„Многе ствари су нам нејасне, али не зато што је моћ нашег схватања слаба, већ зато што те ствари не улазе у круг наших схватања.“ Козма Прутков
Ово је цитат који је генерал Петров често помињао. Да би ово разумели на неком основном нивоу сазнања морамо да повежемо са реалним животом, са Праксом.
То је отприлике као када неки наставник или професор постави питање својим ученицима или студентима, а они углас кажу „али ми то нисмо учили, то није било у оквиру нашег програма…
“ Рецимо, сви смо учили да постоји спољна и унутрашња политика, добро смо знали шта то значи, али да ли је неко учио о томе шта је „Глобална политика“!? То је политика која се спроводи у односу на цело човечанство на планети Земљи. О томе нико ништа није знао, то се није проучавало. Зашто?
И онај човек који не зна и не разуме начине и методе спровођења глобалне политике, он практично постаје таоц некога ко зна и разуме методе и начине спровођења глобалне политике.
Можете бити чак и председник или шеф најмоћнијих држава света, али ако не разумете методе и циљеве глобалне политике, не само да сте њен таоц, већ ћете бити и жртва оних људи који је добро познају и спроводе је.
Начини спровођења глобалне политике се могу поделити на неколико области:
1) Рат – Освајање појединих територија, ресурса, експлоатација других народа, значи методе рата и окупације. Али та метода није корисна, она не доноси окупатору корист коју он жели.
Брзо се ствара оружана побуна, отпор, герила изводи диверзије итд. Производња трпи, саботаже су честе. Нема много користи од таквог начина.
Историја је показала да је овакав начин спровођења глобалне политике пре или касније осуђен на пропаст. Ипак, има велико психолошко дејство на масе.
2) Геноцид – Нека врста геноцида према народима које треба окупирати у смислу дроге, проституције, алкохола, опијата итд.
Народ постаје изгубљен у пороцима, лако је управљати таквом масом, али ни то није корисно, нема експлоатације у пуној мери, такав народ није способан за неки већи рад, за ефикасну експлоатацију, брзо се умарају, губе радну способност итд. Са опијатима су неспособни да правилно расуђују, али нису корисни ни као радници.
3) Финансијска зависност – Људима се дају зајмови, кредити, сви су у дуговима од председника до последњег човека, то се мора враћати, задужују се и деца и унуци, сви постају економски зависници.
Људи морају да раде до потпуне исцрпљености својих снага, кредити се не могу никада вратити. Ово је нешто ефикаснији метод владања, али ни он није потпуно савршен.
Уосталом, људи у једном тренутку не могу више да враћају зајмове и кредите, неважно што остају без имовине, не интересују их последице, поготову ако већина народа није у стању да врати потенцијалне дугове.
Долази до протеста, бунта, пљачки, разних врста превара… Ефикасна метода владања, али не у потпуности.
4) Религиозни или историјски култ – Народу се намеће некакав религиозни култ, рецимо у хришћанству, „будите сиромашни, овај живот је пролазан, прави живот је тек горе на небесима…“
Или, „наш народ је страдао у великим историјским биткама, животе смо давали за слободу, нашу историју не смемо заборавити, ако данас патимо то је због тога што смо имали јуначке претке које не смемо да разочарамо..“ и којекакве друге глупости.
Нити су они који спроводе такве култове сиромашни, нису ни гладни ни жедни, не дају сиротињи, а нису су се ни жртвовали у тим великим борбама и ратовима. Они само користе то у сврху пропаганде, са циљем заглупљивања народа.
Ово је такође ефикасна метода, али ни она није потпуно савршена. Неко ће имати тренутну корист од такве пропаганде али ће се и то показати као лаж и превара, када се осети неправда, неједнакост, када се схвати да је то само култ прошлости онда се све то расплињава и нестаје.
Или када неко руководи из „топле собе“, а на фронту гину туђа деца, док су његова деца на сигурном. Чим престане конкретна материјална корист од таквог култа, он губи смисао.
