Синод Јеладске Цркве је прећутао стварање Егзархата РПЦ у Африци. Фото: УПН

Јеладски Синод није анатемисао грчке “јерархе” УПЦ КП и није осудио Егзархат РПЦ у Африци. Зашто?

АУТОР: Назар Головко

Од 7. до 8. фебруара 2022. године у Атини су одржани редовни састанци Светог Синода Јеладске Православне Цркве. Очекивало се да ће грчки синодалци донети низ одлука, међу којима ће за светско Православље најважнија бити реакција ЈПЦ на формирање Егзархата Руске Цркве у Африци, као и реакција на акције Филарета Денисенка који је примио старокалендарце Грчке.

Очекивање одлуке и крах нада

Од састанка Синода Јеладске Цркве се много очекивало.

1. фебруара 2022. године на страницама ауторитативног грчког издања Догма појавио се чланак чији је аутор позвао Јеладску Цркву да “иступи” и заузме јасан став по питању Егзархата РПЦ у Африци, “пошто би могућа неутралност, између осталог, изоловала Цркву Грчке и нарушила њене црквене односе са Фанаром и Александријом”. Штавише, у Грчкој су били сигурни да ће период након Синода “бити одлучујући (критичан), пошто је Јеладска Црква позвана да одмах реши питања и дела која ће одредити њену будућност”.

Уочи Синода, митрополит Перистеријски Григорије, наступајући на грчком православном ТВ каналу Оrthodox ТV, изјавио је да се Руска Православна Црква спрема да створи своје структуре на територији Грчке и Турске, предложио да се РПЦ лиши аутокефалности на пет година, а такође одмах сазове Свеправославни Синод да разреши “руски раскол”.

Изјава Григорија је изазвала сензацију у Грчкој и омогућила грчким медијима да претпоставе да ће и други епископи ЈПЦ подржати ову идеју, што ће “ограничити и осудити једностране акције Русије и суспендовати утицај РПЦ на аутокефалне Цркве”.

7. фебруара 2022. године, дакле на сам дан првог синодалног заседања грчки теолог Анастасиje Марини је нагласио да би питање стварања Егзархата РПЦ у Африци требало да буде “доминантно” за Грчку цркву, јер она “директно угрожава јединство целог православног света”.

Из овог кратког осврта на изјаве појединих архијереја, теолога и новинара Грчке, постаје јасно какве су наде и очекивања полагали на предстојеће синодалне састанке ЈПЦ. И не само са стране Грка, већ пре свега са стране Александријске Цркве и Фанара. Да ли су ове наде биле оправдане? Не. У завршном саопштењу Синода ниједном речју није речено о Егзархату РПЦ у Африци. Сасвим. А значи да се Јеладска Црква није плашила да “поквари” своје односе са Цариградском патријаршијом и није подржала патријарха Теодора, чија се црква заправо финансира из буџета Грчке. Зашто?

Ћутање о Руској Цркви

На питање зашто је Грчка црква одбила да реагује или бар некако прокоментарише формирање Егзархата РПЦ у Африци постоји неколико одговора. Јасно је да су сви они условни и субјективни, али постоји довољан број чињеница и аргумената који нам омогућавају да признамо њихово право на постојање.

Први разлог за ћутање је свест о рањивости њиховог садашњег положаја са становишта канона Цркве. Као што знате, реакција подразумева решење. Једноставно “осудити” кршење (како сматрају у ЈПЦ) граница јурисдикције друге Цркве – није довољно, овде је потребан канонски одговор. А сваки одговор заснован на канонима Цркве претпоставља како констатацију чињенице раскола у светском Православљу, тако и чињенице да је он изазван легализацијом украјинских расколника. И фанариоти и Грци то тврдоглаво поричу.

Други разлог произилази из првог – не верују сви епископи у Јеладској Цркви да Руску Цркву треба осудити. Има оних који су сигурни да разлог кризе није у РПЦ, већ у незаконитости Томоса ПЦУ. Односно, прво морају саборно да осуде лажну аутокефалност ПЦУ, па тек онда решавају питање Егзархата Африке.

