Поводом усвојене у Тршићу Декларације о границама српскога језика[1]
Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац и оснивач “Ћирилице”
Да мало, ипак, још више него у овом тексту[2] уозбиљимо стање ствари учевном језику Срба. Српски језик и језик Срба јесу, на први поглед, једно те исто. Али, ипак нису макар у једном: српски језик Срба, то је онај језик који су Срби нормирали после разбијања тзв. српскохрватског је3изка. А српски језик, чисто лингвистички, јесте комплетан језик Срба, рачунајући и варијанте тог језика које су самостално (сепаратно) нормирали, појединачно, Хрвати (“хрватски језик”), Бошњаци (“босански – бошњачки”) и Црногорци (“црногорски језик”). Важно је да ли се у овом тексту[3] говори о целовитости и обједињености српскога народа уз помоћ његовог језика, што би морало бити најважније, или се српски народ, ипак, штетно већ дуго, све време после Вука, разједињује лошим нормираним језиком Срба.
Доучени лингвисти знају, а важно је да то науче и они који нису лингвисти, да постоје различити нивои језика. Најпре постоји народни језик (у нашем случају то су српски народни говори у којима постоји језичко шаренило.
У разним географским областима на којима живи српски народ постоје говорне језичке особине које припадају деловима српскога народа и, мање или више, разликују се међусобно најпре морфолошки, па фонолошки, па стилски и, обично, највише речнички. Неретко се догађа да постоје речи чије се значење везује само за део, мањи или већи, српскога народа.
Да би то било јасно у вези с разликама, показаћемо само на неколико примера речи чије се разумевање не схвата на исти начин или други делови народа уопште не разумеју поједине речи. На пример прилог „лечка“. Већини Срба вероватно не би било познато шта та реч значи. Или реч „ич“. Често се поједине средине српског језичког простора, због тога што су ти Срби живели на просторима на којима се користе стране речи из језика народа који су владали над Србима. Рецимо, друкчији је речник Срба који живе на Космету или живе у Војводини, у Хрватској или у Македонији, у Црној Гори или у Далмацији итд. То зависи највише од тога у каквим су срединама живеле дотичне мање или веће скупине Срба. Постоје тзв. стари или старији говори Срба и млађи. То је слично тако у вези с разликама и код свих других народа.
У случају Балкана што су народи већи, бројнији и по простору раширенији, због доста различитог услова живота у краћем или дужем времену на различитим просторима, то је већа разлика у говорима тих народа. Мањи (бројчано) народи обично се мање разликују у говорима.
Срби су бројчано и данас највећи народ на Балкану, а по доприносу у наукама и уметностима још је више највећи (Никола Тесла, Михаило Пупин, Његош, Андрић и многи други и друге (да употребим и женски род да ме не јуре ове даме које су успеле да се донесе Закон о родној равноправности). Срби би били по бројности неупоредиво већи од данашње величине да није у ратовима за ослобођење од Турака много страдао, а тек посебно у Првом и Другом светском рату. Сматра се из бројних показатеља да би Срба било више од десет милиона до 20 милиона да над њима није више пута чињен геноцид у милионским жртвама.
Сада идемо, што се језика и писма тиче, на оно главно.
Убедљиво је највеће шаренило у језику Срба
Због разумљивог и овде унајкраће објашњеног узрока шаренила у свим језицима, па и у језику Срба приступа се установљивању књижевног (нормираног, стандардног језика. Тим називима именује се нека врста „надјезика“ (он је надјезик зато што то није у свим појединостима говор једне средине, него се тај језик установљава на једној од изабраних основица.
Српски књижевни (нормативни, стандардни) језик, на пример, засновао је Вук Ст. Караџић радећи на томе у Бечу од 1813. године, после избеглиштва из Србије после пропасти Првог српског устанка против турске владавине. Вук је за основицу узео источнохерцеговачки (његов матерњи) и шумадијсковојвођански дијалекат и ћириличко писмо. До Вука писани српски језик у књигама био је српскословенски, старосрпски староцрквени, касније с примесама руског језика. Вук је извршио радикалну реформу језика и писма.
Вукова реформа је погодовала Хрватима, тако да су они ту реформу прихватили, а касније су С Ђуром Даничићем успели да добију одобрење да тај језик Вуков(ски) озваниче крајем 19. века под називом „хрватски или српски“, касније по Новосадском договору (1954) „хрватскосрпски“, да би се већ 1967. одрекли тог договора из 1954. године и од тада они су га већ звали „хрватски језик“, тј. најпре усвојени језик од Вука касније су присвојили под својим данашњим називом.
