• Крсташки поход што Запад неуморно води против нас, и то не само у овим тренуцима очигледне политичке затегнутости, него генерално у културном и духовном смислу, ставља нас пред изазов како на то да реагујемо

АУТОР: Стефан Каргановић

Конфронтација између српског народа и Запада и, у ширем смислу, латентно трење између источно-православног света и земаља западне цивилизацијске коалиције што ће тек у пуној мери доћи до изражаја, наоко је ограничена на низ спорних питања скоро искључиво из области политике. Међутим, мада је у овоме тренутку за схватање природе тих односа политичка димензија изузетно важна, она је ипак само део једне много веће и сложеније слике. На много пространијем плану, на делу је уопштено негативан однос према Словенству као недобродошлом активном фактору на глобалној цивилизацијској сцени.

При анализама овакве врсте, увек је присутна опасност претераног упрошћавања. Али уколико то искушење стално држимо недалеко од свести, то ће нам помоћи да се његов утицај смањи.

Пошто будемо покушали да донекле одредимо појам Славофобије, изнећемо гледишта неколико истакнутих руских мислилаца 19. века по овом питању. Закључићемо са неколико опажања из савремене перспективе.

Шта је Славофобија?

Да ли је неопходно Словене убеђивати у постојање негативног набоја према њима међу некада хришћанским западним народима? Ово питање је у првом реду упућено православном делу Словенства, али са извесним модификацијама оно стоји и за све остале. Није потребно да се упуштамо у све појединости последњег и врло контроверзног дела др Игора Шафаревича, „Русофобија“ (1982), да би се сложили у томе да је бљестјашче доказана његова централна теза. Она гласи да је гајење нетрпељивости према руском народу, његовој култури, установама, историји и светињама на Западу већ дуго жива и свуда присутна стварност. Али Русофобија, ма колико то било само по себи једна изузетно ружна појава, тек је саставни део једне шире појаве. То је систематско подозревање, ниподаштавање, покушај претапања и, у многим историјским тренуцима, масовно физичко тамањење словенских народа. Делимично као систематски разрађен политички став а делимично као подсвесна реакција изазвана низом стимулуса, ова појава – назовимо је Славофобијом – својствена је народима хришћанског Запада.

Словене су и други у прошлости поробљавали и таманили, али је само Запад на њих гледао као на нешто више од просте препреке на свом завојевачком путу. За њега, они су исконски супарници, стварни или потенцијални ривали, са којима је дугорочна коегзистенција заснована на узајамном уважавању такорећи немогућа. Са становишта једног сегмента западног мњења који и неретко преовлађује, Словени су етнички материјал који се има или потпуно збрисати или духовно асимиловати, али тако да своја специфична одличја изгуби.

Овај уопштени став према Словенима често је недовољно јасно примећен зато што се однос Запада разматра углавном из политичког угла. Али начелна нетрпељивост према Словенима само је делимично условљена тренутном снагом и претензијама руске државе или опасношћу која наводно од ње прети или, у случају Срба, стратешким неслагањем по неким одређеним политичким питањима, као што је то начин како ће се распасти Југославија. Корени овога става много су дубљи и разуђенији од главне политичке контроверзе у одређеном историјском тренутку.

Немилосрдна германска кампања „етничког чишћења“ словенских територија које су се не баш тако давно протезале све до срца средње Европе, тај беспоштедни холокауст који је био праслика догађаја из прошлога рата и као последица чега су у многим пределима преживеле само местимичне енклаве некада бројног словенског живља – Лужички Срби би се могли навести као један од примера – рана је илустрација појаве о којој је овде реч. Затим, да поменемо само значајније моменте, ређале су се духовне офанзиве које су имале за циљ да преживеле жртве одвоје од њихове матице: на том послу, предњачила је Римокатоличка црква прозелитским кампањама захваљујући којима су масе западних Словена (Пољаци, Чеси, Словаци, Хрвати и један део Украјинаца), успешно духовно отцепљене од свога матичног стабла да би могли бити пребачени у културну и политичку орбиту Запада. Данас се тај исти подмукли процес понавља, само што су сада, наместо малаксале Римске цркве, главни протагонисти агресивне протестантске секте. И, наравно, у ову рубрику спада и комунизам, један од најсмртоноснијих идеолошких производа јеретичког западног интелекта, чија је примена ишла на уништење не само тела, него и духа.

