско-теолошког дела. Умро је у Швајцарској 21. децембра 1954. године. На српски језик су му преведена и објављена, у издавачким кућама „Светигора”, „Логос”, „Бернар” и „Отачник”, следећа дела: У потрази за праведношћу, Пут духовне обнове, Пут ка очигледности, Бела идеја, Појуће срце, Загледан у живот, Поглед у даљину, Основе хришћанске културе. Издавачка кућа „Catena mundi” објавила је књигу о Иљиновом животу и раду под насловом Између Чеке и Гестапоа / Иван Иљин и васкрс Русије.

Данас је Иван Иљин често цитиран мислилац – на њега се позивао и Владимир Путин (Влади́мир Влади́мирович Пу́тин), као и многи други државни функционери и јавни делатници Русије (попут режисера Никите Михалкова (Ники́та Серге́евич Михалко́в)). Савремена Русија је препознала значај Иљинових дела и на иницијативу државног врха и мноштва познатих личности, 2005. године Иљинови земни остаци пренети су у Русију и сахрањени на гробљу Донског манастира у Москви. Поред тога, држава је 2006. откупила и његову архиву у иностранству и она је доступна свима које интересује лик и дело овог истакнутог руског мислиоца. До сада је изашло тридесетак томова његових сабраних дела.

Пред крај живота Иљин је писао и одлагао на страну своје рукописе јер није имао издавача. Ипак, није очајавао. Говорио је: „Ето, шта ми је једина утеха: ако су моје књиге потребне Русији, Господ ће их сачувати од нестанка; а, ако нису потребне ни Богу, ни Русији, нису потребне ни мени самоме. Јер ја живим само за Русију”.

Основне идеје Иљинове књиге О супротстављању злу силом

У предговору дела О супротстављању злу силом, објављеног 1925. године, Иљин истиче да ју је написао после бољшевичке револуције, коју је, између осталих, припремила руска либерална интелигенција, својим идејама пречесто утемељеним на заблудама сентименталног хуманизма. Тим заблудама треба, по Иљиновом мишљењу, супротставити религиозну озбиљност и државотворност православног, пре свега руског хришћанства. У писму свом сараднику, једном од идеолога покрета „белих” Петру Струвеу (Пётр Бернга́рдович Стру́ве), писаном јула 1925. године, Иљин истиче да је књига подељена на четири дела: првих осам глава су уводне и оне постављају проблем и рашчишћавају терен за обраду теме. Поглавља „О моралу бекства”, „О сентименталности и наслади”, „О нихилизму и жалостивости”, „О религији која одбацује свет” су, пише Иљин, „сахрана балзамованог Толстоја [Лев Никола́евич Толсто́й]”, то јест обрачун са идејом непротивљења злу по било коју цену; поглавља од 13. до 18. баве се, каже Иљин, питањима смисла и начина одбране од зла: „Удри – али када? Али докле? Али одакле? Али кога? Али због чега? Али зашто?” Поглавља „О мачу и праведности”, „О лажном решењу проблема”, „О духовном компромису”, „О очишћењу душе”, по Иљину, решавају питање: „Очишћуј се, од чега? Зашто? Ради чега?” У 20. поглављу Иљин се ограђује од Лутеровог и језуитског схватања рата.

Иљин јасно каже: „Књига није замишљена као антитеза толстојевштини, него као антитеза плус синтеза истинског решења: Супротставља се [злу, нап. В. Д.] увек љубављу; а. Самоусавршавањем; б. Духовним васпитањем других; ц. Мачем. Нисам настојао само да оповргнем толстојевштину, него и да дам доказе за то да, кад је љубав у питању, маченосац за њу није способан мање, него више од непротивљенца. Речју, трагао сам за решењем питања, истинског, религиозног, пред лицем Божјим; и сматрам да се оно налазило у древном духу православља”.

Питање борбе против зла за Иљина је начелно. Ако човек сматра да у овом свету нема вредности које су достојне одбране, онда се он из света повлачи и не подиже мач; ко је одбацио свет, одбацио је и мач (мада не мора да важи обратно). Ко користи добра овог света, тај треба и да га брани. Људи који су се одрекли овоземаљског блага Бога ради и отишли у монаштво, свет прихватају кроз крст, на себи својствен начин – ни они га не поричу нихилистички, попут толстојеваца, него га молитвено преображавају.

