Један од заговрника екуменизма и школовани кадар из православља је свакако проф. др Златко Матић, иначе ђакон Српске Православне Цркве, који је миљеник епископа Игњатија Мидића иначе великог поштовалаца митрополита Јована Зизијуласа, који је заклети екумениста.
Проф. др Златко Матић има веома завидну биографију, која заиста улива поверење по питању теолошких наука.
Образовање
- Универзитет у Београду, Православни богословски факултет, добија диплому, о завршеном факултету.
1999-2001. Бива на папском универзитету Свети Тома Аквински, Рим, Екуменско – патристички институт Свети Никола, Бари, постдипломске студије
2001-2002. Завршава папски универзитет Грегоријана, Рим – постдипломске студије[1]
- На Универзитету у Београду, Православни богословски факултет, одбранио је докторат из теолошких наука
Академска каријера - Предавач Догматике и Катихизиса у Богословији Свети Јован Златоусти у Крагујевцу
- Асистент приправник за Упоредно богословље (Универзитет у Београду, Православни богословски факултет).
- Асистент за предмете Основи римокатоличке теологије и Основи протестантске теологије (Универзитет у Београду, Православни богословски факултет).
- Доцент за предмет Догматика са упоредним богословљем 2 (Универзитет у Београду, Православни богословски факултет).
Тема нашег интересовања је предавање одржано на Међународном богословском симпозијуму: Једна, света, општа и апостолска Христова црква. Конгарови погледи у прошлост – отварање перспектива будућности, који је, поводом двадесетогодишњице смрти Ива Конгара и објављивања књиге „ Девет векова касније,“ организовала београдска надбискупија. Амфитеатар ПБФ, Београд, 28. мај 2015. године.
Данашњи поглед на питање примата из православне перспективе
Током 2016. године, проф. др Златко Матић, објавио је рад свој рад „Данашњи поглед на питање примата из православне перспективе,“ где је започео своје излагање на следећи начин:
„Апстракт: Примат је „једина озбиљна богословска контроверза“ наших двеју Цркава и православна теолошка мисао има потребу за систематским истраживањем наведене проблемске теме, не само у контексту дијалога, него и у духовној атмосфери сопствене еклисијалне заједнице, будући да су ставови православних теолога по овом питању различити, чак и супротстављени. Постоје два битно различита приступа теми примата у савременој православној теологији. Први од њих посматра примат као институцију канонско-правне природе и подлоге, историјског порекла, према коме је примат – првенство части, а први је „primus inter pares“. Други приступ сагледава примат у Цркви као еклисиолошку реалност, која припада самом бићу, а не само благом/добром бићу Цркве. Рецепција Равенског документа показује истинитост овог става, до екстрема.
Кључне речи: примат, дијалог, еклисиологија, Равенски документ, римски епископ, цариградски патријарх.“
Одговор: Његово размишљање о овој наметнутој теми полази од његове мисли и приступа вери да је „примат једина озбиљна богословска контроверза наших двеју Цркава и православна теолошка мисао која има потребу за систематским истраживањем наведене проблемске теме, не само у контексту дијалога, него и у духовној атмосфери сопствене еклисијалне заједнице, будући да су ставови православних теолога по овом питању различити, чак и супротстављени.“
Сам приступ, овој веома осетљивој теми, има на први поглед, употребу стручне терминологије, са призвуком доброг познаваоца црквених прилика. Међутим, поставља се опште питање, да ли је баш све овако како се чини на први поглед. Односно, да ли је ово произношење теме плод слободоумног и интелектуалног карактера или је овај рад израз духовног искуства и молитвеног напора који је дошао до изражаја услед личног опита који даје допринос богословљу. Једно од првих питања било би, одкуд уопште назив ове теме „Данашњи поглед на питање примата из православне перспективе,“ имајући у виду да је Црква Христова вечита и да је она иста кроз све векове земаљског живота. Дакле не постоји у теолошкој терминологији јучерашње, данашње и будуће посматрање или питање православне перспективе. Сам израз перспектива, не улива поверење, већ отвара могућност промене ставова, погледа и понашања, што одводи ову тему на филозофско поље.
Примат у Цркви Христовој није никаква „богословска контроверза,“ нити било каква теолошка тема која која подразумева озбиљнију пажњу, а још мање да може бити предмет дијалога. Сама чињеница да Црквена заједница функционише и егзистира савршено, јер потиче од савршеног оснивача Господа Исуса Христа, у заједници са Светом Тројицом, која је вечна и свезнајућа, искључује било какву могућност различитих приступа у теолошкој мисли по питању примата верског поглавара, зато што Црква има свог Првосвештеника – Богочовека. Такође се искључује било каква могућност да у теолошким круговима постоји савремени теолошки приступ, пошто је Црква створена за све векове у својој савршенсти, која је без мане, па је тако и теологија православља увек актуелна и увек присутна, односно теологија Светих Отаца, иако долази из прошлих векова, она није превазиђена, него је поучна за све генерације верника у прошлости, садашњости и будућности.
Још мање се ова наметнута тема може посматрати кроз призму, како каже проф. др Златко Матић, као проблем „у духовној атмосфери сопствене еклисијалне заједнице, будући да су ставови православних теолога по овом питању различити, чак и супротстављени.“ [2] Духовна атмосфера у црквеној заједници, која егзистира у литургијској заједници, нема никаквих проблема, нити потребе за било каквим приматом. Верници су сједињени са Богом у Исусу Христу (Јован,14, 20; 17, 21 – 23), и знају да је повод њиховог окупљања вера (2. Кор. 13, 5; Еф. 13, 7), који се покоравају заповестима Божијој (1. Кор. 8, 3; 1. Јов. 4, 12 – 16), у љубави и својој слободи. Сви верници желе да имају заједницу (Филиб. 1, 23; Јован, 16, 21), која је исказана еклисиолошки. Притом је сасвим јасно, да свака новотарија и наметање неприродних ставова, по питању примата, квари јединство у тој истој заједници и ствара отпор код верујућих људи који своју заједницу сагледавају и учествују у њој као заједницу са Јединородним Сином Божијим и Богочовеком као Спаситељем човечанства, коју остварују путем молитве (Јевр. 4, 16), исповести, покајања, причешћа, вере, наде и љубави, са добрим делима и примерима који су достојни уподобљавања Богу. Тако су многи верујући у црквеној заједници, једно тело у Христу, делујући као један организам са удовима, као једни удови једни другима (Рим. 12, 5), у братској љубави, чинећи чашћу један другога (Рим.12, 10), делећи заједнички све потребе са свима светима (Рим.12, 13), не мислећи за себе да су мудри, нити мисле о великим и непотребним стварима (примат), него имајући слогу и мир са свим људима.
У овом раду постоје кључне речи, не оне које су наведене, него сасвим друге природе и које нису битне ни важеће за богословље. Оне су следеће:
Primus inter pares, судбина, примат, кардинал Каспер, билетарални дијалог, Рецепција Равенског документа (стр.1), ad exstra, православна перспектива примата, мешовита богословска православно – католичка комисија, esse (стр. 2), una sаncta, равенски документ (стр.5). Сви ови изрази немају богословског значаја у Цркви Христовој, нити имају богословски карактер, већ су плод наметнутих и неприродних израза, који немају упориште у Јеванђељу. Односно, сви изрази који су написани латиницом, који носе латинско порекло, могу да буду у употреби и корисни за римокатолике, или у световној научној литератури, али се ови изрази под овим називом не помињу нигде у Светом Писму јер нису богословски изрази, док су остали изрази, које смо поменули као кључне речи само вид слободумне примене.
У свом тексту проф. др Златко Матић записује на 1. страни: „Питање примата је најважнији екуменски проблем и, дефинитивно, кључно питање православно – римокатоличког односа. Од решења проблема директно зависи исход нашег билетаралног дијалога, али и судбина свих међухришћанских разговора који се данас воде.“
Што се тиче Цркве Христове и било какве везе са екуменским проблемом, који ће се одвијати ван Јеванђеља, Апостолских правила, Канона Цркве и Васељенских сабора, на некаквим договорима и споразумима попут Равенског који су ван слуха и очију сабора верних Цркве Христове, где учествују пар истомишљеника у односу на комплетну бројност црквене заједнице, одмах морамо рећи да је једноставно речено неприхватљив, по основу моралних и законодавним особинама савршености Цркве Христове.
Питање Цркве Христове и римокатоличког вероисповедања (не римске цркве јер се она као таква тешко може назвати због њихове специфичности у приступу вери, због своје одвојености од Цркве 1054. године), не може да прими и прихвати условно решење примата, калибра „primus inter pares,“ jeр овај израз одражава латинску терминологију, која не постоји у вокабулару православне теологије, нити је то све потребно.
Није по све јасно, какве то билетаралне разговоре може имати Христова Црква са осталим религијским групацијама, кад се зна да се свако неразумевање ствари у Цркви треба решавати и тумачити Апостолским правилима, Васељенским Саборима и Канонима.
Термин „судбина,“ који се овде користи у Матићевој теолошкој доктрини, једноставно је неприхватљив, јер богословље не познаје реч судбина, нити пак Црква Божија зна за реч судбина, зато што у Јеванђељу овај израз не постоји као појам који има значај за веру Христову, нити пак за спасење душе човечије.
Ми ћемо се у овом нашем обраћању задржати мало на самој речи билетаралан, да видимо како и колико вреди овај израз у теологији. Реч „biletaralan,“ носи порекло из латинског језика и има своје вишеструко и тачно усмерено значење.
1.Обостран, двостран, уговор који обавезује две стране,
2.Трговина између две земље (државе), са пребијањем дугова,
3.Обостраност, двојност, узајамност две стране, испомагање.[3]
Кад се упознамо са овим значењем речи билетаралан и пребацимо је на поље теолошких наука, онако како је ову реч употребио Златко Матић у свом раду „Данашњи поглед на питање примата из православне перспективе,“ онда ћемо засигурно знати да ли је уопште могуће употребити овај термин у црквеној терминологији.
И ево објашњења са упоредном анализом:
- Обостран, двостран, уговор који обавезује две стране, не можемо срести нигде у Јеванђељу ни као појам ни као стварност, или било какву могућност овакве врсте деловања, због природе Цркве Христове, која је једна, савршена и вечна, изнад земаљских закона, која по природи својој нема ривала, такмаца или сличног – сличној себи, са којим – којом, би требало или би морала да сачињава некакав уговор ( о раду, о понашању, о обавези, о дуговању, о испуњењу својих обавеза, или било какав облигациони однос).
- Трговина између две земље (државе) са пребијањем дугова, као делатност или као појам не постоји у црквеном животу. Додуше, у римокатоличкој вероисповести има ових елемената и појава, јер је Ватикан организован по принципу државности, банкарства, политичности и дипломатског кора, чега све нема у Цркви Христовој, нити има потребе да се бави овим поменутим делатностима. Црква није од овог света, односно није створена од ума човечијега него од савршеног Бога, због чега је без мане и било каквог недостатка (Еф. 1, 4; 1. Кол.1, 22), као тело и глава Христова (Рим.12, 5; 1. Кор. 12, 27), вечна је (Иса. 33, 20; Пс. 47, 8).
- Обостран, двостран, уговор који обавезује две стране, као чињеница или као појава, у контексту опште валидности Цркве Христове и римокатоличке вероисповести, никако се не може применити у својој изједначености или у смислу било какавог партнерства. Зашто? Зато што се на једној страни налази Црква Христова у својој свеобухватности, док се на другој страни налази својевољна римокатоличка вероисповест, која је себе прокламовала под називом „Римокатоличка црква,“ са различитим и неспојивим теолошким погледима које заступа Христова Црква. Подсећања ради, морамо рећи да је Црква једна, као што је и њен оснивач један, и као што је једна истина, па је стога немогуће да постоје две истине. Што значи, да не могу постојати две цркве са различитим теолошким погледима, различитим вероисповедањем, различитом догматиком, различитим приступом према истини (међутим, пошто Црква Христова има истину у себи јер је она сама истина, а римокатоличка вероисповест тврди да има истину у себи, па ми тако имамо две истине: праву истину и квази истину). Кад би постојале две истине, у свом паритету, онда би смо имали две истине и два Христа са приступом различитог учења. А то је немогуће. Имајући у виду, да овде не постоје две стране, односно две цркве, то је и илузорно говорити о билетаралним разговорима и односима, јер римокатоличка вероисповест као слободоумна творевина, нема референце, да би могла да буде релевантан фактор паритета Цркви Христовој.
Следеће изјашњење, такође на 1. страни, веома је интересантно, које нећемо моћи да заобиђемо: „У овом кратком саопштењу наступамо са позиција које су кристалисали, у највећој мери, митрополит Зизијулас и кардинал Каспер, а које се сажимају у ставу да је примат „ једина озбиљна богословска контроверза“ наших двеју Цркава. Не теши нас то што је једина, већ нас позива на опрезност то што је контроверза озбиљна и посебно што је Богословског карактера.”
Несхватљиво је да један православни теолог каже да је једина озбиљна богословска контроверза, питање примата између Цркве Христове и римокатоличке вероисповести. А разлика је тако много. Подсетимо се само на тренутак, неких разлика: папска непогрешивост, миса без призива Светог Духа – Епиклеза, причешће хостијом, бесквасни хлеб – азима, одвојеност крштења и миропомазања, безбрачност свештенства, безгрешност Марије Дјеве без прародитељског греха, исхођење Духа Светог и од Сина – filiokve, чистилиште на Небу, примат апостола Петра над осталим апостолима, Петар као први епископ Рима, потом различитост тумачења Јеванђеља, неимање своје Цркве, јер су се римокатолици одметнули из крила Цркве Христове 1054. године, Ватикан као центар римокатолицизма, има своју политичку дипломатију, амбасадоре, итд. Све ово је сасвим довољно да кажемо да римокатолици имају своје појмове и своје гледиште са очитим разликама у односу на Цркву Христову. Дакле, све ове појаве које постоје код римокатоличке вероисповести, не постоје код код Цркве Христове, и о којима се не говори, нити је тема разговора, него се полази од непостојеће стварности да постоје две цркве:Источна и Западна. Притом се очито занемарује стварност, да ли постоји жеља и спремност да се римокатолици врате свом изворном учењу о Богу и приступу Богу, на начин како је то чинила древна Црква, као што то чини и данас.
Са друге стране, мишљење митрополита Зизијуласа и кардинала Каспера не обавезују Цркву Христову, јер се ради о само обичним мишљењима која нису плод богословске и молитвене промишљености, па тако и немају свеопшти значај за црквену заједницу.
Кад читалац отвори другу страницу писаног рада проф. др Златка Матића, прочитаће следеће изјаве, о овој двојици настојатеља да се уведе примат: „Први од њих посматра примат као институцију канонско-правне природе и подлоге, историјског порекла, према коме је примат – првенство части, а први је „primus inter pares“. Други приступ сагледава примат у Цркви као еклисиолошку реалност, која припада самом бићу, а не само благом/добром бићу Цркве, те је примат форма и израз црквеног кинонијског esse и постоји ради очувања киноније.“
Кад већ аутор говори о кинонији, онда би добро било да се упознамо и са значењем киноније, као теолошког израза, који је замена за нека одвијања и радње у црквеној заједници. Сама реч кинонија има вишеструко значење:
1.То је заједница верних који су окупљени око Оца и Сина Његовог (1. Јов. 1. 3).
- Кинонија је уједно и заједница са Духом Светим (2. Кор. 13, 13), која се пројављује у љубави и хришћанским осећањима верника, преко узајамности једних са другима у помагању и разумевању (Дела ап. 2, 42 – 44), као заједници где је све заједничко.
- Причешће светим тајнама у склопу Евхаристије (1. Кор. 10, 17; Дела ап. 2, 42), где се исказује заједница верних, као знак припадања и исповедања исте вере (Еф. 4, 5), преко једног Бога и једног крштења у Светој Тројици. Уосталом, зар није Христос изговорио на последњој својој пасхалној Вечери са својим ученицима, која није била само обредна јеврејска вечера, него и потпуно нова Вечера Царства Божјег: „Ево вам завештавам Царство, као што га је Отац мој мени завештао, да једете и пијете за трпезом мојом у Царству моме“ (Лука, 22, 29-30).[4]
- Сабрање литургијске заједнице, као услов да би се учествовало у кинонији.
- Заједница светих, онако како је формулисано Символом вере, као јединство вере, у борби против зла, које се може победити само у заједништву са Богом.
Кад све ово знамо, онда уоште није јасно како било ко може рећи, да је
„примат форма и израз црквеног кинонијског esse и постоји ради очувања киноније.“ Дакле, сама реч кинонија не садржи у себи обавезу земаљског израза примат, а још мање да примат одређеује учешће верника – бића у црквеној заједници, јер свети добро знају шта им је чинити: „ имајући дакле, слободу за улазак у Светињу крвљу Исусовом, путем новим и живим, који нам је Он отворио завесом, то јест телом својим, и Свештеника великога над домом Божијим, приступајмо истинитим срцем, у пуној вери, са срцима очишћеним од зле савести и телом опраним водом чистом, држимо се чврсто у исповедању наде без колебања, јер је поуздан Онај који је обећао: и старајмо се један о другоме у подстицању на љубав и добра дела. Немојмо изостајати са скупова наших, као што неки имају обичај, него се узајамно бодримо (саветујући се међусобно), и утолико више колико видите да се приближује Дан онај“ (Јевр. 10, 20 – 25).
На истој 2. страни овог слободоумног рада, запажамо и следеће: „рецепција Равенског документа, која је показала, не само то да не постоји јединствена православна перспектива примата у Цркви, него и опасност да позиције буду представљене и доживљене као екстреми. Поредећи Равенски документ, који су потписали богослови већине помесних православних Цркава и документ РПЦ…“
Шта овде запажамо, да проф. др Златко Матић, полази од предпоставке да је Равенски документ већ прихваћен, без Васељенског сабора, који је једино мериторан да одлучује о разним мишљењима и новотаријама која се нуде Цркви Христовој, јер сама реч рецепција je појам латинског порекла, настао од латинске речи receptio, која у буквалном смислу значи – примирје, усвајање, пријем, дочек. Па у даљем пласирању прихватања Равенског документа имамо и тврдњу да не постоји јединство православне теологије, што свакако не одговара чињеници. Зашто? Зато што свака теолошка мисао која нема упоришта у Светом Писму, не може по природи ствари и да буде прихваћена у богословљу Цркве Христове, без обзира ко доноси новотарију православне мисли. Односно, свака прошла, садашња и будућа теолошка мисао, мора бити потврђена на Васељенским саборима,[5] потврђена Духом Светим, како би била опште прихватљива за све генерације, јер се сви верници спашавају и верују по истом Божијем закону, у црквеној заједници, примајући одлуке Цркве у духу општеприхватљивог вероисповедања, преко одлука Канона и Васељенских сабора.
1.Читајући рад проф. др Златка Матића, и његову биографију, стиче се утисак да је период 1999-2001, Папски универзитет Свети Тома Аквински, Рим, Екуменско – патристички институт Свети Никола, Бари, постдипломске студије, 2001-2002, Папски универзитет Грегоријана, Рим, постдипломске студије, где је провео време у учењу, одредио његову слободоумну и интелектуалну мисао, одвојивши га од православне теолошке мисли.
[2] Овде треба нагласити, да у црквеној заједници постоји увек сагласје које долази од вере у Христа, поштовању Божијих закона, и велике љубави према Богу и црквеној заједници којој припада сваки верник. Значи, по закону нужности и вере у Бога није могуће имати дијаметрално различите ставове по питању догмата Цркве Христове, Васељенских сабора, тумачењу Јеванђеља, Апостолским Правилима, као и Канонинима, тако да у Цркви Христовој нема места за различитост о којој пише проф. др Златко Матић. Подсећања ради навешћемо да су Васељенски Сабори савест Цркве Христове. Они најсавршеније имају и виде и исповедају Истину Христову.Четврти Васељенски Сабор у свом 1. Правилу каже: „Установљујемо, да морају важити правила, која су од Светих Отаца до сада на сваком Сабору изложена била. Тако се једино може сачувати истинита и неповређена вера Богочовечанска, Православна.“
[3] Љубо Мићуновић, Савремени лексикон, стране речи и изрази, Београд, 1991, стр.106.
[4] У овом цитату, као ни у целокупном из Јеванђељу нема ни помена о некаквом примату. Овде треба поменути и карактеристику, да апостоли нису вршили Вечеру Христову, односно Евхаристију, све док на њих није сишао Дух Свети Утешитељ у дан Педесетнице, од када и почиње да се врши Евхаристија у Цркви као есхатолошка вечера народа Божјег у историји. Тек силаском Духа Светога у Цркву на дан Педесетнице отпочиње извршавање заповести Христове о вршењу Евхаристије у Његов спомен, због чега ће у Цркви и бити толико неопходна и толико наглашена улога Духа Светога у Евхаристији и уопште у литургијском животу Цркве. Према опису у Делима и Посланицама Апостолским, особито у Посланицама Коринћанима, Евхаристија Цркве, евхаристијска кинонија ( – 1. Кор. 10, 16) увек се налазила у контексту „киноније Духа Светога“ (kinovia 2. Кор. 13, 13). Јер Дух Свети је тај који актуализује Господа Христа за све верујуће у Цркви, пошто „нико не може назвати Исуса Господом осим у Духу Светом“ (1 Кор. 12, 3; ср. 1 Јов. 4, 2), и пошто“сви се ми једним духом крстимо у једно тело (= Тело Христово, Црква), и сви се једним Духом напојисмо“ (1 Кор. 12, 13). Једва да је и потребно овде потсећати на то да је целокупно дело Христово, целокупна икономија спасења, од оваплоћења до вазнесења, извршена силом и дејством Духа Светог, Кога је Христос зато и послао од Бога и излио на Цркву своју (ср. Јн. 15, 26; Дела ап. 2, 23) да Он као Утешитељ Цркве настави реализацију, актуализацију и конкретизацију Христовог дела у историји у свету. Зато се Дух Свети даје ученицима Христови, силази у Цркву, крштава и учлањује у Тело Христово, раздаје харизме (благодатне дарове) за живот Цркве и светог верујућег, тако да се целокупно Христово дело у Цркви врши само и једном. Довољно је погледати само главе 10-14. прве Коринћанима, један дакле изразито евхаристијски контакт, па да се види колико је неопходност молитвеног презивања ( epiklisis =епиклеза, призивање) ради благодатног силаска и присуства Духа Светога при вршењу Евхаристије у Цркви. (Отуда су несумњиво у праву они који у изразу ( 1 Кор. 14, 16), виде уствари оно што ће се касније назвати епиклезом. Јер целокупно спаситељно дело Христово, актуализира се и реализује се тек силаском и дејством Духа Светога, па зато евхаристијска ениклеза (тј. молитва мољења и призивања Духа Светога, који мољење уствари врши неизрециво сам Дух Свети у Цркви (Рим. 8, 15-16 и 26 ), има толико суштински значај у Православној Цркви, тако да се сматра да без ове молитве и призива Светог Духа ни саме речи Христове ,,Ово је тело моје…“ не претварају дарове Цркве, хлеб и вино, у Дарове Божије -Тело и Крв Христову. Ово објашњење је неопходно да би смо схватили дубину деловања Цркве Христове, где нема места за било какве примате, него је суштина у деловању и обраћању верних упоредо са својим понашањем у заједници Оца и Сина и Светога Духа.
[5] Равенски документ о сабору пише следеће у својој 39. Тачки:“ Супротно епархијском и обласном синоду, васељенски сабор није „институција“ чија се учесталост може регулисати канонима; он је пре „догађај“, керос (каирос) надахнут Светим Духом који води Цркву како би породио у себи институције које су му потребне и које одговарају његовој природи.“ Дакле, овде је велика теолошка грешка, зато што епископски сабор није никав догађај него је то пре свега скуп епископа, заједница епископа који у Духу Светом разматрају многа црквена питања, која су важна за духовни раст својих верника, како на литургијском учешћу, тако и ван ње у свакодневном животу,итд. Друго, Црква Христова, као и сам Сабор архијереја, не порађа ништа ново, већ само потврђују оно што је записано у Светом Писму, да се не би догодило неистомислије и различито тумачење верника који су окупљени око свог Првосвештеника, Прворођеног и Јединородног Сина Божијег – Господа Исуса Христа.
Аутор: Ипођакон Душан Миљковић
ИЗВОР: https://borbazaistinu.rs/skolovanje-svestenosluzitelja-u-pravoslavlju-posredstvom-doktrine-vatikana/