Западна Славофобија је једна сложена и за све Словене надасве изузетно значајна појава, ни мало мање него појава антисемитизма за Јевреје. Нажалост, то питање није још добило онакву систематску обраду какву заслужује. На самом Западу, о њеном постојању отворено се и не расправља зато што би признање постојања тако нечега било у очигледном сукобу са формалним поставкама јавне философије Запада. На словенском Истоку, то је питање било углавном, мада како ћемо се уверити ипак не потпуно, запостављено услед дугогодишњег Вавилонског робовања домаћих интелектуалних елита западним мерилима и начину размишљања. Пошто се нису усуђивали да размишљају на неки други начин осим западног, домаћи интелектуалци су у великој мери показали неспособност да се према западним обрасцима поставе критички. Често су ишли и даље од својих западних узора у испољавању презира према духовним и културним традицијама својих народа.

Ако покушамо да раслојимо Славофобију, налазимо да се она састоји из две главне компоненте: религиозне и расне. На оба плана, Словени на Западу буде дубоко неспокојство. Уколико су Православљем остали верни некада заједничким изворним обрасцима Хришћанства, они представљају незгодну опомену Западу колико се он сам од себе удаљио. А као једна од великих међусобно духовно сродних људских скупина која у савременом свету још увек није у потпуности достигла свој цивилизацијски врхунац, са још увек неиспитаним али очитим потенцијалом, кријући у себи разноврсне духовне дарове који су се у областима религије, уметности, литературе, друштвене организације, итд. већ богато испољили, Словени Запад постављају пред непрестану дилему. Да ли су они само суседи или су поред тога и супарници? На широком спектру између та два могућа одговора протежу се, сасвим разумљиво, разноврсне реакције. (По Јохану Готфриду Хердеру (1744-1803), Словени „заузимају далеко више простора на земљопису него у аналима историје.“) Али најчешће преовлађује перцепција да су Словени свежи и опасни ривали једној цивилизацији која се налази у фази постепеног опадања.

Из угла једне прецветале цивилизације, бујност и унутрашња динамичност словенског темперамента, све оно што га чини изузетно креативним и спонтаним, управо су те одлике које изазивају стрепњу. Једна од интуитивних реакција Запада на ову појаву зато је одувек био покушај да се пронађе средство помоћу којег би се словенским масама наметнуо чврст спољашњи обруч као најбољи начин да се физички обуздају и затим духовно сломе. Римокатолицизам у својим најзатуцанијим облицима, здружен са кметским режимом, у ранијим епохама био је преферирано оруђе укалупљавања словенског духа; комунистичка региментација вршила је такву улогу у нашој. (Један од најподлијих гестова Запада, пошто је измислио и лансирао комунизам, било је да затим од њега опере руке, прогласивши га природним одразом деспотских склоности заосталог руског духа.)

Делимично истребљење и делимична асимилација, а то је лако препознатљиви државни програм НДХ из не тако давне прошлости, одражава општу линију славофобичне западне политике кроз векове. Али на примеру НДХ наилазимо на још једну константу овог сложеног питања: и џелати и жртве били су етнички Словени, само што су посредством вере егзекутори, Хрвати, били духовно одрођени, док су Срби били предодређени за улогу жртве управо зато што су остали верни основним одредницама свога словенског бића.[1]

Руски мислиоци о односу Европе према Словенима

Већ у време царствовања Николаја I (1796-1855, руски император 1825-55) западне државе почеле су да видно испољавају непријатељство према Русији, које је достигло тачку високе напетости после револуције 1848. године.[2]  Када је кратко време после тога избио Кримски рат (започео 1853, а завршио је 1856. године; водио се између  Русије и алијансе коју су сачињавали  Уједињено  КраљевствоФранцускаОсманско царство и италијанска Краљевина Пијемонт),  у Русији  је владао општи утисак да се ту није радило просто о покушају да се један дипломатски сукоб реши војним средствима, већ да је Европа ударила на Русију пре свега зато да би ослабила и њу и њен утицај на друге словенске и православне народе. Сазнање да Европа тежи да политички стесни и ослаби Словенство и Русију било је општи оквир у којем су се одвијала размишљања руских словенофила у то време.