За велико чудо, српски лингвисти су најпре у институцијама за језик одбијали да врате назив “српски је”зик (нико нормалан не зна зашто, а тек нико нормалан не зна зашто српски институционални лингвисти неће да у САНУ-овом Институту за српски језик праве Речник српског језика, него и даље објављују нове томове речника под називом Речник српскохрватског књижевног и народног језика, што је у супротности с нормалним мозгом, па и с овом Декларацијом о границама српскога језика усвојеном у Тршићу, а о којој пише Милош Милићевић[4].
Бољи назив за књижевни српски језик је „учевни језик“
Уместо унеколико недовољно адекватног назива „књижевни српски језик“ ми предлажемо бољи назив „учевни“ српски језик. Зашто?
Стандардни или нормативни језик има своја прописана правила, своју норму или стандард. И он мора, из много разлога, да се учи у школама. Самим тим најпрецизнији назив тог језика јесте „учевни“ српски језик. И тај учевни језик мора (јер је то вишеструко корисно) да буде у употреби у свим институцијама и свуда у широкој употреби.
Српско писмо, које је неодвојиво од језика, из много разлога би морало добити нормалан, природан апсолутно суверен статус, тј. не може и не сме имати, као што је то дуго у Србији још противуставан, неприродан и, у односу на све друге престижне језике у свету противно свој светској пракси.
За овакав многоструко недопустив и шизофрен статус ћириличког писма језика Срба главни кривци су, најпре, стручњаци за језик и писмо у српским језичким институцијама, а затим законодавна власт која је изгласала 2021. године вишеструко неуставан и у неким елементима потпуно апсурдан закон у поређењу са свим законима у цивилизованом свету.
Овде је мало места да се то предочи шире, па помињемо само чињеницу да у том закону нису предвиђена иста права и обавезе за све грађане. То је цивилизацијско недопустиво одступање у односу на законе целога света.
Норма у учевном језику Срба најлошије је успостављена норма на свету
За разлику од Хрвата, Бошњака и Црногораца који се служе лингвистички свакако српским језиком, а политички „хрватским“, „босанским – бошњачким“ и „црногорским језиком“, који су своје осамостаљене варијанте српског језика нормирали у пракси јединствено за своје народе на једном изговору и једном писму и тиме су, попут свих других народа у свету језички потпуно објединили своје народе – српски лингвисти су једини нормирали језик Срба на два изговора и два писма. Тиме су, у ствари, српски лингвисти српски језик нормирали у четири основне колоне: 1. српски језик на екавици и ћирилици, 2. српски језик на екавици и хрватској латиници, 3. српски језик на (и)јекавици и ћирилици и 4. српски језик на (и)јекавици и хрватској латиници.
Што је и за Србе много – много је.
То српским лингвистима ништа не смета и они у томе не виде ништа шизофрено за српски народ. После нас из удружења за одбрану српског језика и писма, и српски лингвисти су „ушли“ у ту „одбрану“, али тако што им не смета што је ћирилице у Србији преостало у просечној употреби једва 10 одсто од свега што се испише српским писмом. А чак су двојица од лингвиста и филолога преименовали хрватску гајицу у „српску латиницу“, а један филолог је чак измислио да хрватско (опште)национално писмо није хрватско него је „Вукова српска латиница“ иако то, док је био жив, Вук није признао јер се то тада знало, па је Гају признао тај хрватски латинички састав.
Тренутно се ради на новом правопису па ће, ваљда, то бити исправљено.
Р. Караџић и М. Крајишник стварали језик обејдињујући за све Србе
У Републици Српској Р. Караџић, М. Крајишник и сарадници који су успоставили тамо једини могући спас за Србе – Републику Српску, били су видели ту аномалију у српском народу и његовом језику, па су из величанственог родољубивог и корисног националног разлога били увели у само у службену употребу јединство свих Срба на екавици и ћирилици, а (и)јекавица се могла користити у свим другим потребама, као што је то књижевност, у личној употреби и сл.
Чим су белосветски хохштаплери скинула с власти прво, оснивачко руководство Републике Српске, српски лингвисти и филолози с песницима одмах су укинули ту одлуку Срба изван Србије, у Републици Српској, па су Срби поново разбијени у овде малопре наведене четири колоне, чиме су делови Срба по важним језичким особинама поново ближи Хрватима и њиховој варијанти српскога језика (“хрватском језику”), него језику већине Срба.
То је да човек не поверује да баш српски лингвисти не схвате прави значај језичког бољег обједињавања Срба од оног из времена Вука Караџића.
(8. фебруар 2023)
[1]Декларација о границама српскога језика, усвојена у Тршићу на Трећој интеркатедарској србистичкој конференцији 18−19. јуна 2022.
[2] Милош Милићевић: “Границе српског језика”, Стање ствари, 5. фебруара 2023
[3] Исто.