Иљин тврди да је за хришћанина вечни узор Христос – Христов следбеник прихвата свет, али не и зло у свету; он се бори против зла и спреман је да мученички пострада да би одбранио оно што је Господње. Маштарија о томе да се злочинац може преобразити само личним примером праведника остаје оно што и јесте – пука маштарија. Она је, по Иљину, надасве духовно мањкава, јер злочинац се може и мора лично преобразити, и за то није довољно зрачење туђег добра; у историји је, пак, пречесто било јасно да духовна снага праведнога не може зауставити злочинца. Само у најређим случајевима праведник, као живи укор савести, може помоћи злочинцу да се смири и позна своја недела. Зато се и прибегавало мачу. Они који тврде да је пут мача неправедан, најчешће целог живота праве компромисе са злом, а кад на себе треба да узму бреме државотворног служења и одбране добра кукавички беже, маскирајући се пацифизмом.

По Иљину, злочинац нас ставља пред двоумицу – да ли ћемо издати духовно-религиозни задатак, или ћемо остати верни Богу и смислу свог постојања тако што ћемо стати на неправедни пут мача. Ту је нужан духовни компромис – узимам оружје, знајући да је то оно потоње што бих урадио, али га морам узети јер је злочинац решио да иде до краја у поништавању Божјег света. Свесно и слободно прихватам пут који је тежак и одбојан мојој души; али ако га не прихватим, оставићу на цедилу своје ближње. Постајем крив и неправедан, и морам бити свестан тога. Оно што ћу урадити са мачем у руци не приписујем Богу – мач користим ЈА, и ЈА прихватам последице и одговорност.

На том путу човек може да постане херој, који се бори како против злочинца, тако и против самог себе и својих слабости. По Иљину, „религиозно прихватање своје судбине представља основни хероизам на који је позван сваки човек, и то не у смислу квијетизма, детерминизма, безвољности или фатализма, него у смислу вољног, животно-делатног и религиозно-преданог прихватања које созерцава живот као служење, осветљује га зраком мисије и улива сву личну снагу у религиозно служење тој религиозној мисији”. Човек који је узео мач, дакле, није човек који је праведан, него човек који је у праву.

Христос је учио љубави, али никад није осудио мач – ни мач као државну организацију, ни онај у руци законске одмазде за недела, ни мач као војничку службу. Казна за човека који се маши ножа је да ће од ножа и погинути (Матеј 16, 52). Ко је спреман мачем да убије, мора бити спреман да и сам погине од мача. То је надасве телесна казна и самим тим што је неко узео оружје у руке не значи губитак вечног живота. Постојали су и свети ратници. Христос није дозволио да Њега, Сина Божјег, бране мачем, али је благословио да се Његов следбеник жртвује у борби за ближње. По речима енглеског писца Честертона (Gilbert Keith Chesterton), човек не иде у рат зато што мрзи оне испред себе, него зато што воли оне иза себе.

Ко не види вредности изнад сопственог живота, нека из боја бежи и спасава се, макар и по цену ропства. Јер, мач има смисла само ако се диже у име нечега за шта је вредно умрети – а то је дело Божје на земљи. Ко умире за то дело, даје веће за мање – земни живот за бесмртност.

Мач, пише Иљин, треба да носе најбољи, а не најгори, јер само најбољи су спремни на жртву. Изворна идеја аристократије и витештва је да се право на власт и углед заснива на саможртвеној храбрости. Племић и витез бране заједницу до своје крви, и само на основу дужности да бране слабије од себе они стичу своја права. То је оно што Солжењицин (Александр Исаевич Солженицын) зове „жртвеном елитом”.

Што се тиче употребе силе, и она се може разумети само ако се схвате духовне основе проблема. Заустављање злочинца подразумева присилу јер злочинац не управља собом и нема духовних и душевних средстава да спречи последице своје рушилачке делатности. Према Иљиновом мишљењу, у праву је онај ко, тако што га одгурне од амбиса, спасе човека спремног да, у очају, у тај амбис скочи; ко спречи револуционарног атентатора да пуца у представника власти и руши државу која живи у миру, у праву је; ко обори пиромана пре него што подметне пожар, у праву је; ко пуца у гомилу разуздане војничке руље што хоће да силује девојчицу, у праву је; ко истера врачара из храма, у праву је; ко веже агресивног безумника, у праву је.

За насилника, жртва је предмет. Он је не схвата као човека. За оног ко креће путем силе против злочинца, злочинац је ипак човек, и његово обуздавање поставља темељ потенцијалном самообуздавању и самоизградњи. Насилник хоће да другог потчини себи, а онај ко му парира враћа насилника у стање потчињености духу и законима духа. Бранитеља добра, за разлику од агресивног пљачкаша, не покреће користољубље, него праведан гнев. Злочиначко насиље и присилно дејство према насилнику нису и не могу бити исто, пише Иљин.

Апсолутни пацифисти су (ако су искрени), по Иљину, интелектуално и политички наивни, али друштвено могу бити опасни, поготову кад заједницу треба бранити. Они, пак, који су пацифисти – петоколонаши, и који свесно, јудински, раде за туђина, иду путем несрећног издајника чији лик Нови завет тако јасно приказује.