Две додатне напомене нужне су да би становиште наведених аутора било разумљивије. Како наводи протојереј В. Зењковски (1881-1962) у свом делу „Руски мислиоци и Европа“ (YMCA Press, Париз, 1955), одакле је већина цитата преузета, „сви словенофили држали су се мисли да се на Западу унутрашњи развитак животних начела, на којима је европска култура некада била изграђена, завршио, да је Запад сада зашао у ћорсокак одакле му нема излаза све док се буде држао својих замрлих начела. Алексеј Хомјаков (1804-60) чак сматра да се „западном свету његово садашње стање мора чинити нерешивом загонетком: да схватимо ту загонетку можемо једино ми, будући васпитани у духу различитог духовног начела.’“

Мишљење тада већ разочараног Александра Херцена (1812-70) о европском свету: „Он може да опстане дуго, али да се обнови не може,“ сажима овај став.

Друга распрострањена мисао, свакако у словенофилском табору, односи се на уверење да Русији, и на ширем плану Словенству, предстоји да у догледној будућности обави неку изузетну општечовечанску мисију. Гледишта Достојевског по овом питању већ су довољно позната. Али такве интуиције биле су присутне у много ширем кругу, као што показује мисао Ф. И. Тјутчева (1803-73) да „у Европи већ поодавно постоје само две силе – револуција и Русија. Те две силе сада су постављене једна против друге и можда ће већ сутра ступити у бој . . . од исхода те велике борбе, какву свет до сада никада видео није, зависиће на многе векове целокупна политичка и религиозна будућност човечанства.“

Тјутчев је, како примећује протојереј Зенковски (1881-1962), био у основи у праву, само што ни он ни његови другови нису могли да претпоставе да ће сама Русија постати поприште те борбе.

Како су, дакле, два водећа, мада недовољно позната руска мислиоца из 19. века, Иван Аксаков (1791-1859) и Николај Данилевски (1822-1885), тумачили став Запада према Русији, Словенству и Православљу?

Да почнемо од Ивана Аксакова. „Потребно је схватити, писао је он, да често инстинктивна мржња Запада према словенском православном свету исходи из дубоко скривених узрока; ти узроци се своде на антагонизам двеју супротних просветитељских начела и завист онемоћалог света према новоме, коме будућност припада. На нама је да најзад изазов примимо и да смело ступимо у бој са европском публицистиком, себе и наше словенске браће ради.“

Неколико година касније, Аксаков пише да се „целокупан задатак Европе састоји из тога да постави границу материјалним и духовним напорима Русије да би се спречило ницање новог, православно-словенског света, чију заставу Русија носи, а који је латино-германском свету мрзак.“

Аксаков наставља да је „на просвећеном Западу, још одавно настало двојно мерило правде: једно за себе, за германо-романска племена и за све оне који духовно вуку на њихову страну, а друго – за нас, Словене. Све западноевропске државе – чим смо ми Словени у питању – солидарне су међу собом. Хуманост, цивилизација, хришћанство – све то уопште не постоји у ставу западне Европе према источном православном свету.“[3]

Као многи који су се овим питањем бавили, и Аксаков посвећује посебну пажњу Римској цркви и њеној улози у обликовању западног мисаоног склопа: „Нема злобнијег непријатеља Словенству од папизма услед тога што он противуречи самој суштини духовне словенске природе . . . Православље ни једној националности не наноси штету; али не и Рим. . . Римска црква скроз је проникнута једностраношћу. . . Она не представља ништа друго до сам Запад који је самога себе уздигао до васељенског значаја.“

Али и код Аксакова, као и код највећег дела Словенофила, упоредо са често врло оштром критиком савременог Запада и многих страна његовог духовног и друштвеног устројства, налазимо и следећу хармоничну ноту: „Ми уопште не сматрамо да се судбина света Русијом завршава и да је она једина призвана да оваплоти Царство Божије. Питање времена које наступа гласи како би руско-словенски свет за себе и за свеколико Словенство обавио подвиг спајања и претварања у једну органску целину богатстава и Истока и Запада?“

Поред самога Достојевског (1821-81), Н. Ј. Данилевски се посебно свестрано и дубоко бавио питањем односа Запада према Словенима. Једно од полазишта философије Данилевског управо јесте теза да никаква „универзална култура“ не постоји; штавише, чак и да је могућа, била би по човечанство веома штетна. По њему, та омиљена крилатица европске интелигенције не представља ништа друго до ничим оправдану тежњу Европе да народима који се налазе изван њених предела наметне своју културу.