Наравно, нико не оспорава право на религију, веровање, празновање великих и значајних историјских догађаја. Проблем настаје када то постане предмет злоупотребе.
5) Неправилно схватање света – Ако се људима наметне неправилно схватање света и окружења у коме живе.
Онда се то може сматрати врло ефикасном методом. То се обично даје циљаном пропагандом коју ми већ деценијама гледамо:“Ми смо најбољи у свему, други су у много неповољнијем положају, гледајте шта се код њих дешава, они једва преживљавају, нама је добро, ми смо небески народ итд.“
Или „наш систем је много бољи, код нас је већи стандард, ми боље и више радимо од других…“, а занемарује се чињеница да је све то засновано на вековној пљачки других народа и на експлоатацији њихове радне снаге.
Одлично се показује у приликама када треба неку земљу дискредитовати, направити је заосталом, када им треба увести санкције или их бомбардовати ради отимања ресурса итд.
Добар пример може бити следећи:“Ево на западу се боље живи, тамо је социјална помоћ већа од просечних плата и пензија код нас“, у на неки начин окупираним државама (односно колонијама).
Млади људи жељни свега масовно одлазе јер не желе да проживе цео живот у сиромаштву. Та разлика заснована је на принципу империја-колонија итд.
Овде треба додати и то, да се у свим делатностима битним за развој појединих друштава прави разлика и у образовању, здравственој и социјалној заштити. Врло ефикасна метода, њена пропаст настаје када почне прерасподела односа снага и добара на светској сцени.
6) Убедити људе да им је добро – Живе и раде попут некадашњих робова, иако немају ланце и окове око својих ногу или врата, али ако им се наметне овакав начин схватања живота и света, онда је то најефикаснији метод.
„Мени је добро јер ја радим, имам да једем и пијем…“ Не размишљајући да то што има управо је само оно што га тера да и сутра настави „ропски рад“ и да не размишља о свом положају и о експлоатацији којој је изложен.
Човек је ту сведен на животињско преживљавање без могућности напретка, без икаквих права, већ само оних основних да би могао да преживи до сутра.
За „светску закулису“ ово је најбољи и најприхватљивији систем владања народима, односно робовима. Да не помислите да је реч „роб“ нешто лоше или погрешно, касније је то преиначено у „слуга“, после тога „службеник“, „радник“, али све то није изменило положај обичног човека, до данашњег дана.
Овај систем је веома ефикасан, они који му се противе обично су у мањини, народна маса је увек добродушна али и наивна, верује да је то што имају сасвим довољно. Свака сумња у такав начин живота се одмах одбацује, решавање озбиљних проблема је „препуштено“ другима.
Најефикаснији начин владања, пропада када такав „ропски рад“ више не може да покрије ни основне потребе.
Наравно да постоји и комбинација свих ових система, чак и неки мање видљиви системи и начини владања. Ово се може односити на читаве народе али и на сваког појединца.
Да би све ово могло да се спроведе, морају се донети Закони који ће „Владари из сенке“ достављати својим управљачима или „колонијалним управницима“.
Управљачи или „колонијални управници“ то морају да спроведу јер уколико не познају принципе глобалне политике лако могу бити уклоњени. Овде не мислим само на формално донесене Законе, већ и оне неформалне, али о томе други пут.
А који је од нових, уведених Закона у Србији донео нешто боље него Закони од пре 30 или 40 година? Сви ти Закони донесени по угледу на неке европске или про-западне државе нису донеле ништа добро. Пракса говори да су донели само веће проблеме, да се ствари које су некада биле незамисливе, данас дешавају као да је то сасвим нормално. Зло се умножило.
И ко доноси све те Законе? Учили сте да постоји Законодавна, Извршна и Судска власт, а у то су поверовали они који ништа нису знали о Идеолошком и Концептуалном нивоу власти.
Идеолошка власт се донекле може и препознати, али Концептуална власт, која чини врх свега овога није лако препознатљива, односно већина чак ни не схвата да постоји тако нешто. О томе неком другом приликом.
АУТОР: Братислав Живковић
ИЗВОР: webtribune.r