Човек који се бори против зла морално је трагичан. Човек који то не чини најчешће је кукавица. Распет између тих и таквих крајности, он је дужан [курзив, В. Д.] да у борбу уђе. Иљин није идеолошки наиван, него хришћански трезвен: у борби против зла уопште нема једноставних решења. Напротив, сва решења су тешка и неподношљива; сва су испуњена распећем душе и тела. На путу борбе против зла, и сам човек, неукрепљен Богом, може постати злочинац.

Полемика око Иљинове књиге

Први су на Иљинову књигу реаговали бољшевички идеолози. У московској Правди од 19. јуна 1925. године појавио се текст Михаила Кољцова (Михаил Ефимович Кольцов) „Подмлађивање Еванђеља”. Кољцов је тврдио да Иљин у књизи проповеда „непорочно убиство” и да је реч о „најновијем патенту православља, које оправдава погроме Јевреја, грађански рат и бели терор”. Максим Горки (Макси́м Го́рький), који је у то време живео у Соренту, у Италији, али је свим срцем био уз бољшевике, маја 1927, у писму М. М. Пришвину (Михаи́л Миха́йлович При́швин) тврди да „професор Иљин пише, ослањајући се на канонска Еванђеља, оце цркве, богослове и свој сопствени натрули, али виспрени, разум, својеврсно Еванђеље освете, у коме доказује да се људи не смеју убијати, осим ако нису – комунисти”. Руски либерали републиканског правца такође нису ћутали. Игор Демидов (И́горь Плато́нович Деми́дов) огласио се у новинама вође кадета Миљукова (Па́вел Никола́евич Милюко́в), Последње новости, 25. јуна 1925, текстом „Легенда која се ствара”. У њему он тврди да сва сложена философска процедура коју је Иљин употребио у књизи има само један циљ – да „освешта” идеју монархије и посрами идеју демократије. Демидов оптужује Иљина да хоће: „Ми, Божјом милошћу”; писац Супротстављања злу силом је, по духу, сличан бољшевицима и инквизицији. Морал који Иљин напада, сматра Демидов, није толстојевски, него хришћански, новозаветни.

Иљинов савезник Петар Струве одговорио је Демидову, критикујући га за повезивање Иљина са бољшевицима и помен инквизиције. Зар је Демидов заборавио Светог Сергија Радоњешког (Сергий Радонежский) који је благословио своје монахе Пересвета (Александр Пересве́т) и Ослабу (Родио́н Осля́бя) да учествују у боју на Куликовом пољу на страни Светог Димитрија Донског (Дмитрий I Иванович Донской)? Демидов је у јулу те године објавио текст „Пут учеништва”, у коме тврди да Иљин не заступа толико мач војника колико мач џелата.

Зинаида Хипијус (Зинаи́да Никола́евна Ги́ппиус), жена Димитрија Мерешковског (Дми́трий Серге́евич Мережко́вский), написала је два полемичка чланка против Иљинове књиге. Тврдила је да је он престао да буде философ и да је постао опседнут, човек који је запенио, онај ко не пише него лудује, „изговарајући своје непристојне клетве и претње”. Извесни анонимни пашквилант назвао је Иљинову књигу „богословљем преког суда”. Један, под псеудонимом „Члан Цркве”, назвао је Иљина „чекистом у име Бога”.

Жесток је био и Берђајев, који је свој оглед о Иљиновој књизи назвао „Кошмар злог добра”. Тврдио је да се „гушио” читајући књигу, да је она за њега била „ноћна мора” и да је „ЧЕКА у име Божје много одвратнија од ЧЕКЕ у име ђавола”. Иљин више воли добро од човека. Он је моралиста склон инквизиторском начину мишљења. По Берђајеву, најодвратнија је Иљинова „патетична химна смртној казни”. Јулиј Ајхенвалд (Ю́лий Иса́евич Айхенва́льд), на трагу Берђајева, рекао је да је страшно да се у џелату види „помоћник Христов”. И Василије Зјењковски (Василий Васильевич Зеньковский) критички се огласио, па је Иљина оптужио за акосмизам и рационализам.

Иљин је својим критичарима одговорио јасно и, како би он сам рекао, предметно. Између осталог, рекао је да он нигде не тврди да је мач свети, нити да је крст исто што и мач, као и то да је мач довољан у борби против зла. Он је само Богом допуштен за борбу против зла у свету који у злу лежи. Иљин је питао своје опоненте постоји ли иједан руски светац „толстојевског” стила мишљења: од Светог Сергија Радоњешког до Светог Серафима Саровског (Серафим Саровский) ниједног таквог није било, него су сви благосиљали „христољубиву војску”. За чланак Берђајева је рекао да се његовом аутору заиста приснио кошмар, и да је, у стању гушења ноћном мором, Иљину приписао идеје које њему не припадају. Берђајев тврди да Иљин изједначава Цркву и државу, а Иљин пише да Црква осмишљава и освештава пут државе; Берђајев тврди да Иљин смртну казну одушевљено посматра, а Иљин каже да је свако убиство човека, па и злочинца, трагедија, која од наредбодавца и извршиоца смртне казне захтева покајно самоочишћење итд.

Важно је истаћи да су највећи делатници Руске заграничне цркве митрополит Антоније (Храповицки) (Анто́ний Храпови́цкий) и архиепископ Анастасије (Грибановски) (Анаста́сий Гриба́новский) Иљинову књигу прогласили потпуно православном, иако се нису јавно мешали у полемику .

О порицатељима мача

У тексту „Онима који се одричу мача” Иљин полемише са ставовима Игора Демидова, истичући да полемика може и мора бити само „предметна расправа о истини”; ако тог моралног нивоа нема, онда нема ни праве полемике. Демидов се, на почетку, показао као некоректан, јер је сам измислио Иљинове ставове, а онда полемисао са њима. Он је измаштао низ непостојећих цитата, оптужио Иљина за дух инквизиције и то је било све што је понудио читалаштву. Иљин каже: „Читаво моје предавање доказује да мач није ни ’свети’ ни ’праведан’; да Крст није што и мач и да мач није оруђе Христово; да принуда и мач уопште нису довољна средства за борбу против зла; да зло и зли човек нису једно те исто”.

Иљин тврди да његова мисао проистиче из православног предања, што настоји и да докаже, одговарајући на Демидовљеве тезе. Говорећи о потчињавању врховној власти, апостол Петар истиче да власти и постоје да би кажњавале злочинце и подстицале оне који чине добро (1 Пет 2, 13–16). Апостол Павле човека власти назива Божјим слугом, који брани добро и мачем удара на зло (Рим 13, 3–5). Иљин каже: „Дакле, идеја о томе да припадник државне власти носи мач управо као Божји слуга ради кажњавања преступника и злочинаца и да би заграђивао уста безумних људи је идеја апостолска, древнохришћанска и православна; и ’православни’ човек који жели да је одбаци и који тим поводом ништа не жели да ’домисли’ и ’проосећа’ треба да поново размотри да ли припада православљу.”

Смртна казна, каже Иљин, проповеђу Новог завета није укинута; по њему, треба учинити све да „мач и џелат не буду нужни; али, после свега, ако буду неопходни, морају се прихватити”. Толстоју слични „непротивљенци” овде се ужасавају зато што сматрају хришћанство необавезним сентиментализмом. Канони Светих отаца, попут Антонија и Василија Великих, јасни су: усмртити непријатеља у борби за отаџбину није исто што и убити човека у налету сопствених страсти и злочиначких порива. Борба за веру и отаџбину, у којој је човек оруђе Божје правде, благословена је. У Требнику, у чину благосиљања оружја, стоји молитва у којој се од Господа иште да војници оружје носе „ради ојачања и заступања Цркве Његове свете, сирочади и удовица, и светог наслеђа Његовог на земљи”. Освештање застава подразумева и молитву за оснажење војника на њиховим задацима. Постоји и молебни канон против непријатеља. Да ли то значи да Црква благосиља грех убиства, што јој замерају толстојевци?

Иљин на крају одговора Демидову пише: „Зар није хришћанство код нас васпитало здраве и дубоке основе правне свести и државотворности? Зар их је васпитало одбацивањем принуде и пресецања и  проповођу непротивљења [злу, нап. В. Д.]? Ко је од великих православних светих који су градили Русију учио непротивљењу? Теодосије Печерски [Феодо́сий Пече́рский]? Или епископи који су Светом Владимиру [Влади́мир I Святосла́вич] саветовали да смрћу кажњава разбојнике? Или Сергије Радоњешки? Или Петар, Алексеј, Јона и Филип? Или Гермоген? Или Филарет и Никон? Или Серафим Саровски? Или старци наших дана? Да ли је мудро позивати се на пљачке крижара? Зар коришћење оружја на зло омета коришћење истог за добро? И шта свему томе може да противстави сентиментални аполитичар и толстојевски непротивљенац? Своје лично ’не прихватам’? Али зар није скромније признати да то ’не прихватам’ има само аутобиографски значај?”

Наставак полемике са Зинаидом Хипијус

Супруга руског мислиоца и књижевника Димитрија Мерешковског Зинаида Хипијус, и сама песникиња, поводом Иљинове књиге написала је чланак „Упозорење”, у коме читаоце упозорава да је Иљин опседнут, ђавоиман, и да се то открива његовом књигом О супротстављању злу силом. Иљин, сматра она, изједначава револуцију и бољшевизам, називајући их пљачком и злочином. А ко су, по Иљину у тумачењу Хипијусове, били савезници руских злочинаца – бољшевика, него представници интелигенције, који су тражили револуцију? Иљин меша хришћанске изразе са најодурнијим речима и клетвама на рачун интелектуалаца, и његова књига није ништа друго (то су Хипијусовој рекли људи са ауторитетом у овој области) до пуко „богословље преког суда”. Хипијусова додаје: „Пробајте да пратите не оно што Иљин говори, него како говори; и ви ћете одмах видети да ту философ не пише књиге, нити публициста фељтоне. То је лудило опседнутог човека”.

На овај текст Иљин је одговорио писмом у редакцију Струвеовог часописа Препород, у коме пише: „Усмено и писано говорио сам не једном, и понављам: руска револуција процес је стихијски и болестан; не треба да тражимо кривце, него узрок; криза је превише дубока, превише идејна, превише општа да би се поједине предбољшевичке личности могле прогласити кривцима. Носити у себи осветничка осећања и желети освету – слепо је, отровно, безбожно, бесплодно. Маштати о рестаурацији прошлога – лишено је памети, безнадежно, недржавотворно. Како је рекао један од сарадника Препорода, треба ’гледати напред и градити ново’; Русија је била духовно болесна: савладао ју је дух револуције, дух злочина. Казна за то већ је била, десила се; и такву казну нико није могао да смисли. У Русију се треба вратити с духом братства, духом амнестије: за све оболеле, за све у њу увучене, за све развраћене, за све који су пали. С нелицемерним, државно остваривим гашењем кривице. Али, пре свега, мора се ићи да би она била ослобођена злочинаца и злочиначког јарма. То ослобађање захтева борбу. Та борба тражи силу и мач. Одговарати од тога овде је глупо до подлости. Бити пасиван је овде нечасно до издаје. Свако ко наговара да се то не чини [да се не иде у борбу против бољшевичке окупације, нап. В. Д.] или је пасиван мора да схвати да је његово понашање јавни подстицај злочину. У томе се ништа неће променити ако неко почне да плаши људе речју ’џелат’ или да понавља плитке шале о ’богословљу преког суда’. Они који религиозно и делатно воле своју Родину неће бринути ни за страшне речи, ни за плитке шале, ни за новинско блаћење простачког тона. У часу највећег слома и понижења Родине патриота, по природи ствари, мора бити опседнут љубављу према њој и мора да се са свом страшћу односи према њеним непријатељима; и противприродно је заузимати двосмислени став и понављати хладне и зле, празне и јалове речи”.

Став митрополита Антонија (Храповицког)

У једном приватном писму поглавар Руске заграничне цркве митрополит кијевски Антоније (Храповицки) похвално се изразио о Иљиновој књизи и указао на „полуписмене” тумаче Светог писма, који су одбацивали Иљиново позивање на посланице Светих Петра и Павла о праву употребе мача, јер је, по њима, Христос категорично рекао: „Не убиј!”

Митрополит Антоније пише: „Полуписмени пријатељи моји! То није рекао сам Христос, него Мојсије, то јест Бог Мојсијевим устима, а раније и сам, гласно да сав народ чује (2 Мој 20). […] Али вама је, наравно, непознато да је Господ Бог, давши десет заповести, одмах одредио и казну за њихово нарушавање. Ко ружи оца или мајку, смрћу да умре. Таква казна је у Књизи изласка и касније у Законима поновљеним одређена за богохулнике, прељубнике, чак и за људе који држе доказано бодљиве волове.” Али непротивљенци кажу да Христос није Мојсије и да никад није говорио о смртној казни. Митрополит Антоније пише да ни то није истина, јер Христос казну смрти помиње управо као казну за непоштовање родитеља: „А он одговарајући рече им: Зашто и ви преступате заповијест Божју за предање своје? Јер Бог заповједи говорећи: Поштуј оца и матер; и који ружи оца или матер смрћу да умре. А ви кажете: Ако који рече оцу или матери: прилог је оно чиме бих ти ја могао помоћи. Може и да не поштује оца свога или матер. И укидосте заповијест Божју за предање своје.” (Мт 15, 3–6)

Митрополит Антоније додаје да нису сви грађани одмаздитељи злочинцима, нити су сви војници, али одмаздитељи и војска су потребни друштву зарад опстанка. Ако се не буду смрћу кажњавали непокајани злочинци, они ће убијати мирне грађане: „Убиство је (да кажем по свом мишљењу) грех као израз Богу супротстављене злобе и мржње, или као самовоља Богом забрањена. Али усмрћивање у рату може да у себи нема ни један, ни други елемент, и зато Црква у канонској посланици Светог Атанасија Великог монаху Амуну не сматра убиство у рату грехом”. Иљин, по Храповицком, иако се позива на ову посланицу, заборавља да истакне најбитније – да је она део Светог предања, јер су је одобрили Свети оци Шестог и Седмог васељенског сабора. Митрополит Антоније такође потпуно подржава Иљинову идеју да су за борбу против зла уз употребу мача потребни не најгори, него најбољи људи. Уосталом, по Храповицком, само лицемеру и слепцу исто су мученичка смрт Светог Ђорђа и смрт аждаје коју је он убио.