Следствено таквом поимању, Данилевски тврди да је „све самобитно руско и словенско за Европу само вредно порицања а његово искорењивање постало је светом обавезом и правим задатком цивилизације.“ На другом месту налазимо да се „Европа у односу на Русију држи мишљења да она представља темељну и тешко савладиву препреку развитку и ширењу правој универзалној, т. ј. европској или германо-романској, цивилизацији.“

По Данилевском, „словенска породица народа чини самобитан културно-историјски тип, и уколико би се одрекла од самобитног развитка својих начела, тада ће морати да се одрекне и сваког историјског значаја уопште и спустиће се на раван етнографског материјала који служи туђим циљевима.“ Даље, „За сваког Словена – после Бога и Његове свете Цркве – идеја Словенства треба да представља вишу идеју, изнад слободе, изнад науке, изнад просвете, изнад сваког земаљског добра, јер ни једно од тих добара не може се стећи без остварења те идеје – без духовно, народно и политички самобитног Словенства. Шта више, стицање свих тих добара биће природна последица баште независности и самобитности.“

За разлику од интелектуалаца који су сматрали да је прихватањем спољашњих ефеката могуће успешно уклапање у европску културу, Данилевски је у начелу био скептичан с обзиром на јаз који дели два света:

„Ствар је у томе што Европа нас не признаје за своје.[4] Она у Русији и у Словенству уопште види нешто туђе и истовремено нешто што јој не би могло просто послужити као материјал за извлачење сопствене користи као у Кини, Индији, Африци или великим деловима Америке; као материјал који би се дао обликовати и дељати по своме нахођењу, као што су се Немци некада надали, јер они, без обзира на свој прослављени космополитизам, само од јединоспасавајуће германске цивилизације очекују спас света. Европа стога у Русији и у Словенству види не само нешто туђе, већ и начело које је супарничко. . . Европа схвата или, боље рећи, нагонски осећа да се испод површине налази јако и тврдо језгро које се не да ни смрвити, ни самлети, ни растворити и које се, услед тога, неће моћи асимиловати и претворити у њену крв и њено тело пошто располаже не само снагом већ и намером да живи својим независним, самобитним животом. Горда, и својим заслугама оправдано горда Европа, тако нешто не може да поднесе. Зато се том језгру има по сваку цену онемогућити да се оснажи и да узме маха, да пусти корене и да се разграна, ни у дубину ни и у ширину.“

Значење Славофобије

Као што је Алексеј Хомјаков (1804-60) својевремено истакао, апостасија није чин него процес. Тај процес на Западу траје од како се пре око хиљаду година догматски одвојио од православног хришћанског света (узмимо 1054. годину као погодну референтну тачку), и за последњих неколико столећа он иде убрзаним темпом. За време тог процеса међусобног удаљавања, споне узајамног разумевања, догматског поимања, заједничке вредносне скале никле из општег хришћанског искуства, сам образац свакодневног живота (оно што се на руском назива быт), све је то једно за другим слабило или пропадало. Напокон, остала су два света од којих један у великој мери још увек стварно, а други тек само формално и изопачено припада хришћанском цивилизацијском кругу. Па чак и тешко рањен варварским најездама, а после тога инфициран западним вирусима и отровима, докле год чува првобитни лик Христов, макар Га више и не био достојан, православни Исток биће живи укор некада православном и хришћанском Западу. У својој апостатској ревности, из дубоког и оправданог осећања несигурности условљеног упоредним присуством сопствене древне праслике, све док се и сам не буде покајањем исцелио, Запад ће радити Истоку о глави. Услед тога што се тежиште православља стицајем околности померило са грчког углавном на словенски терен, неподношљива нелагодност коју производи сусрет са напуштеним изворима сопственог бића остаће једним од дубоких и најжешћих узрока западне Славофобије.