Трећи могући разлог за ћутање је чекање. Јеладска црква једноставно чека акције Цариградске патријаршије. На пример, митрополит Месинијски Хризостом, отворено је рекао да ће управо Фанар “одлучити на који начин и којим средствима ће решити ово питање”. Каква ће бити та средства је рекао митрополит Камерунски  Григорије: сазивање Пентархије (односно поглавара пет грчких Цркава: Цариградске, Јеладске, Антиохијске, Јерусалимске и Кипарске) на Фанару, Атону или Шамбесију и укидање аутокефалности Руске Цркве. Планирано је да се овај “пентархијски сабор” одржи пред Васкрс, што значи да до тог времена Јеладска црква има могућност да се уздржи од сопствених судова.Т

Четврти могући разлог је “трговина”. Грци ћуте о Егзархату, јер рачунају на уступке Фанара по неколико проблематичних питања:

  • спор око цркве Светог Георгија у Патисији, епархији Атине, коју Грци сматрају својом, а фанариоти својом;
  • стални проблеми са епархијама Нове Земље, које се налазе у Грчкој, али су подређене Фанару;
  • именовање новог представника Цариградске патријаршије при архиепископу Атинском на место отпуштеног митрополита Адријанупољског Амфилохија.

Сва ова питања су прилично оштра и од великог су интересовања за Јеладску Цркву. Можда од њихове “исправне” одлуке зависи став ЈПЦ о Егзархату у Африци .

Пети разлог за ћутање је страх да се у митрополијама које су признале ПЦУ, добије аналог Афричког егзархата. А, ако се пажљиво погледа верска ситуација у Грчкој, овакви страхови архијереја ЈПЦ нису неосновани.

Грчки медији пишу да само према грубим проценама Егзархат РПЦ у Грчкој “већ може да броји до 400.000 верника”. Ту се помињу присталице старог стила, али поред њих, међу Грцима има довољан број оних који су незадовољни признањем думенковаца од стране Јеладске цркве. Осим тога, међу архијерејима ЈПЦ постоји неколико прилично ауторитативних јерарха који су спремни да подрже Руску Цркву, а “неки манастири на Атону такође показују саосећање за позицију Русије”.

Грчки новинари тврде да су премијер Мицотакис и шеф МИП Дендијас “већ информисани од стране архиепископа Јеронима и митрополита о националним размерама ’руске’ инвазије у Грчку”.

Ћутање о ПЦУ и Филарету

Очекивало се да ће Синод Јеладске Цркве одреаговати и на ситуацију која се развила у вези са преласком старокалендараца Грчке у УПЦ КП. И није поента чак ни у томе да је Епифаније Думенко не дуго пре Синода замолио Грке да анатемишу нове филаретове “архијереје”, већ и да је Јеладска Црква требала да дâ канонску оцену онога што се дешавало. Другим речима, да се разјасни ко су Грци који су отишли код Филарета, “архијереји” или расколници?

Међутим, синодалци су се ограничили само на слушање Думенковог извештаја, у коме се наводи да су филаретови Грци “самозванци” и “не добијају никакву каноничност од ПЦУ”. Овде се мора нагласити да извештај Епифанија није добио никакву оцену од Синода ЈПЦ. Зашто?

Просто зато што без обзира какав став Синод заузме по овом питању, ЈПЦ је на губитку.

Ако су грчки “јерарси” које је “рукоположио” Филарет заиста јерарси, онда ће Јеладска Црква бити принуђена да ступи са њима (које сматра расколницима) у општење. А ако не, онда би, признавши ПЦУ (и легитимитет Филарета), синодалци признали да легализују раскол, који сада рађа нове расколнике већ у Грчкој.

Стога, Јеладској Цркви не преостаје ништа друго него да ћути.

***

Ако сумирамо шта се сада дешава у православном свету уопште и у Јеладској Цркви посебно, можемо видети да су Цркве које су признале украјинске расколнике сада принуђене да страдају (попут Александријске Цркве) и све време праве компромисе – и са другим Црквама, и са верницима, и са онима који су на власти.

Али, што је најгоре, принуђени су на компромис са својом савешћу. А тај компромис, као што знате, не води ничему добром, јер удаљава од Бога и уништава саму Цркву. С тим у вези, грчки јерарси треба да послушају речи свог брата, митрополита Пирејског Серафима, који је позвао на осуду Томоса ПЦУ да “Јеладска Помесна Црква не би била обрисана с лица земље, као што је обрисано седам Помесних Цркава у Малој Азији”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *