А ја ти се не бих повратио/

Ни из руке крсташ барјак дао/

Да ми царе поклони Крушевац,/

Да ми рече дружина остала:/

Гле страшљивца, Бошка Југовића,/

Он не смеде поћи на Косово,/

За Крст Часни крвцу прољевати/,

И за вјеру своју умријети.

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Основна школа код Саборне цркве у Београду (од 1993. школа „Краљ Петар Први“) налази се на месту најстарије српске школе коју је 1717. године подигао митрополит београдско–карловачки Мојсије Петровић (1677–1730). У данашњем облику изграђена је почетком 20. века (од 1904–1906) по пројекту Јелисавете Начић  (1878–1955), прве жене архитекте  у Србији. У време подизања била је најмодернија школска зграда за основну наставу у целој Србији.

Од 1952. до 1993. назив школе је био „Браћа Рибар“ у спомен браће Иве Лоле (1916–43) и Јурице (1918–43), синова др Ивана Рибара (1881–1968). Браћа су погинула у јесен 1943. године у народно–ослободилачком рату. Млађи Јурица је страдао 3. октобра у борбама против Италијана код Колашина, а старији Иво Лола је погинуо 27. новембра на Гламочком пољу, приликом немачког ваздушног напада на авион  којим је требало да одлети у Бари. Обојица су после рата проглашени за народне хероје.

После рата имена револуционара Лоле и Јурице Рибар носиле су не само школе, већ и улице, пионирски одреди, омладинске радне бригаде и друге установе. Школе са овим именом постојале су широм Југославије: у Загребу, у Осијеку, у Семизовцу код Сарајева, у селу Табановци код Куманова, у Скопљу, у градићу Брежице у посавској Словенији, у Никшићу, у Тузли… У то време (50-тих и 60-тих година прошлог века) организоване су екскурзије и посете вршњацима истоимене школе широм Југославије. Тако је крајем школске 1963/64. године уприличена посета ученика седмог разреда београдске школе „Браћа Рибар“ нашим вршњацима, ученицима  истоимене школе у селу Табановци код Куманова (данас Северна Македонија). Овакве посете широм Југославије са познанствима и дружењем остају у трајном сећању.

Штавише, у то време покренут је у југословенским школама „Браћа Рибар“ скромни шапирографисани, али за нас ђаке изузетно значајан зборник најбољих ученичких радова наших основних школа истог имена. Школске 1963/64. био сам ученик VII/3 разреда београдске школе „Браћа Рибар“. На моје велико изненађење и радост, у зборнику број 12 (март 1964) објављен  је и мој „писмени рад“ на тему „Сећање на Косово“. Ево тог рада са мањим скраћењима:

СЕЋАЊЕ НА КОСОВО

Освануо је велики дан, 28. јуни 1389. Још топло јунско сунце није ни завирило у древне зидине кнежевог града Крушевца, а већ се од њих одбијао и на све стране одјекивао топот силних коња храбрих српских коњаника. Сви су они јурили да на време стигну пред двор свога кнеза, да се одазову његовом позиву, да крену у велики бој за одбрану отаџбине. То је част сваког мушкарца који је снажан да понесе `светло` оружје, а тако каже и Бошко Југовић својој сестри кнегињи Милици:

А ја ти се не бих повратио/

Ни из руке крсташ барјак дао/

Да ми царе поклони Крушевац,/

Да ми рече дружина остала:/

Гле страшљивца, Бошка Југовића,/

Он не смеде поћи на Косово,/

За Крст Часни крвцу прољевати/,

И за вјеру своју умријети.

На позив ратне трубе чији је рески звук одјекивао далеко ван бедема средњовековног града и губио се у околним брдима, скупљали су племићи и војне старешине своје ратнике и оклопнике око којих се гурало мноштво жена, деце и стараца жељних да, можда последњи пут, испрате своје драге желећи им брз повратак и победу. Многа би тада тврда срца пустила сузе, и многи би прекаљени борци, као и деца, стрпљиво чекали на мајчин благослов и савете за пут. Тада би неки од војних старешина прекинуо овај дирљиви тренутак и огласио полазак. Онда би свака мајка задрхтала и са зебњом у срцу погледала свога сина, дед свог унука, дете оца, сестра брата, а жена мужа. Иако је непријатељ био бројно јачи, иако је турска војска силна и боље наоружана заузела све земље до Србије, српски коњаници су храбро пошли у бој, свесни почасти које им указује отаџбина. Иако су знали против какве силе иду, јахали су мирно, хладнокрвно, достојанствено.

Док су се са шкрипом отварала масивна, окована гвоздена врата на главној градској капији, брујање великих звона са цркве Лазарице мешало се са топотом коња који су се, као свесни своје дужности, достојанствено удаљавали од града. Лаки поветарац безазлено се играо и виорио лепе кићанке племићких коња и мрсио бујну косу лепо дотераних витезова. Народ је испратио своје јунаке до градских капија, пратећи сетним погледом коњанике који су у облацима прашине нестајали за далеком оштрицом хоризонта.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *