Тамо је почело – комунистичко разарање Србије: средиште Немањићке Србије пресељено у „Македонију“, после му додата Црна Гора, са њим и „штокавска“ Хрватска, па Босна и Херцеговина. И све то, засад, оверено предајом Косова и Метохије Арнаутлуку (а, према неким „агендама“, сад је на реду черечење Србије између најближих суседа и колонизација Шумадије Рио Тинтом, европском Циганијом и, у најновије време, Арапијом). При чему су се у свим тим новим државама из српскога језика изројили „хрватски“ (крајем 19. века), „македонски“ (2.авг. 1944), „босански / бошњачки“ (27. септ. 1993), „црногорски“ (21. маја 2006)
АУТОР: Драгољуб Петровић
Ова је данашња „Македонија“ – фикција: Македонију је после Првога балканског рата анектирала Грчка (Егејска Македонија), почетком прошлог века тамо је живело 85% Срба, њих су Грци (уз помоћ Бугара) сатрли током друге деценије прошлог века и на њихова места преселили 640.000 грчких прогнаника из Турске (и то су сад „прави егејски Македонци“). Тиме се „македонска прича“ завршава: све преко тога била је Србија, она обухватала сву западну Бугарску од утока Вита у Дунав, и сву Пиринску и Егејску Македонију.
Те је појединости важно поменути зато што се Бугарска „превише размахнула“ и не зна ни шта хоће ни с којом памећу то хоће: Бугари су прву српску реч чули крајем седмог века и „хоће“ да је „њихова“ сва источна Србија, а не знају да ли су преко Вита прегазили у 15. или у 18. веку; они „хоће“ да је њихова сва Немањићка Србија, а не знају да је Краљ Милутин у Средецу, на српској земљи, саградио Св. Софију (и Бугарима „даривао“ – нову престоницу); не знају кад су за Косово чули први пут, али су га сматрали „својим“ све док тамо Американци нису саградили – Бондстил; они до Солуна нису стигли ни до 19. века, а „хоће“ да су Ћирило и Методије „Блгари“ и да је њихов језик „староблгарски“
У настојању да успостави старатељство над „Македонијом“, Софија поучава Европску Унију „да македонски језик није засебан језик“ и у томе би могла бити у праву: тај су „језик“ инсталирали комунисти, и њихови и Брозови, на просторима за које се дотле знало једино за српски. С друге стране, сва бугарска настојања да им се призна „примат“ на свим просторима на које претендују могу се означити као бесмислена: бугарска национална и језичка крштеница потписана је, рекосмо, крајем седмог века док се македонској, тј. српској, старина још не може утврдити, а обично се мери миленијима.
И свуда где су стигли Срби су остављали сведочанства свога градитељског генија и сад и Бугари и „Македонци“ имају шта и да присвајају, и да префарбавају и да руше и девастирају, о чему нам исцрпно сведочи Јасмина Ћирић (https./in4s.net/makedonija-brise-srpsku-bastinu). И да уништавају оно што су им учитељи пропустили. Кад су им комунисти, наиме, даровали „државу“, „нацију“, „језик“ и „цркву“, они су одмах спалили све матичне књиге и поверовали да су тиме решили главни проблем „македонског идентитета“, а да ће оно што је њима, можда, промакло довршити њихови поправљачи. Показује се, међутим, да се неки докази о српском идентитету тих простора не могу скрајнути и то ће догодити у оном часу кад се уништи цивилизација и кад више не буде ни Бугара ни „Македонаца“ – да се о томе споре, нити Срба – да им се смеју.
Два погледа на „бугарске дијалекте“ (и на бугарску дијалектолошку памет) представљени су на двема нашим картама.
Другде сам томе додао и следеће редове.
„Тамо где још не разарају, »Македонци« су почели да фалсификују. Па се, рецимо, догодило да се у старом српском Манастиру Св. Јоакима Осоговског, из XI или XII века, фреска Св. Никодима »преобрази« у Св. Константина Кавасилу, да Стефан Првовенчани ускочи у кожу Јустинијана Првог, да Св. цар Урош постане Св. цар Владимир Кијевски, Св. цар Лазар – Св. цар Јован Милостиви, Св. краљ Милутин – Св. Константин Велики, Св. Стефан Дечански – Св. Нићифор Фока. А томе треба додати и понеки друкчији податак. Рецимо: »При обнови манастира Лешак близу Тетова, чија је главна црква била минирана и готово цела уништена августа 2001. од стране терориста ОВК (ОНА), при њеној обнови није обновљено и двојно посвећење Св. Атанасију и Св. кнезу Лазару, већ су фреске и помињање кнеза Лазара једноставно избрисани. У народном предању је баш кнез Лазар сматран задужбинаром храма, о чему сведочи његова фреска из 17. века у малом храму Свете Богородице одмах поред поменутог новијег храма«“.
Па се тако показује да и „Македонци“ и Бугари једнако успешно срамоте и српску историју и српску културу.