Однос Срба, посебно интелигенције, према Западу обележен је духовним јаничарством, површном и често сасвим комичном европеизацијом, олаким одбацивањем неиспитаних и недоживљених дубина своје хришћанске православне баштине зарад назора и образаца које већина нити схвата нити чак покушава да појми. Наравно, mutatis mutandis слично стање налазимо и код Руса, Грка, и других народа. Стога, наспрам западне Славофобије, код Срба, Руса, и осталих народа који се налазе у сличном положају, рађа се једно некритичко филозападњаштво или, тачније, предаја без отпора западним диктатима и мерилима, што полази од прећутне предпоставке да је све њихово напредно и супериорно, а све наше заостало и другоразредно. Кључ за усвајање оваквог става је некритичност, давање изричите предности „прихватљивом“ начину мишљења који сам Запад, у својој бескрајној културној ароганцији, својим фасцинираним жртвама сугерише.[5] (Зар то није највећи парадокс: Запад, који се својом критичношћу према свему и свачему дичи, остали свет строго дресира да се према њему самом има искључиво некритички држати.) Јер од онога тренутка када озбиљна критика крене, када се ствари пажљиво проанализирају и престају да буду примане са страхопоштовањем и на веру, тада се слика из основа мења.

Славофобија би остала само једна од многих духовних болести Запада, која словенским народима не би могла да нанесе знатнију штету, да добар део саме словенске интелигенције није пао у замку, поставши добровољном жртвом наметнутог самопотцењивања. На тај начин, духовни челници народа који су били узети на нишан претворили су се у пету колону туђег Kulturkampf-а, постали су несвесни спроводници комплекса идеја чији је главни циљ да се њихови народи духовно срубе, да се њихова самобитност уништи и да се, коначно, и они срозају на духовну раван отупелог и иживљеног Запада, па и ниже од њега. Пошто се у православље, извор своје духовне културе, слабо разумела и никада се није систематски удубљивала, а без духовне дисциплине тешко је доћи до исправног расуђивања о било чему, у свом погледу на развој западне цивилизације фриволна интелигенција је превидела једну врло значајну ствар. У одређеном тренутку, Запад је пошао сасвим новим путевима, он је променио богове. Истина, реторика Запада још увек одише неодређеним хришћанским патосом, подсећајући на његове далеке коренове, али његова свест у растућој мери је демонизована па самим тим и пракса је постала – отворено сатанска.[6]

Два примера илустроваће ову тезу. У ужем смислу, изазивање провале сатанског беса под називом Велике октобарске револуције имало је да послужи циљевима једне врло специфичне секте опседнуте намером да се апокалиптички освети руском народу. Али, на ширем плану, тај геноцидни пир који је, по бриљантним прорачунима Роберта Конквеста – које су накнадно отворене совјетске архиве највећим делом потврдиле – однео између педест и седамдесет милиона људских душа, са западног становишта био је уперен индискриминантно како против саме Русије, тако и против васцелог Словенства и Православља. Тиме је једна духовно свежа група народа и потенцијалних супарника који су корачали напред у пуном напону својих снага, док се Запад вртео у безизлазу и срљао низбрдо, била избачена из строја.

Сумња ли неко у ову констатацију, нека само размисли. Да процеси свестране изградње и процвата, што су на почетку двадесетог века у Русији били у пуном маху, нису насилно пресечени па затим скренути у марксистичко беспуће, да им је било допуштено да достигну свој врхунац, није ли извесно да би не само економска и геополитичка, него – што је неупоредиво значајније – и духовна слика данашњега света била из основа другачија?

Други упадљиви пример сатанизованог понашања Запада, што у потпуности потврђује интуитивно страховање Достојевског да западна култура нагло клизи у људождерство, је Камбоџа. Ужасни покољ у тој земљи готово да је заборављен, али то је злочин који се никада не сме скинути са дневног реда. У њему се огледа квинтесенција западне посувраћености и крволочности.  Никада се раније у историји тог будистичког народа нешто слично није догодило. То методично, хладно, срачунато и немилосрдно идеолошки утемељеноистребљење између четвртине и трећине житеља једне земље, нису извели страни завојевачи него домаћи духовни изроди. Оно би било незамисливо да пре тога на Западу није била до танчина разрађена теорија и пракса идеолошког терора и да Пол Пот и његова дружина нису били индоктринирани у самом центру западне учености и просвећености, у Паризу и на Сорбони, где су свим тим ђаволским философијама и вештинана били изложени, да би их усвојили.

Приметимо како иста формула истоветно делује, и то независно од места и времена примене. Оно што је у Русији био Ђержински (1877-1926),[7] то је у Југославији био Милован Ђилас (1911-95), а у Камбоџи Пол Пот (1925-98). Сви су били локални спроводници и извршиоци „великих идеја“ хуманог и просвећеног Запада, на најудаљенијим тачкама земљиног шара.

Природно је, када се ради о једној на смрт болесној цивилизацији, да ће и њени идејни производи бити смртоносни. Већ неколико столећа, продор западних установа и идеја претежно је марш смрти, и ни у чему се битном по својим последицама не разликује од ширења куге. Насилно наметање и силовање душа не одликује само политичко-религиозне походе Запада већ и његове покушаје распрострањивања наоко најплеменитијих идеала;[8] на руске морепловце 19. века свирепе методе енглеских мисионара на острвима Тихог океана оставиле су поражавајући утисак. За последњих 400 година, примећује професор Екбал Ахмад, западна историја бележи скоро потпуно брисање са лица земље многих цивилизација као што су Маје, Инке и Астеци; кинеске, арапске и афричке цивилизације у истом раздобљу бивају покорене; за само сто година колонијалне експанзије, између 1814. и 1914. године, не мање од педесет милиона људи, који су стајали на путу, било је побијено. Али за западне историчаре, иронично додаје др Ахмад, то је био идилични „период дуготрајног мира.“

Овај биланс Запада непотпун је зато што свесно изоставља многобројна позитивна достигнућа. Али, да преформулишемо чувено питање Достојевског, постоје ли достигнућа која би могла оправдати овако грозну хронику убијања, насиља и разарања?  Без најмањег одрицања позитивних садржаја, поставља се и даље легитимно питање да ли је у билансу ова цивилизација злочиначка, премда је некада примила најсавршенију веру да би је затим до непрепознатљивости изопачила? Може ли се уопште ичим искупити? Ако смо болесни ми, а јесмо, сигурно је да је Запад још сто пута више и на смрт болеснији.

Али вратимо се на главну тему.

Од онога тренутка када наша култура,  јавни живот и свакодневица буду постали прожети истинским православним духом, догодиће се две ствари. Чари Запада изчезнуће саме од себе зато што се корени његовог опчињавајућег дејства налазе у осећају недовољности и у примени позајмљених вредносних мерила који су у основи погрешни. Истовремено, процес духовног узрастања и сазревања условиће толико неопходан критички став према тој великој и сложеној цивилизацији која се очигледно креће странпутицом и коју би било погубно без резерве у свему усвојити, али коју би било штетно и у потпуности одбацити. Западном странпутицом не смемо гредети, али то је у исто време и цивилизација која садржи огромну ризницу позитивних вредности. Добрима, којима Запад обилује, недостаје правилан духовни оквир, да би од њих могло бити користи. Од онога тренутка када Запад будемо почели да посматрамо са правилног духовног становишта, тада ће нам постати не само безопасан, него и врло корисан. Али не само он нама, већ и ми (схваћено у најширем смислу словенско-православног света) њему. Запад се сада налази изван могућности оздрављења и обнове сопственим снагама; он је забраздио исувише далеко од своје хришћанске основице и његови животни сокови скоро потпуно су пресахли. Уколико га је уопште могуће спасити, то ће се догодити једино духовном интервенцијом споља. Након узастопних најезди западњаштва, међу којима је комунизам само последња и најстрашнија епизода, православни Исток такође се налази у незавидном здравственом стању. Његова обнова и поновни процват ничим нису гарантовани и налазе се искључиво у пределима могућности и наде. Али, у случају Истока, та могућност је барем реална зато што је једино тамо у изворној чистоти лик Христов очуван, па макар то још увек било само по забаченим манастирима и у срцима непознатих подвижника.

