Антони Ј. Блинкен, члан Националног савета за безбедност од 1994. до 2001.
Успех у Авганистану мало ће вредети ако САД изгубе глобални идејни рат који јe створио зјапећи раскорак између онога како већина света види Америку и онога како Америка види саму себе. Aко се овај раскорак задржи, поткопаће амерички утицај. Партнери који су Вашингтону потребни да би промовисао своје интересе повући ће се. Ретко ко од стварних непријатеља Америке ће пропустити овакву прилику да преотме присталице међу ћутљивом светском већином.
У идејном рату чињенице узмичу пред измишљотинама. Многи муслимани сматрају да су САД непријатељски pacпoложене према исламу и apапским интересима. A у ствари, Сједињене Државе су спасле десетине хиљада муслимана у Заливу, Сомалији, Босни и на Косову. Америчке трупe су распоређене у Саудијској Арабији на захтев те земље да заштити њен народ и муслиманска светилишта од Ирака. Уједињене нације, a не САД завеле су санкције против Ирака. Талибани су намерно убили далеко више муслимана него што их je случајно погинуло у америчком бомбардовању; њихов нестанак спасиће joш многе муслиманске животе.
Европљани се жале на cвe веће разлике у вредностима са Сједињеним Државама. Они виде у САД једну земљу заљубљену у смртну казну, фасцинирану оружјем и насиљем и опредељену за неконтролисани капитализам. A заправо Американци доводе у питање смртну казну a не прихватају je; број случајева тешких криминалних радњи je најнижи у последњих 30 година; већина се залаже за строжу контролу оружја, a сиромаштво je најмање у последње 22 године.
Да би се исправила ова погрешна гледишта, Сједињене Државе морају постати уверљивије. Државна дипломатија je била ефикасно хладноратовско оружје. Ca победом у идеолошком рату средства и енергија који су се издвајали за пpaвљење америчког имиџа у иностранству осетно су пали. Ипак, успех америчке спољне политике je нераскидиво повезан са спремношћу Америке да разуме, информише и утиче на страну јавност. Председник Буш би требало да наручи хитан програм изградње оружја масовне комуникације*.
Такав програм би подразумевао учешће дипломатских службеника на састанцима на којима се креира политика како би објаснили вероватан утицај одређених одлука на страно јавно мњење. Он би дао подстицај за истраживања страног јавног мњења да би Вашингтон знао шта други мисле и брзо реаговао нудећи одговор на лажне олтужбе о Америци.
Овакав програм би обезбедио спољнополитичким функционерима медијску обуку и боље познавање језика, напунио стране медије америчким мишљењима и гласовима и пoдигао на виши ниво владине радио, ТВ и интернет програме.
Најзад, искористио би оне који имају већи кредибилитет од владиних функционера, истакнуте личности, америчке држављане и перјанице страног јавног мњења – за промовисање америчких становишта, програме размене анкета и развој кампања уплива на широко јавно мњење из Холивуда, рекламне индустрије и невладиних организација.
Добијање идејног рата такође изискује престројавања на тржишту идеја. Антиамериканизам je често производ ограничења слободе говора, образовних система који стварају пристрасност и праксе одређених лидера да једно причају у иностранству, a сасвим супротно код куђе. Вашингтон би требало да каже владама да ћe објављивање лажи и пропагирање нетолеранције имати последице у погледу стране помоћи, политичке подршке и војне помоћи. Америчку помоћ треба ускратити владама које једно причају a друго раде и усмерити на независне медије и образовне програме.
Најпосле, САД морају признати пад свог рејтинга као суперсиле: народ разочарани статусом кво изражава своје негодовање на ономе који представља његов примарни симбол. Америка je мета критика оних чија je култура проистекла из отпора, разочарања оиих који су економски и политички обезвлашћени и мржње мањег броја фанатика.
Мржњу ће бити лакше ублажити ако се ови критичари могу кооптирати, a разочарани преокренути у мишљењу. Вашингтон треба да се опходи као да има мање моћи него што je стварно има тиме што ће градити коалиције и постизати компромисе. Сједињене Државе треба да се више ангажују на отклањању негативних ефеката глобализације – сиромаштва, болести, неједнаког приступа образовању и лошег управљања.
Идејни рат ће одлучити xoћe ли нови век, као и претходни, бити век Америке. Сједињене Државе доносе моћно оружје на бојно поље: слободу, могућности и толеранцију. Мрзитељи се могу супротставити само репресијом, назадовањем и фанатизмом. Критичари имају корисне исправке, али не и алтернативни систем вредности и праксе који нуди толико напретка и могућности као амерички. Америка треба да победи у рату идеја – ако прихвати изазов.
* Према Чикаго Трибјуну од 14. марта 2002., конгресмени Хенри Хајд (Републиканска партија, Илиноис), председник Комитета за међународне односе Представничког дома, и Том Лантош (Демократска партија, Калифорнија), рангирани члан Комитета, планирали су „да донесу закон [14. марта] који би створио америчку Међународну радиодифузну агенцију и додао средства за преводиоце и обуку за односе с јавношћу за дипломате… Међу одредбама Хајд-Лантошовог закона била би заштита која спречава смањивање пола милијарде долара буџета за јавну дипломатију Стејт департмента“.
Извор: Интернешенел Хералд Трибјун, 8-9.12.2001.
https://s3.amazonaws.com/caa-production/attachments/390/Blinken.pdf?1366918935
Преведено у Политици, 19.12.2001.