Познати каталонски полихистор Рамон Љуљ (Ramon Llull), један од најзначајнијих умова средњовековне Европе, својевремено је написао Књигу о витешком реду, у којој је изложио основна начела витештва као хришћанске службе. Витез, по Љуљу, мора да има љубав и страх Божји, да би га његови поданици поштовали. Као што богослови иду у школе да би се учили побожности и њој касније учили друге, тако је и витез дужан на брани ред и поредак у друштву од зла и злочинаца. По Љуљу, Господ „таквим витезовима, који су чувари и браниоци службе Божије и оне вере којом ћемо бити спасени”, даје вечни живот. Витезови бране краља, који је чувар земље и творитељ правде, при чему краљ у себи мора чувати витештво, да би могао да буде узор својим потчињенима. Витештво је надасве у племенитом срцу, а не у телесној снази. Њима су потребни мудрост и разборитост. Витез не сме да удари на удовице и сирочад, него у свему и свагда мора да их штити. Витез је дужан да гони издајнике, лопове и друмске разбојнике, и да их кажњава. Витез мора бити испуњен са основних седам врлина: вером, надом, љубављу, праведношћу, разборитошћу, чврстином духа и умереношћу. Он не сме да у себи гаји прождрљивост, блуд, лакомост, лењост, гордост, завист, гнев.

Иљинова философија у контексту Другог светског рата у Југославији

Иљинова књига и полемика поводом њеног изласка, вођена пре девет деценија, нису ни онда, а ни данас, биле апстрактне. Питање учешћа у рату, у свету пуном ратова и насиља, актуелно је свагда. Довољно је сетити се само Другог светског рата на нашим просторима. У књизи Марка С. Марковића, угледног српског философа у дијаспори (упокојио се 2012. године), На смрт осуђени, међу огледима се налази и једна уметничка проза овог аутора, под насловом „Људи иду у рат”. Она нам даје запис, заснован на аутобиографским детаљима, о групи младих припадника ЈВуО и добровољаца који се преко Словеније повлаче ка Италији, успут пружајући отпор партизанима који желе да их опколе и униште. Марко С. Марковић, који се у пролеће 1944. прикључио јединицама под командом Драгољуба Михаиловића, и који је због тога морао да напусти отаџбину, нашао се управо у Словенији у вртлогу рата, те страшне пројаве људске отуђености од Бога у свету који је, по Његошевој речи, „тирјан тирјанину/а камоли души благородној”. На основу свог (али и генерацијског) искуства, написао је аутобиографски наратив.

Пред нама се, у Марковићевој прози, јављају ликови младих људи који су „газили у крви до колена, и немају више снова” (Душан Васиљев). Један од њих, најзагонетнији и најнесрећнији, јесте лик резервног поручника Момира Илића, кога је рат у Босни покренуо са огњишта пред сам крај „опште војне” и који је видео тело свог брата, кога су убили и масакрирали партизани. Илић је сада у бекству од рата као таквог; он се не мири са чињеницом да више не може да живи спокојно и да се налази на страшној раскрсници на којој непрестано мора да бира. Смрт га је поразила и извела из области у којој човек може да буде тих, обичан, свакодневан. Зато он тражи, макар и привидну, кућу, макар и привремену породицу, макар и неискрену, тренутну, пролазну љубав, макар краткотрајну топлину. Зато одлази у партизанско словеначко село да би „удисао онај сладуњави мирис чисте кујне, домаћи мирис, сасвим различит од онога у касарни”. Сећао се свог дома, иконе и кандила, мајке и сестре, које су остале да га чекају и никад не виде. Илић се заљубио у сестру партизана Андреја Марију; или се, можда, није заљубио, него је желео да се заљуби и да поново стекне утисак да живи. Марија, која је у почетку требало да га врбује да пређе на страну партизана, ипак га је заволела; али, све је прекинуто: партизани долазе, Илић мора да иде… И Илић одлази у своју јединицу, да би испричао шта му се десило.

Да би одбранио своју жељу за животом, своју потребу да рата више никад не буде (а сви су то желели, од када рата има, и нико то није дочекао, барем не на Балкану), он наводи и мобилисаног четника – сељака Милинка Јанићијевића, родом од Врања, да исприча како је код куће оставио оца и мајку и жену са двоје деце и трећим у утроби. Илић, полусажаљиво-полуподсмешљиво, каже својим саборцима, Стојану и приповедачу, да их жали, јер они, младићи, помало надмени пошто су „Христови војници”, у ствари не схватају прави живот. Онда их Илић напада због вере да је могуће убијати и бити Божји: „Искитили смо се крстовима, ставили их на заставе, шајкаче, груди, грбове, а онда смо засукали рукаве и пошли с ножем на кланицу […] Зар је потребно бити толстојевац да би се било против убиства, и зар је убиство постало обележје хришћанина? Не видим да ту има неке логике, млада господо. Убиство је убиство. Грех је грех. С крстом па грудима или без њега. […] Оно што се на вашем језику зове „општа ствар”, нема никакве ни душе ни милости. А та општа ствар је захтевала да буде тако, да се пређе преко лешина хиљада и хиљада младих, таквих младих, вољених, голобрадих, полетних”.

Ту почиње иљиновска полемика о томе сме ли се и може ли се ратовати. Стојан свом невољном саборцу Илићу јасно каже да нико од хришћана у рат није пошао да би убијао, него да би заштитио жене, децу, нејач, мир оних младића који су остали код куће да се школују, док су њихови вршњаци – добровољци ишли да гину. Стојан је добио Обилића медаљу пуцајући митраљезом по партизанима, штитећи повлачење своје јединице. Иако је у тој пуцњави усмрћивао, он зна да је хришћанин, не као убица, него као човек који стреми ка Царству Христовом: „Молио сам се за душе оних које сам погубио, исповедио сам то као свој злочин. Медаља који носим уједно ми је и стална опомена на тај грех. Бог ће ми судити по чистоти срца”. Цео дијалог између Илића и Стојана у ствари је расправа о томе има ли човек право да узме мач у руке у борби против зла. Стојан каже: „Нашли смо се у једном моралном ћорсокаку: или допусти да ти безбожничка руља поплави домове, поруши олтаре, народ побије и жене обешчасти, или узми оружје у руке, устани у одбрану свога и – буди убица”. Лицемерно је, вели Стојан Илићу, гледати како неко дави жену на улици и проћи поред тог призора, молећи се Богу за душу убијене; злочин је допустити злочинцу да ти закоље мајку, супругу и децу, молећи се, наводно, Богу за онога који то чини.

Управо Иван Иљин истиче сличан закључак: „Онај ко пред агресивним злочинством тражи идеално морално решење као циљ, тај не схвата основну животну трагедију: она се састоји у томе што у таквој ситуацији нема идеалног исхода”. Положај онога који ступа у оружану борбу на страни добра је, додаје Иљин, „морално – трагичан, и јасно је да је излаз из њега могуће само снажним људима. Али снажан човек своју снагу потврђује управо тиме што не бежи од сукоба у тобож врлинску пасивност, и не затвара очи пред трагичном природом истог, упадајући из малодушности у лажну душевност: снажни човек види трагичност свог положаја и иде му у сусрет, да би изашао из њега и претрајао га. Он на себе узима неправедност, али не себе ради, него Божјег дела ради. И то што чини јесте његов поступак, његова сопствена делатност, коју он ни не мисли да приписује Богу”.

Илић, међутим, не прихвата такво решење. Он неће да умре и неће да убије; као Иван Карамазов, он ће Творцу вратити „улазницу за рај” зато што је Његов свет тако несавршен и зато што се мало уклапа у оно што бисмо желели да буде… Ако су, по Илићу, вечне истине „химере”, ако се с оне стране „церека пустош и празнина, једно бескрајно и шупље Ништа”, чему све ово? Или је Бог, пак, равнодушник који се „возио по облацима” док су клали Илићевог брата? И онда Марковић укључује парафразиран цитат из Браће Карамазових, Иванову максиму да ништа није вредно сузе једног детета. Илић каже: „Дајем ти сву своју слободу, Боже, узми је, не треба ми! Али врати ми мога брата, утри сузе моје мајке и сестре, допусти да радосно, као дете, трчим по шумама, са мојом малом истарском девојком! Нећу да убијам нити да ме други убију!” И Илић подиже песницу према небу, у немоћном бесу, једва чекајући да изађе пред Бога и каже му „колико Га мрзи”.

Стојан ће приповедачу касније рећи да је Илићева прича само маска егоизма и да он не жали друге људе, него једино себе. Особе попут Илића, каже Марковићев Стојан, „Бога проклињу што је створио зло у свету, што им није обезбедио миран кутак где не звижде меци и бомбе не фијучу, где би могли са папучама на ногама да се одмарају у топлој соби и читају подлистак у новинама”. А борба Стојанова и сличних њему је борба за један другачији, нови свет, свет у коме заједничко добро иде изнад оног мог, свакодневног, макар проширеног и на породицу. Они који ће доћи оправдаће сва та велика страдања, велики бол, велике немире и вапијуће нелогичности на путу ка Светлости.

Рат је, као и много шта друго, последица отпалости од Бога. Али, дајући живот за ближње своје, човек и у њему може бити заточник Христов и заветник Царства Божјег. Приповедач ће то имати прилике да осети: како приликом свог ватреног крштења, тако и кад, плашећи се за себе, немадне храбрости да се жртвује за своје ближње, попут Врањанца, оца троје деце, који ће остати на вечној стражи штитећи одступницу својим друговима. Приповедач ће то осетити и кад чује звона за вечерњу молитву са римокатоличког храма и кад завапи Богу да опрости свима, и да опрости све… Јер су људи у крвавом клупку историје не само грешници и злочинци него, и то најчешће, заблудела деца Божја, „бацана са једне хриди на другу годинама доле у неизвесно”, како је певао трагични Фридрих Хелдерлин (Johann Christian Friedrich Hölderlin), јер (опет по његовим речима) „да починемо, ни уз најприсније, није нам дато”. Обраћајући се Христу молитвом за себе и своје другове, али и за своје непријатеље, приповедач ће постати човек. У том очовечењу његовом и јесте најдубљи смисао сваког људског искуства, па чак и ужаса рата.                                                  Иљинов текст Молитва пред одлуку, који је поднасловљен „Из бележака убијеног друга”, и дат у форми размишљања Руса спремног да се придружи, новембра 1917, белима у борби против бољшевика, најбоље одражава суштину људских двоумица: „Ту ноћ пред одлуку никад нећу заборавити. Било ми је јасно да Русија стоји пред понором, да народ не уме ни да се разабере, ни да се супротстави саблазни, да нас, трезвених и верних, нема много, и да се морамо борити до краја. И трагедија живота први пут ми се открила. Трагедију сам видео и видим у томе да у животу нема излаза који умирује савест; и он сам, живот, захтева одлуке и поступке. И што је драгоценије и свештеније оно за шта се бориш, што се мање види испред нас, што су непоправљивије последице твојих одлука и поступака, – тиме је теже.[…] И како је лако рећи: ’Господе, ослободи ме од одлуке!’ И немогуће је. То би значило рећи: ’Узми од мене силу мога духа, који је жива прилика Духа Твога! Угаси моју слободу, која је скривена у тој сили! Скини са мене и служење, и одговорност, и бреме света Твога!…’.– То би била молитва слабости, кукавичлука и бекства. То би била молитва о гашењу људског достојанства, о одузимању богосличности: ’Узми од мене Твој благодатни огањ духовности, јер ја не могу и нећу да га носим!’”

Јер бити човек значи бити Божји, бити свестан лика небеског који носимо; Бог се, чак и у најтежим околностима, огледа у дну наших душа као „небеса у бунару” (Јован Дучић). И то је нада за сваког ко је спреман да крст свој и свог народа носи до краја. О тој нади писао је и Иван Иљин. И то је  нада за Русију, коју спремају да нападну.

 Литература:

Бурлака, Дмитрий Кириллович –Евлампиев, Игорь Иванович (прир.) (2004), И. А. Ильин: pro et contra. Личность и творчество Ивана Ильина в воспоминаниях, документах и оценках русских мыслителей и исследователей. Санкт Петербург: Издательство Русского Христианского гуманитарного института.

Гроздић, Борислав Д. – Марковић, Славољуб М., (прир.) (2001), Војска и вера: Зборник радова са округлог стола „Регулисање верских питања у Војсци Југославије”, Београд: НИЦ Војска.

 Гроздић, Борислав Д., „Православна етика о неким питањима рата и ратовања”, (интернет) доступно на: http://srb.fondsk.ru/news/2014/07/13/pravoslavna-etika-o-nekim-pitanima-rata-i-ratovana.html (приступљено 29. августа 2016).

Димитријевић, Владимир (2014), Између Чеке и Гестапоа: Иван Иљин и васкрс Русије, Београд: Catena mundi.

Иљин, Иван (2001), О супротстављању злу силом, Београд: ZEPTER BOOK WORLD – НИЦ Војска.

Лисица, Юрий Трофимович (прир.) (2007), О сопротивлении злу силою. Pro et Contra: полемика вокруг идей И. А. Ильина о сопротивлении злу силою, Москва: Айрис-Пресс.

Љуљ, Рамон (2013), Књига о витешком реду, Београд: Магелан Прес.

Марковић, Марко С. (2004), На смрт осуђени: Срби од смрти краља Александра до Брозовог доласка на власт, Београд: Хришћанска мисао.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.