Зато, уколико стремимо целовитости уместо јаловој конфронтацији, принуђени смо да констатујемо следеће. Као што својом феноменалном техником и материјалним достигнућима (мада се мора јасно нагласити да ће на апсолутној скали то увек бити вредности другога реда), Запад може да буде од изузетне користи нама и читавом човечанству, а тако исто и ми, још много више, можемо и, рекли би, морамо да наше запостављене али неисцрпне духовне ризнице стално и неуморно нудимо нашој заслепљеној и заблуделој браћи на Западу. Из тог разлога наше антизападњаштво, уколико имплицира слепо и некритичко порицање, исто је толико погубно као и западна Славофобија.

У својој неразумној мржњи, што се испољава са жестином која је својствена свим ренегатима (узорке исте мржње сусретали смо и на несретним бојиштима Хрватске и Босне и Херцеговине) Запад свим силама ради о глави баш онима који би му једини могли добацити котву спасења, наравно, уколико они сами пре тога не би подлегли отровима које су са Запада примили и ако им буде пошло за руком да се са свим замкама и препрекама које им тај исти Запад поставља – успешно изборе. Да би нам Запад стварно постао оно дорогое кладбище о којем је говорио Достојевски, да би му опростили сву вражду и сву пустош, да би прескочили провалије које су се међу нама разјапиле, то ће заиста бити за нас врхунски подвиг хришћанске самилости и један од највећих испита наше православне зрелости и свести.

Крсташки поход што Запад неуморно води против нас, и то не само у овим тренуцима очигледне политичке затегнутости, него генерално у културном и духовном смислу, ставља нас пред изазов како на то да реагујемо. О начину који би био најбољи, могло би се расправљати. Али сигурно је да беживотни и бесплодни национализам није адекватан одговор на паганско самообожавање сенилне западне цивилизације. Не заборавимо, као што је руски философ Константин Леонтјев (1831-91) приметио, једна култура садржи апсолутну вредност само у оној мери у којој оваплоћује неку вишу моралну идеју. Уколико у средиште наше културе не поставимо Христа, она неће бити ни мало унутрашње вреднија од културе аустралијских урођеника. Без Христа и Светога Саве ми, у ствари, културе вредне помена и немамо, без њих ми смо убоги просјаци. Зато, одговор на раздражујућу осионост наше западне браће није бусање у груди, него покајање и молитва.

[1] После пуча у Украјини 2014. године видимо понављање тамо врло сличног обрасца.

[2] Видети Илирска писма (Сарајево 1967) А. Џ. Еванса и Извештаји француских дипломата из Београда у време револуције 1848-1849. (Матица Српска 2009) за примере нетрпељивости овакве врсте.

[3] А чини се да не постоји ни према другима, као што су припадници исламске културе и цивилизације чија се баштина безобзирно ниподаштава и руши (Ирак, Авганистан, Либија и Сирија су готови примери, Иран потенцијалан) док западни „крсташи“ не презају од најгнуснијих скрнављења, од светога Курана до посмртних остатака противника над којима су се у тријумфалном заносу сами снимили како мокре.

[4] Омађијана српска интелигенција и дилетантска власт, који истичу испразне пароле о „европском путу без алтернативе,“ добро би учинили да обрате пажњу на све што су Данилевски и други мудри Руси имали да кажу по овом питању.

[5] Искомплексирана српска интелигенција је кодекс „политичке коректности“ на свом терену прогласила и почела да примењује знатно пре него што је та идеја пала на ум икоме на Западу.

[6] Доскора незамисливи „научни“ експерименти и пројекти, од вештачки произведених опасних вируса до језиве агенде трансхуманизма, сведоче о крајњој метафизичкој инспирацији тих умова.

[7] Узгред, пољског аристократског порекла и језуитски ђак.

[8] Крилатице о људским правима и универзалним вредностима су најсвежији примери овог лицемерја.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *