Најстарија градска православна црква и једна од најстаријих српских школа на подручју данашње БиХ, вредна збирка уникатних икона и библиотека са књигама из 18. и 19. века, писаним на ћирилици… Све то благо налази се у Ливну, херцег-босанској вароши, у којој данас готово и да нема Срба.

Фото: Синиша Пашалић, Рингиер

Све то благо чува и своје малобројне вернике око цркве окупља млади свештеник Предраг Црепуља, пише Српскаинфо.

Отац Предраг, парох ливањски, није само свештеник. Он је и саветник, и хроничар, и вероучитељ, и учитељ.

У његовом парохијском дому 2017. године је основана школа српског језика и књижевности, једино место у Ливну где деца могу научити ћирилицу. Названа је по Јовану Сундечићу, српском песнику, свештенику и дипломати из Ливна, који је био и дворски секретар код црногорског краља Николе Петровића.

Ову школу похађа седморо ђака.

А на литургији у старој цркви Успења Пресвете Богородице некад се окупи по двоје или троје, а некад богами и десеторо верника, што је скоро трећина свих Предрагових парохијана.

– Нема нас много, али се не дамо. Имамо ми у Ливну дубоке и чврсте корене, имамо традицију коју вреди неговати и чувати од заборава – каже парох Црепуља.

У књигама црквеним, како православним, тако и римокатоличким, остало је записано да су још у османско доба Срби православци у Ливну чинили скоро половину градског становништва и били богати и утицајни у вароши. Тако је тридесетих година 19. века, како наводе хроничари, у Ливну живело око 10.000 Срба.

Богати, учени и утицајни ливањски Срби били су познати политичари, песници, свештеници, трговци на гласу… и у доба Аустроугарске и Краљевине Југославије. Све до Другог светског рата и усташког покоља, од којег се српска заједница у Ливну ни до данас није опоравила.

– За неколико дана око Огњене Марије, у лето 1941. године, побијено је и у јаме бачено око 1.600 Срба из Ливна и околних села. Градске српске породице су, такорећи, уништене – прича Предраг Црепуља.

Оне који су преживели усташки покољ, као и њихове потомке и Србе који су се у доба Титове Југославије у град доселили из околних села, докусурио је последњи рат. Скоро сви ливањски Срби су деведесетих протерани. И нису се вратили.

– Малобројни повратници се нису вратили у град, него у села свог порекла. У Губин, Чапразлије и друга села вратило се по пет-шест повратника, углавном старијих људи – каже парох Црепуља.

О великим православним празницима, рецимо на Светог Саву, када се одржава црквено-народни сабор, и ти повратници из удаљених села походе храм Успења Пресвете Богородице у Ливну.

Ова стара црква, данас национални споменик Босне и Херцеговине, изграђена је давне 1859. године, за „турског вакта“. И то у центру вароши, што је у Османском царству био прави преседан.

Предање каже да су богати српски трговци из Ливна „зобницом дуката“ платили ову привилегију, и да су храм сазидали за месец дана, све страхујући да ће се Турци предомислити и обуставити радове.

– Ливањски Срби су били имућни и привржени цркви, па су храму даривали вредне иконе, које датирају из времена од 15. до 19. века и које су велика вредност за цели хришћански свет. Данас имамо колекцију од 65 уникатних икона, међу којима су и четири „Јерусалима“, хаџијске иконе, који су доносили ливањски Срби, који су ишли на хаџ – приповеда парох Предраг Црепуља.

Подсећа да ливањски Срби у та доба нису били привржени само цркви, него и образовању. Захваљујући пре свега залагању Косте Кујунџића, још 1829. у Ливну је отворена једна од првих српских школа на подручју данашње БиХ.

Свештеник Предраг Црепуља / Фото: Синиша Пашалић. Рингиер

– Кујунџић је ишао у Истанбул и тамо боравио скоро годину дана о свом трошку, да би испословао отварање школе – прича Предраг Црепуља.

Подсећа да у старом парохијском дому, изграђеном 1879. у доба султана Абдул Азиза, и данас станује ливањска Гимназија. И да је Музичка школа у Травнику и данас у згради коју је једна богата Кујунџићева из Ливна „донела у мираз“ кад се удала.

– Увек је овде постојала жеља за знањем и за очувањем традиције и културе. Чак и у најцрње доба, у Другом светском рату, у селу Врбица, где је учитељица била попадија Милица Шешум, током четири ратне године није прекидана настава – прича парох Црепуља.

И додаје да су у овим крајевима, одвајкада, и свештеници били у служби просвећивања народа и очувања традиције.

Сведочи о томе и ризница у приземљу парохијског дома у Ливну: у једној соби вредна библиотека старих књига, у другој стотинама година стари богослужбени предмети, којих се не би постидели ни најбољи музеји.

– Ево, ово је кандило из 1846. године. А имамо и предмета из 17. и 18. века, само немамо одговарајуће просторије у којој би све то похранили и изложили – каже парох Црепуља.

Показује и рукописну књигу из 1906. и још старија еванђеља, на чијим су маргинама свештеници исписивали белешке из живота своје парохије. Пошто су црквене матичне књиге уништене, те су белешке, неретко, једини траг о убиствима и побунама.

– Тако је, рецимо, записано да су Турци посекли Луку Кујунџића и Петра Чврку, Хрвата, који су заједно дизали људе на устанак против Турака – наводи Предраг Црепуља.

Нажалост, мало је лепих и радосних догађаја записано на овај начин.

И данас су лепи и радосни догађаји реткост, мада Црепуља каже да малобројни ливањски Срби живе мирно и да их нико не дира.

Сахране су у парохији много чешће него венчања и крштења. Од завршетка рата отац Предраг у цркви Успења Пресвете Богородице није венчао ниједан пар.

Крштења има, али углавном лети, када Ливањци, који живе далеко, дођу у родни крај да ту крсте дете. А онда се врате одакле су дошли.

Деце ових летних дана нема ни у малој школи ћирилице и српског језика у парохијском дому. Као и све друге школе, и ова је на распусту.

Предраг Црепуља верује да ће се његових седморо ђака на јесен вратити. И да ће их за коју годину бити још. Уосталом, он је отац троје мале деце. Најстарије ће догодине кренути у школу: у ону редовну и ону у приземљу свог дома, где ће га тата и професорка Ана Кришто учити да пише ћирилицу и чита српску књижевност.

А кад порасте можда ће школовање наставити у Гимназији, у згради коју су пре скоро 150 година саградили ливањски Срби.

Моштаница за 1.200 новомученика

У спомен капели Огњене Марије, у порти ливањске цркве, похрањени су земни остаци око 1.200 ливањских Срба, жртава усташког покоља из 1941. године.

Њихове кости су, 50 година после страдања, сакупљене из јама у које су бачене и похрањене у крипту у овој капели и то, како је записано, “руком патријарха Павла”.

– Међу страдалима је било око 600 деце, док су остали углавном били старци и жене – каже Предраг Црепуља.

Зидови капеле осликани су иконама, које су иконописци стварали на основу фотографија побијених мученика, а на спомен плочи су уклесана имена страдалих.

– Некад је ово место било спомен костурница. Данас, пошто је Сабор Српске православне цркве Ливањске Новомученике прогласио светима, њихове кости су мошти, а ово свето место је моштаница – објашњава парох Предраг Црепуља.

Последњи Кујунџићи

Кујунџићи су били једна од најчувенијих српских породица у Ливну, а данас у овом граду нема ниједног њиховог потомка.

Уз Косту Кујунџића, заслужног за отварање једне од првих српских школа у Босни у време Османског царства, ливањски Срби се поносе и његовим сином, Богољубом Кујунџићем.

Богољуб је био бечки ђак и успешан политичар. Био је министар у Влади Краљевине Југославије и бан Врбаске бановине од 1935. до 1937. године.

Иако је, као и други врбаски банови, остао у сенци чувеног Светислава Тисе Милосављевића, остаће забележено да је баш за владавине Богољуба Кујунџића у Бањалуци изграђен Градски стадион.

Фото: Синиша Пашалић, Рингиер

Подвиг римокатоличког фратра

Црква Успења Пресвете Богородице у Ливну у последњем рату је запаљена и похарана, и то на Видовдан 1992. Али, највредније реликвије из овог храма, укључујући и уникатне грчке, критске, руске и српске иконе, старе богослужбене књиге и друге драгоцености, сачуване су захваљујући римокатоличком свештенику Марку Гели.

Гело је, ризикујући живот, све те предмете од непроцењиве вредности склонио у римокатолички самостан Горица, пописао их и чувао до 2000. године, када је ливањска православна црква обновљена. Тада је све то благо враћено православној заједници.

– Фра Марко Гело је преминуо 2009. године, али ми ћемо га се увек сећати са захвалношћу, поштовањем и дивљењем. Његово дело је доказ да и у најгора времена има добрих и племенитих људи – каже парох Предраг Црепуља.

(Овај текст је део пројекта, који је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства).

Милкица Милојевић, Блиц / Хронограф

 

 

One thought on “Школа ћирилице за 7 ђака: Историја успона, страдања и прогона Срба у Ливну (ФОТО, ВИДЕО)”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.